Dah „porodičnog“ hladnog rata

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Nova „žarišta“ i oštre podele u evropskoj familiji, ovoga puta na istok i zapad, i strah od „putinizacije evropske politike“: Iz briselske (i berlinske) vizure nova vlast (ultra) konzervativaca u Poljskoj krenula je stazom kojom je uveliko odmakao (politički provokativni) mađarski premijer Viktor Orban

Ionako uzdrmana dramatičnim krizama, od one (evro)finansijske i dužničke, preko britanskog referendumskog (ultimativnog) izazova, do ove (dosad najteže) migrantske, Evropska unija se suočava sa još jednim „kriznim žarištem“ i dahom „porodičnog“ hladnog rata: evropskoj familiji iznova preti, povodom mađarskog i, posebno, onog aktuelnijeg i „opasnijeg“, poljskog „slučaja“, reska podela na istok i zapad. S nepredvidivim posledicama.

Doskora uzoran i hvaljen član evropske familije, uz to ekonomski veoma prosperitetan, Poljska je, najednom, posle izbornog trijumfa ultrakonzervativaca u oktobru prošle godine – stranka „Pravda i pravednost“, koju predvodi  Jaroslav Kačinski, osvojila je apsolutnu većinu u nacionalnom parlamentu – iz briselske vizure, krenula stazom kojom je već uveliko odmakao (politički provokativni) mađarski premijer Viktor Orban.

NEMAČKI „KOMPLOT“ Držan u tajnosti, susret Kačinskog i Orbana u jednom mestašcu na granici između Poljske i Slovačke izazvao je uzbunu, ne samo u Briselu, i označen je kao (gotovo) zaverenički pakt i atak koji ugrožava osnove na kojima počiva evropska integracija: Orban i Kačinski su optuženi za uspostavljanje autokratske, „dirigovane demokratije“, i „putinizaciju evropske politike“.

Iako su kritike stigle sa više zvučnih evropskih (briselskih) adresa, zvanična Varšava je činjenicu da su u tim optužbama bila (posebno) glasna dva Nemaca na „privremenom radu“ u Briselu i Strazburu, komesar u Evropskoj komisiji (konzervativac) Ginter Otinger i predsednik Evropskog parlamenta (socijaldemokrata) Martin Šulc, doživela kao „nemački komplot“ i (novu) „nemačku agresiju“.

Bio je to još jedan dokaz da u veoma delikatnim, i veoma komplikovanim nemačko-poljskim odnosima, s neugaslim traumama iz vremena Drugog svetskog rata, koji je i započeo nacističkom agresijom na Poljsku, mala verbalna varnica može da izazove veliki politički požar.

Sećam se, a boravio sam u to vreme u Berlinu kao stalni dopisnik „Politike“, kako su Poljaci burno i jetko reagovali na nemačko-ruski dogovor o izgradnji „Severnog toka“, iz kojeg je Poljska bila isključena, pa time i na velikom finansijskom gubitku, pošto su cevi gasovoda, polagane dnom Baltičkog mora, direktno povezivale rusko i nemačko tle.

Sporazum između Vladimira Putina i (tadašnjeg nemačkog kancelara) Gerharda Šredera upoređivan je s famoznim paktom, i sporazumom, između Staljina i Hitlera, koji su potpisali njihovi šefovi diplomatija Molotov i Ribentrop, s tragičnim posledicama za potom podeljenu i raskomadanu Poljsku.

[restrictedarea]

SPUŠTANJE TEMPERATURE I ovom prilikom su uzavrele strasti, pa je, u usijanoj atmosferi, nedužno „stradala“ i nemačka kancelarka. U jednom poljskom listu Angeli Merkel su, fotomontažom, „obukli“ nacističku uniformu, iako su se i ona i šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer upadljivo trudili da „spuste temperaturu“. Upravo zbog osećanja krivice i odgovornosti za zločine Hitlerovaca počinjene u Poljskoj, nad Poljacima i Jevrejima (Varšavski geto), Poljska je, posebno nakon onog čuvenog Brantovog klečanja („da bi Nemci mogli opet uspravno da hodaju“), makar u simboličnom smislu, u samom vrhu političkih prioriteta svih (potonjih) nemačkih kancelara.

