Боје Србије „ брани“ ликовни плагијат!

НАША ЗЕМЉА НА 59. ВЕНЕЦИЈАНСКОМ БИЈЕНАЛУ

Пише Дејан Ђорић

„Уједињене мртве нације“, поднa инсталацијa која нас представља на великој светској ликовној изложби, још су један симболички леш, клин у ковчегу наше галеристике. Привукао је званице које су највише профитирале на демонократском убијању Југославије и Србије, али је, истовремено, и критика убедљиво доказала да је Грубанов буквално плагирао рад савременог америчког уметника из његове генерације Дејвида Кола (1975)

Визуелни уметник Иван Грубанов представља Србију од 9. маја до 22. новембра на 56. Бијеналу у Венецији. Изложио је подну инсталацију по читавој површини нашег павиљона а чине је заставе држава које су престале да постоје. „Уједињене мртве нације“ је пројекат који наводно испитује питање идентитета нација, мада је аутор побркао нацију са државом јер коју националност представљају изложене заставе Отоманске или Аустроугарске империје? По поду павиљона постављене су прљаве заставе десетак држава, већином укинутих насилном глобализацијом, демократијом уведеном бомбама, као што су Југославија, СССР, Демократска Република Немачка, Чехословачка и неке друге. На зидовима су исписана имена држава са годинама настанка и распада током двадесетог века. Реч је пре о некрофилском пиру и смрти него о испитивању националног идентитета.

 

ЛИКОВНО ЂУБРЕ

Панчевац Иван Грубанов (1976) по завршетку београдског Факултета ликовних уметности остварио је међународну каријеру. У протеклих петнаест година имао је више од двадесет самосталних изложби широм Европе, учествовао је на петнаестак међународних бијенала, завршио постдипломске студије на Ријксакадемији у Амстердаму, боравио у лондонском Делфина студију, где су радили добитници Тарнерове награде, био је стипендиста престижне Касе де Веласкез у Мадриду, а сада ради докторат на Универзитету у Лувену. Ове године добио је и награду из Фонда Марије Кири за истраживачки рад. Најбоље у његовој каријери је што он заиста уме да слика мада наше селекторе годинама сликарство не занима. Неко наивнији би устукнуо пред оваквом биографијом, међутим, није први пут да студенти и постдипломци најугледнијих европских уметничких факултета  у нашу земљу доносе најгоре ликовно ђубре. Недавно је Миа Давид једној таквој наизглед успешној уметници препустила да најбољу галерију у земљи, Културни центар у Београду, целу испуни шутом. Није далеко од истине да на елитним европским установама не може ништа да се научи јер се ту осим антиуметности ништа друго ни не предаје.

[restrictedarea]

Историја преображена у слику код овог младог уметника тако постаје сметларска. Није он први, нити последњи који у нашој средини рије по ђубришту, злорабећи генијалну Шејкину идеју, само што се Шејка од свих својих следбеника, копача по бувљацима и отпадима разликује задивљујућом пројекцијом Замка, која подразумева ванредно сликарско умеће. Ђубриште је за њега било само пролазни пут искушења у лавиринту, модерном паклу, који се данас уздиже као крајњи уметнички досег.

У нашој штампи специјални извештачи из Венеције еуфорично су писали „Србија је свечано јуче отворила врата свог павиљона на највећој светској уметничкој смотри“, на шта би Катарина Амброзић да је жива одговорила само: „Иди!“. „Уједињене мртве нације“ или још један симболички леш, клин у ковчегу наше галеристике, привукао је званице које су највише профитирале на демонократском убијању Југославије и Србије. Отварању су присуствовали Владимир Величковић, Мрђан Бајић, Јерко Денегри, Биљана Србљановић и водећи злодух наше (не)културе министар Иван Тасовац. Њихово присуство најбоље сведочи да актуелна власт није успела да пронађе своје место у култури, нити има решења за многе проблеме, препуштајући дојучерашњем главном политичком противнику и тај ресор. Министар чупавац из кутије, о коме се и у озбиљним новинама објављују карикатуре, који целој нацији служи за подсмех, директор Београдске филхармоније који учествује у емисијама као што је „Ја имам таленат“, појавио се у Венецији са обавезним шалом око врата, статусним модним детаљeм савремених интелектуалаца, заменом за некадашњу лулу и брадицу. На отварању је рекао да Бијенале јесте нека врста олимпијских игара и док у спорту неки губе, у култури уметници, публика, читаве земље и друштва – добијају. Морамо се упитати – а шта смо ми то посебно добили са прљавим тканинама на поду? „Што боље кроз уметност упознамо различитости, будућност света биће извеснија“, тврди министар, али превиђа да са оваквим радом није реч о различитости већ о њиховом укидању, нестанку, инсталација представља остатке, утваре држава и њихових симбола, уништене у налету новог тоталитаризма.

 

ЦИНИЧНИ ОДГОВОР

Тема овогодишњег Бијенала је „Сва будућност света“, и на њу је Грубанов цинично и примерено одговорио. Такав слоган прикрива основни савремени проблем, раније потпуно непознат – свет о чијој је будућности изречено толико полетних бесмислица, о којем су у заблуди биле читаве генерације, уопште нема будућност, напред се нема где, одрживи развој је још једна од илузија. Демократија се претвара у нацизам који за разлику од Хитлеровог сече све шуме и повлачи у технолошку клоаку цео биљни и животињски свет планете. Напред као да нема ничега, могућ је само пут уназад, у прошлост, ка рестаурацији вредности или, како је Честертон писао, лаж је да морамо пристати на злу садашњост и још гору будућност киборга и зомбија, можемо се ако само пожелимо вратити у доба кочија. Највредније у српској работи на овогодишњем Бијеналу је укључивање великог уметника Жељка Рајачића као графичког дизајнера, мада је он као и многи наши генијалци у Србији скоро непознат.

Слободан Малдини је тим поводом у критици у „Вечерњим новостима“ убедљиво доказао да је Грубанов буквално плагирао рад савременог америчког уметника из његове генерације Дејвида Кола (1975). Тај тип вулгарно слави исте оне који су Тасовца довели на власт, испод огромне америчке заставе бачена су државна знамења свих других земаља. Порука помахниталог американофила је јасна, али зашто ми морамо да је преузмемо? Како је могуће да Лидија Мереник, професорка и доктор наука, кустос овогодишње секције Бијенала, уопште није знала да Србију представља плагијат?

Упитајмо се шта смо добили са оваквим радом? Крпе, крпе, Тасовчево тапшање и још једно признање дежурном светском касапину да смо губитници. Бачена, изгажена и испрљана југословенска застава (да ли је ту и српска?) на поду павиљона у Венецији постаје тоалетни папир историје, млохаво признање властите немоћи, што здушно поздрављају наши непријатељи. Када ћемо, макар у култури, што нас нико не спречава, показати да смо неко и нешто, да имамо свој став и кичму, када уметници који нас представљају неће већ и у презимену носити негативан предзнак – Груб а нов?

[/restrictedarea]