Boje Srbije „ brani“ likovni plagijat!

NAŠA ZEMLJA NA 59. VENECIJANSKOM BIJENALU

Piše Dejan Đorić

„Ujedinjene mrtve nacije“, podna instalacija koja nas predstavlja na velikoj svetskoj likovnoj izložbi, još su jedan simbolički leš, klin u kovčegu naše galeristike. Privukao je zvanice koje su najviše profitirale na demonokratskom ubijanju Jugoslavije i Srbije, ali je, istovremeno, i kritika ubedljivo dokazala da je Grubanov bukvalno plagirao rad savremenog američkog umetnika iz njegove generacije Dejvida Kola (1975)

Vizuelni umetnik Ivan Grubanov predstavlja Srbiju od 9. maja do 22. novembra na 56. Bijenalu u Veneciji. Izložio je podnu instalaciju po čitavoj površini našeg paviljona a čine je zastave država koje su prestale da postoje. „Ujedinjene mrtve nacije“ je projekat koji navodno ispituje pitanje identiteta nacija, mada je autor pobrkao naciju sa državom jer koju nacionalnost predstavljaju izložene zastave Otomanske ili Austrougarske imperije? Po podu paviljona postavljene su prljave zastave desetak država, većinom ukinutih nasilnom globalizacijom, demokratijom uvedenom bombama, kao što su Jugoslavija, SSSR, Demokratska Republika Nemačka, Čehoslovačka i neke druge. Na zidovima su ispisana imena država sa godinama nastanka i raspada tokom dvadesetog veka. Reč je pre o nekrofilskom piru i smrti nego o ispitivanju nacionalnog identiteta.

 

LIKOVNO ĐUBRE

Pančevac Ivan Grubanov (1976) po završetku beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti ostvario je međunarodnu karijeru. U proteklih petnaest godina imao je više od dvadeset samostalnih izložbi širom Evrope, učestvovao je na petnaestak međunarodnih bijenala, završio postdiplomske studije na Rijksakademiji u Amsterdamu, boravio u londonskom Delfina studiju, gde su radili dobitnici Tarnerove nagrade, bio je stipendista prestižne Kase de Velaskez u Madridu, a sada radi doktorat na Univerzitetu u Luvenu. Ove godine dobio je i nagradu iz Fonda Marije Kiri za istraživački rad. Najbolje u njegovoj karijeri je što on zaista ume da slika mada naše selektore godinama slikarstvo ne zanima. Neko naivniji bi ustuknuo pred ovakvom biografijom, međutim, nije prvi put da studenti i postdiplomci najuglednijih evropskih umetničkih fakulteta  u našu zemlju donose najgore likovno đubre. Nedavno je Mia David jednoj takvoj naizgled uspešnoj umetnici prepustila da najbolju galeriju u zemlji, Kulturni centar u Beogradu, celu ispuni šutom. Nije daleko od istine da na elitnim evropskim ustanovama ne može ništa da se nauči jer se tu osim antiumetnosti ništa drugo ni ne predaje.

[restrictedarea]

Istorija preobražena u sliku kod ovog mladog umetnika tako postaje smetlarska. Nije on prvi, niti poslednji koji u našoj sredini rije po đubrištu, zlorabeći genijalnu Šejkinu ideju, samo što se Šejka od svih svojih sledbenika, kopača po buvljacima i otpadima razlikuje zadivljujućom projekcijom Zamka, koja podrazumeva vanredno slikarsko umeće. Đubrište je za njega bilo samo prolazni put iskušenja u lavirintu, modernom paklu, koji se danas uzdiže kao krajnji umetnički doseg.