Vladin predstavnik za štampu ponovio je minulih dana nekoliko puta konstataciju da su „Nemci i Poljaci prijatelji i partneri“ i da je interes Berlina da gradi i dalje, u dijalogu s novom poljskom vladom, kad god je, i gde god je to moguće, veoma bliske odnose. Sledila je i umirujuća poruka susedima na Odri da Berlin ne komentariše pojedinačne zakonske mere „jedne demokratski izabrane vlade“, a da li su te mere u skladu sa evropskim pravom, to će proveravati Evropska komisija, kao nadležni „čuvar evropskih sporazuma“.

Moto vlade u Berlinu bio je da se, bar za sada, ovim povodom ne ulazi u „medijske obračune“, a nemački ministar spoljnih poslova ostao je pri konstataciji koju je izrekao prilikom posete njegovog poljskog kolege Vitolda Vaščikovskog Berlinu krajem minule godine da su nemačko-poljski odnosi „dragocenost koju treba pomno čuvati“.

 

UVOĐENJE NADZORA Šta je toliko naljutilo novu vlast u Varšavi u izjavama dvojice Nemaca, komesara Evropske komisije Otingera i predsednika Evropskog parlamenta Šulca, koji, u interpretaciji zvaničnog Berlina, s obzirom na njihove funkcije, ne govore „u nemačko ime“?

Uveren da ono što u ovom času preduzima poljska vlada, i što izaziva masovne proteste i u samoj Poljskoj, podriva temelje pravne države i principe na koje se Poljska, prilikom pregovora sa Briselom, i prijemom u Evropsku uniju, čvrsto obavezala, komesar Otinger, nadležan i za medije, spomenuo je kaznene mere: mogućnost stavljanja Poljske pod prinudnu „pravnu ekspertizu“, u nadzor od strane Komisije. S konsekvencama koje bi, potom, u slučaju da se Varšava „ogluši“ o zahteve Brisela, mogle da uslede – od uskraćivanja prava glasa u telima EU do uvođenja (ekonomskih) sankcija. U tom kontekstu, kao opomena, spomenut je podatak da je Varšava najviše profitirala, posebno u izgradnji auto-puteva, zahvaljujući izdašnim briselskim subvencijama (u 2014. gotovo petnaest milijardi evra) koje bi, eto, mogle da presahnu.

ZAKLETI RUSOFOB Optužbe predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca ticale su se načina na koji počinje da funkcioniše nova konzervativna vlast u Varšavi. Šulc je to, u negativnoj intonaciji, sažeo u floskulu koja se na zapadu učestalo upotrebljava posle dramatičnih događaja, podstaknutih upravo s te strane, u Ukrajini, o „putinizaciji evropske politike“. Najpre na primeru Mađarske, s premijerom Viktorom Orbanom, i sada Poljske, s Jaroslavom Kačinskim. Ako se u prvom, mađarskom slučaju, može makar uslovno govoriti da je ruski predsednik Putin mogući uzor Orbanu, u slučaju Kačinskog to je sasvim isključeno: lider poljske vladajuće stranke je ogorčeni i zakleti rusofob!

To neuporedivo poređenje s Putinom izazvalo je, očigledno, dodatni gnev u vrhu nove poljske vlasti. Šef diplomatije Vaščikovski pozvao je, demonstrativno, nemačkog ambasadora u Varšavi, tražeći objašnjenje za „antipoljske izjave“ nemačkih političara. U saopštenju posle susreta ta demonstrativnost je ublažena formulacijom da je u pitanju bila korisna razmena mišljenja. To diplomatsko retuširanje nije, međutim, zaustavilo lavinu ključajućeg gneva.

Izjave nemačkih političara su interpretirane kao nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari Poljske i čak kao agresija. Poljski ministar odbrane Antoni Maćerević stavlja naglasak, kad se osvrće na reagovanja pojedinih nemačkih političara, upravo na tu (prejaku) reč. On uskraćuje Nemcima pravo da drže lekcije Poljacima i da im objašnjavaju „šta je to sloboda“.

NEMAČKI VETO I sam veliki rusofob, najveći „jastreb“ u novoj poljskoj vladi ima, očigledno, i dodatni razlog za ljutnju kad su u pitanju Nemci: Berlin, kaže ministar, pravi grdne probleme Poljskoj stavljanjem veta, da se ne bi „iritirala Moskva“, na širenje „NATO infrastrukture“ (baza) na postkomunističke članice alijanse, ka ruskim granicama.

