Zelene strane – Transplantacija organa, da li su nam o tome sve rekli?

Piše Mara Knežević Kern

Zašto su lekari pristupili promeni definicije smrti odlučivši da se umesto čekanja na prestanak disanja i cirkulacije krvi, uvede termin „moždana smrt“

Poučen bogatim kolonijalnim iskustvom, Mahatma Gandi je budućim žrtvama „demokratskih promena“ poručio: Zakoni su sve što ćete dobiti od Zapada. Ako tada nismo razumeli o kakvim se okovima radi, danas smo u prilici da osetimo težinu zakona-uslova za „priključenje“, „partnerstvo“, „usvajanje zajedničkih vrednosti“…Sistematsko, legitimno pretvaranja svih ljudskih aktivnosti, emocija, kreativnog potencijala pa čak i reproduktivnih sposobnosti u robu, dovelo je do predloga za izmenu zakona o poklanjanju organa, kojim bi sva ljudska bića bila u obavezi da svoje organe predaju državi, kad ona proceni da im više nisu potrebni. Procedura oko „primopredaje“ podrazumeva poverenje u one koji procenjuju da vam nema spasa, pa je razumno očekivati predlog zakona o poverenju kao građanskoj obavezi.

 

NEĆETE MILOM, MORAĆETE SILOM

Posle zakona o pretvaranju materice u prostor za iznajmljivanje, stiže nam zakon o preuzimanju organa, bez obaveze pribavljanja saglasnosti od davaoca ili porodice. Prinuda je usledila posle slabog odziva stanovništva Srbije da ‒ po ugledu na napredni svet – pristupi masovnom pribavljanju donorskih kartica. Nespremnost našeg naroda na blanko potpisivanje pakta s nepoznatim partnerom, pod još manje poznatim uslovima, pokrenulo je mehanizme za nametanje još jedne kolektivne krivice, uz odluku da se primeni princip: nećete milom, moraćete silom.

Mediji su već započeli nekrofilični propagandni rat, naslovima od kojih se kosa diže na glavi: „Mladić X (s teškom srčanom manom) imao je sreću što je mladić Y (vlasnik zdravog srca) stradao u saobraćajnoj nesreći…“ Možda bismo bili manje osetljivi na ove iritantne apele na humanost, da nas majke žrtava donorske epizode iz „žute kuće strave“, ne podsećaju da su svi hirurzi ‒ učesnici u masakru – pacovskim kanalima evakuisani u Uniju, gde su (prema starom dobrom običaju Zapada iz akcije „spajalica“), uključeni u timove za transplantaciju.

Možda bismo vremenom i povratili poverenje u državu, struku, EU… da je posao prebrojavanja „na živo“ vađenih organa Srba sa Kosova na vreme obavljen, i da se iznad čitave priče ne vije senka mafije u belim mantilima, smeštene u EU sigurnu kuću . Toliko o poverenju.

[restrictedarea]

Zabrinuti zbog sve agresivnijeg pristupa ovoj grani medicine, baziranoj na principu da cilj opravdava sredstvo, kao i zbog velike količine novca uloženog u ovu industriju, stručnjaci su u Rimu (februara 2009) održali međunarodnu konferenciju Pro-Life Conference on „Brain Death“ Criteria, pokrenuvši pitanje nenaučne definicije „moždana smrt“, tražeći promenu kriterijuma za donošenje dijagnoze – smrt.

Koncept „moždane smrti“ predstavljen je u medicinskoj literaturi 1968. kao novi kriterijum za proglašavanje smrti. Donela ga je ad hok grupa pod nazivom Committee of the Harvard Medical School. Odbor je definisao smrt neurofiziološkom i filozofskim pojmovima, kao nepovratan gubitak svih moždanih funkcija (uključujući moždano stablo), predloživši kriterijume za ovu definiciju.

 

MOŽDANA SMRT- NEDOKAZANA HIPOTEZA

Naučnici iz Pro-lajf udruženja tvrde da se ne radi ni o kakvom novom konceptu o smrti, već pre svega o pronalaženju načina da se pomogne lekarima u donošenju odluke o prestanku podrške životu, kao i zbog olakšanog pristupa organima pacijenata. Na konferenciji u Rimu izlagači su izrazili zabrinutost za pacijente – koji ispunjavaju trenutne operativne kriterijume „moždane smrti“ – s obzirom da kod njih ne dolazi uvek do nepovratnog gubitka svih moždanih funkcija. Stručnjaci su podsetili na činjenicu da postoje ograničenja kliničke procene unutrašnje svesti, što znači da je kod pacijenata koji inače nemaju motorne funkcije da pokažu svoju svest, dijagnoza „moždana smrt“ zasnovana na nedokazanoj hipotezi.

Uzimajući u obzir dosadašnju praksu i zloupotrebe načinjene zahvaljujući ovakvoj definiciji smrti, organizatori konferencije su pozvali Bernis Džons, majku mladića kojem lekari, posle ranjavanja i prijema u bolnicu, nisu ni pokušali da produže život, proglasivši ga po kratkom postupku mrtvim. Dijagnoza „moždana smrt“ donesena je na osnovu kontroverznog „apnea testa“, posle čega se pristupa radnjama na pripremi još živog organizma (sa srcem koje kuca) za transplantaciju organa.