U našoj štampi specijalni izveštači iz Venecije euforično su pisali „Srbija je svečano juče otvorila vrata svog paviljona na najvećoj svetskoj umetničkoj smotri“, na šta bi Katarina Ambrozić da je živa odgovorila samo: „Idi!“. „Ujedinjene mrtve nacije“ ili još jedan simbolički leš, klin u kovčegu naše galeristike, privukao je zvanice koje su najviše profitirale na demonokratskom ubijanju Jugoslavije i Srbije. Otvaranju su prisustvovali Vladimir Veličković, Mrđan Bajić, Jerko Denegri, Biljana Srbljanović i vodeći zloduh naše (ne)kulture ministar Ivan Tasovac. Njihovo prisustvo najbolje svedoči da aktuelna vlast nije uspela da pronađe svoje mesto u kulturi, niti ima rešenja za mnoge probleme, prepuštajući dojučerašnjem glavnom političkom protivniku i taj resor. Ministar čupavac iz kutije, o kome se i u ozbiljnim novinama objavljuju karikature, koji celoj naciji služi za podsmeh, direktor Beogradske filharmonije koji učestvuje u emisijama kao što je „Ja imam talenat“, pojavio se u Veneciji sa obaveznim šalom oko vrata, statusnim modnim detaljem savremenih intelektualaca, zamenom za nekadašnju lulu i bradicu. Na otvaranju je rekao da Bijenale jeste neka vrsta olimpijskih igara i dok u sportu neki gube, u kulturi umetnici, publika, čitave zemlje i društva – dobijaju. Moramo se upitati – a šta smo mi to posebno dobili sa prljavim tkaninama na podu? „Što bolje kroz umetnost upoznamo različitosti, budućnost sveta biće izvesnija“, tvrdi ministar, ali previđa da sa ovakvim radom nije reč o različitosti već o njihovom ukidanju, nestanku, instalacija predstavlja ostatke, utvare država i njihovih simbola, uništene u naletu novog totalitarizma.

 

CINIČNI ODGOVOR

Tema ovogodišnjeg Bijenala je „Sva budućnost sveta“, i na nju je Grubanov cinično i primereno odgovorio. Takav slogan prikriva osnovni savremeni problem, ranije potpuno nepoznat – svet o čijoj je budućnosti izrečeno toliko poletnih besmislica, o kojem su u zabludi bile čitave generacije, uopšte nema budućnost, napred se nema gde, održivi razvoj je još jedna od iluzija. Demokratija se pretvara u nacizam koji za razliku od Hitlerovog seče sve šume i povlači u tehnološku kloaku ceo biljni i životinjski svet planete. Napred kao da nema ničega, moguć je samo put unazad, u prošlost, ka restauraciji vrednosti ili, kako je Česterton pisao, laž je da moramo pristati na zlu sadašnjost i još goru budućnost kiborga i zombija, možemo se ako samo poželimo vratiti u doba kočija. Najvrednije u srpskoj raboti na ovogodišnjem Bijenalu je uključivanje velikog umetnika Željka Rajačića kao grafičkog dizajnera, mada je on kao i mnogi naši genijalci u Srbiji skoro nepoznat.

Slobodan Maldini je tim povodom u kritici u „Večernjim novostima“ ubedljivo dokazao da je Grubanov bukvalno plagirao rad savremenog američkog umetnika iz njegove generacije Dejvida Kola (1975). Taj tip vulgarno slavi iste one koji su Tasovca doveli na vlast, ispod ogromne američke zastave bačena su državna znamenja svih drugih zemalja. Poruka pomahnitalog amerikanofila je jasna, ali zašto mi moramo da je preuzmemo? Kako je moguće da Lidija Merenik, profesorka i doktor nauka, kustos ovogodišnje sekcije Bijenala, uopšte nije znala da Srbiju predstavlja plagijat?

Upitajmo se šta smo dobili sa ovakvim radom? Krpe, krpe, Tasovčevo tapšanje i još jedno priznanje dežurnom svetskom kasapinu da smo gubitnici. Bačena, izgažena i isprljana jugoslovenska zastava (da li je tu i srpska?) na podu paviljona u Veneciji postaje toaletni papir istorije, mlohavo priznanje vlastite nemoći, što zdušno pozdravljaju naši neprijatelji. Kada ćemo, makar u kulturi, što nas niko ne sprečava, pokazati da smo neko i nešto, da imamo svoj stav i kičmu, kada umetnici koji nas predstavljaju neće već i u prezimenu nositi negativan predznak – Grub a nov?

[/restrictedarea]