Nas može zatrpati lavina agresora, zapomaže Poljak, uveren da će se sve promeniti, i da će otpasti nemački veto, već na samitu zapadnog vojnog saveza početkom jula u Varšavi: nova poljska vlast računa sa uspostavljanjem NATO, ili (bolje) čisto američkih vojnih baza i postavljanje (takođe američkog) antiraketnog štita na svojoj teritoriji.

U neskrivenoj rusofobiji, ministar Maćerević poseže za teorijom zavere: tvrdi da bivši poljski predsednik Leh Kačinski, brat blizanac Jaroslava, sadašnje neprikosnovene ličnosti, iako bez formalne državne funkcije (samo je „obični poslanik“ i šef vladajuće stranke) u Varšavi, nije stradao u avionskoj nesreći 2010. kod Smolenska greškom pilota – avion je promašio pistu i zapalio se u obližnjoj šumi – već su ga, eto, „ubili Rusi“.

Zamenik ministra odbrane Bartoš Kovnacki ne zaostaje za svojim šefom: komentarišući „antipoljske izjave“ nemačkih političara, kaže da to govore ljudi čiji „dedovi i očevi imaju krv miliona Poljaka na svojim rukama“.

POTRZANJE REPARACIJA Sam Jaroslav Kačinski, po uverenju Brisela i Berlina, idejni tvorac propisa koji obuzdavaju moć i samostalnost nezavisnih institucija, pre svega Ustavnog suda i slobodu medija, ostaje nepokolebljiv. Njega, po mišljenju nemačkih medija, više plaši sve snažniji talas protesta u poljskim gradovima, pokrenut u odbranu demokratije, pravne države i medijskih sloboda, nego pritisci izvana.

Ništa nas, kaže prkosno, neće skrenuti s našeg puta. Nikakvi pritisci i optužbe. Posebno ako i kad „dolaze iz nemačkih usta“. Još krajem decembra upozorio je da ga „strane kritike“ na novi kurs poljske vlade podsećaju na 1956. i 1968, na sovjetsku intervenciju u Mađarskoj i Čehoslovačkoj.

Nama zaista nije potrebna, naglašava Kačinski, nikakva nemačka pomoć kad se radi o demokratiji. Nemačka, međutim, mnogo, čak veoma mnogo, duguje Poljskoj, ali u moralnom i u ekonomskom smislu. Potrže opet, za Nemce krajnje neugodno, pitanje reparacija. Ponavlja stanovište da Poljska 1953. godine (na Londonskoj konferenciji) nije odustala od (nemačkih) reparacija. Sedamdeset godina posle Drugog svetskog rata slučaj sa reparacijama nije okončan. Pravno je, upozorava, i dalje aktuelan.

 

MRTVA TIŠINA Liderima Evropske unije veliki problem u eventualnom uspostavljanju direktnog kontakta s Kačinskim prave dve stvari. Drži se, tvrde nemački mediji, veoma povučeno i gotovo niko minulih nedelja nije bio u prilici da s njim razgovara. Postoji i protokolarna teškoća: Kačinski ne obavlja nijednu državnu funkciju, pa bi, kako se čuje, bilo „neuobičajeno“ da nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker zvanično traže razgovor s njim.

Mrtva tišina se, očigledno, ipak prekida. Ni zvaničnoj Varšavi nije, podseća se u Berlinu, u interesu da ozbiljno, i dugoročno, „otvara front“ prema Nemcima i da se nađe u krajnje nepovoljnom položaju između dve moćne sile, Nemačke s jedne, i Rusije s druge strane.

U kancelarkin ured stigao je, posle dugog ćutanja, telefonski poziv iz Varšave: dogovoren je, prema pisanju „Špigla“, susret u Berlinu između Angele Merkel i poljske premijerke Beate Šidlo. Šidlova je, inače, jetko upozorila „one u Briselu“ da bi bilo bolje da se bave rešavanjem  velikih problema koji potresaju Evropsku uniju, spominjući posebno migrantsku krizu, umesto da, nedopustivo, „stavljaju pod nadzor“ njenu zemlju.

[/restrictedarea]