Brendonova majka je osnovala organizaciju roditelja i porodica koje su prošle kroz slično iskustvo, kako bi skrenula pažnju javnosti na opasnost od „apnea testa“ i dijagnoze „moždana smrt“. „Bili smo u sobi pored sina, kad su nam rekli da napustimo prostoriju radi ‚dodatnih testova‘. Radilo se o ‚apnea testu‘ kojim je Brendonov mozak nepovratno oštećen, a da nas niko nije informisao o prirodi testa. Moj sin je proglašen mrtvim, iako mu je srce još uvek kucalo, a mi smo verovali da je priključen na aparate zato što se lekari još uvek bore za njegov život. Dok sam sedela pored njegovog kreveta očekujući da se povrati, niko mi u tim trenucima nije rekao da Brendona pripremaju za vađenje organa.“ Kasnijom istragom utvrđeno je da su mladića držali 20 sati na respiratoru, ubacujući u njegov krvotok tečnosti i hemikalije u okviru priprema za vađenje organa. Majka je tom prilikom saznala da su Brendonu pred operaciju ubrizgavali paralitičke supstance, kako se ne bi pokretao, što znači da je bio pod nekom vrstom anestezije – bio je, znači, živ!

Roditelje je u hodniku sačekao „agent za nabavku organa“ – ljubazna ženska osoba obučena da probranim rečima apeluje na humanost i altruizam. Ona je šokiranim roditeljima poturila formular – pristanak na status donora, da bi posle potpisivanja nestala, ne ostavivši im čak ni kopiju dokumenta.

Moždana smrt je kod Brendona utvrđena na osnovu „apnea testa“ izvođenog tako što lekari na dva minuta isključe aparat za veštačko disanje, posle čega dolazi do slabljenja pulsa i prekida dotoka kiseonika u mozak. U tom trenutku aparati registruju „moždanu smrt“. Iza toga pacijenta ponovo priključuju na aparat za veštačko disanje, kako bi srce nastavilo da kuca obezbeđujući protok krvi i vitalnost organa za presađivanje.

Na konferenciji su se mogli čuti kritički stavovi o „apnea testu“ za koji neurolog dr Ćićero Koimbra tvrdi da je neetičan „s obzirom da test kojim se zaustavlja dotok kiseonika u mozak proizvodi ozbiljna moždana oštećenja, kod pacijenata koji bi pod određenim uslovima imali šansu da prežive.“

 

JAK LOBI U KATOLIČKOJ CRKVI

Zahvaljujući organizatoru ovog naučnog skupa, neonatologu i profesoru pedijatrije na Univerzitetu Toledo, dr Polu Bernu, javnost je upoznata sa detaljima vezanim za postupak pripreme za transplantaciju: „S obzirom da se organi uzeti sa leša ne mogu oporaviti od perioda ishemije (gubitak prokrvljenosti organa), koja prati pravu smrt, i da posle pet minuta od prestanka cirkulacije i disanja srce i jetra nisu pogodni za transplantaciju (za bubrege je to period od 30 minuta), lekari su pristupili promeni definicije smrt odlučivši da se umesto čekanja na prestanak disanja i cirkulaciju krvi, uvede termin „moždana smrt“. Svi prisutni stručnjaci na konferenciji saglasni su da bi „apnea test“ trebalo izbaciti iz prakse s obzirom da postoji mogućnost da se kod pacijenata kojima bi se vremenom stanje popravilo, ovom metodom – zbog prekida dotoka kiseonika – nanose nepopravljiva oštećenja mozga.

Dr Bern je izrazio nadu da će naučna javnost konačno prihvatiti stav da moždana smrt nije smrt, kao i da će argumenti pro-lajf naučne javnosti biti prihvaćeni i od strane Vatikana (snažnog zagovornika teorije o „moždanoj smrti“), s obzirom da je Papa Benedikt XVI na konferenciji posvećenoj transplantaciji (održanoj u organizaciji Vatikana 2008) upozorio da je „glavni kriterijum za donošenje odluke o transplantaciji poštovanje života donora“. Papin stav nije objavljen na vebsajtu Vatikana, što govori o snažnom lobiju u okviru Katoličke crkve.

Stručnjaci su se tom prilikom pozvali na studije uglednog neurologa Kristofera Palisa, čiji se prilog o smrti u Enciklopediji Britanika smatra remek-delom istorijskog i medicinskog rezimea. Dr Palis je predlagao da se smrt definiše kao „nepovratni gubitak svesti, kombinovan sa nepovratnim gubitkom sposobnosti za disanje“, upozoravajući na činjenicu da pacijenti s dijagnozom „moždana smrt“ ne moraju uvek imati potpun gubitak svesti. „Nijedan aparat to nije u stanju da zabeleži, s obzirom da je svest po svojoj prirodi subjektivno iskustvo.“

[/restrictedarea]