ВАНУК као политичка подвала

Пише Недељко Куљић

Поступак којим се обнавља трећи живот ове политичко -научне креатуре не представља новост. Свесни одсуства легитимности, покрајински дужносници су избегли јавну расправу, што је у основи поступак идентичан симулираној расправи о Нацрту статута АПВ

Само су неупућени изненађени усвајањем иницијативе за формирање ВАНУК у Скупштини АПВ, јер разлози за њено оснивање у целини произлазе из циљева вишегодишње политике покрајинског руководства. Зато они не садрже ништа осим самопроглашене модерности и испразних тривијалности, попут оних (А. Јеркова) да је „у развоју науке наша будућност“, или (Б. Богарошког) да је „свако улагање у науку улагање у будућност земље (те га је) сулудо оспоравати“ и  (М. Гагића) да је „добро да постоји место где ће се сакупљати научни радови из Војводине“. Ови „дубински“ увиди у смисао и важност научно-сазнајне делатности и чињеница да иницијативу за њено оснивање најгорљивије заступају „чанковци“, говоре о стварним циљевима и могућим дометима будуће а старе установе.

Ни начин на који се обнавља трећи живот ове политичке креатуре не представља новост. Свесни одсуства легитимности, покрајински дужносници су избегли јавну расправу „јер је (вели М. Васин) непотребна“, што је у основи поступак идентичан симулираној расправи о Нацрту статута АПВ.

[restrictedarea]

СТАТУТ ЈАЧИ ОД УСТАВА У правном погледу она се покреће свега неколико година након што је Уставни суд (2012) прогласио неуставном статутарну одредбу о ВАНУ. Данас, исти они који су подржали доношење Устава Србије 2006. (Б. Пајтић) представљају најбројнију групацију која га крши. Биће то, каже Пајтић, преписујући разлоге „академика“ који сами себе промовишу, установа саздана „на позитивним традицијама… савременог европског простора“, а она ће допринети да се „створе услови за поштовање култура националних мањина“.

Колико су слична правно-политичка тумачења основана, није тешко утврдити. Насупрот јасном ставу Уставног суда да се законом успостављени концепт јавних служби „не може довести у везу са делатношћу академије наука и уметности“, подсекретар покрајинског Секретаријата за науку, Миливој Бешлин, тврди: „Уставни суд је изашао из оквира Устава који дозвољава да Војводина има своју академију“. Будући в.д. директора ВАНУК, односно садашњи саветник у ВАНУ, Угљеша Белић, о неуставности има сопствени став: „Ово решење у потпуности поштује Статут Војводине.“ Из чега следи: шта је одлука Уставног суда наспрам става дужносника Бешлина, а шта Устав – контра Статуту? Поједини сарадници аутономних блогова, опет, пишу о спрези „политизованог Уставног суда“ и „вишедеценијског насиља националиста над Војводином“, док други иницијативу представљају као новину, будући да се преименовањем у „јавну установу“, тобоже, избегавају рестриктивне уставне одредбе.

Овде се, наравно, не ради само о правној неписмености. У наведеном галиматијасу, она је мање важан део свесног настојања да се оспоравањем уставних надлежности инсценира политички сукоб и произведе повод за стране притиске и уцене. Чињеницу да врховништво не хаје за државне норме потврђује и то да је онемогућена употреба симбола покрајине утврђених 2014. У нововојвођанском пројекту нема места ни за САНУ, ни за аутентичне српске симболе. Срби овде нису народ у сопственој држави, већ само једна од „националних заједница“ у политичком резервату „грађана света“.

 

ЗАВИСНОСТ ОД ВЛАСТИ Владимир Павлов, покрајински секретар за науку и технолошки развој, најпосле, тврди да ће, за разлику од претходних академија и огранака, у новој ‒ АПВ имати већину у Управном и Надзорном одбору „који у научном и у сваком другом смислу неће као до сада бити аутономни“!? Значи, исти персонални састав, али сада мање аутономан, биће гарантија успешности ВАНУК. То је новина ове несувисле идеје: већа зависност од власти, као претпоставка за развој науке и поштовање њених императива?

Сепаратистичку политичку казуистику данас образлажу и „аутономни“ портали „грађана и грађанки Војводине“ на којима се тврди да је ВАНУК „антитеза необразованости, нетолеранцији, насиљу“ и национализму. Противи јој се, кажу, примитивни ум који не разуме „друштвену разуђеност“, „сложене ентитете“, „релаксирано државно устројство“ и мисију „уљуђења“ Србије. Стога је нова „јавна установа“ „реална потреба“ којој припада будућност јер „комуницира са новим временом“. Националне академије су, веле ови аутономни „зналци“, у модерним друштвима сведене на симболичан значај, што је потврдило „по много чему погубно друштвено деловање САНУ“? Гласноговорник грађана и грађанки, Н. Чанак, то је европски изразио називајући САНУ „анусом“. За анале времена у којем живимо ‒ удружени уновчиви безобразлук и политичка подвала, с једне, и академија у покушају, с друге стране.

И као што политички дужносници своје аргументе ослањају на потрошене идеолошке пројекције, тако и „бесмртници“ ВАНУ своје разлоге дедукују из политике. У саопштењу од 26. маја 2015. иницијативу бране епохалним прозрењем да наука, култура и уметност не познају границе. Рефрен су и овде европске традиције, демократске вредности, права мањина, „отвореност… без обзира на државу, нацију, религију и регију“ и сл. Ово је „регионална радна академија“, каже се даље, а не затворена национална институција „са привилегијама и апанажама“, као САНУ. А они који иницијативу за оснивање ВАНУК не схватају или критикују (нека јавна гласила, острашћени квазиполитичари и Извршни одбор САНУ) „масовно крше начела постојећег Устава“ ‒ по српском начелу „да комшији цркне крава“. Све то је, истиче се, дело „оних који сматрају да су највиша власт у земљи и да могу газити сва људска и грађанска права других, па чак и право на бављење науком“.

 

ПОЛИТИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ ИСПРЕД НАУЧНИХ Иако саопштење довољно говори и о иницијативи и о потписницима, треба рећи да, доиста, постоје и трговачке и полицијске академије и „Пањковић академија“. Међутим, академије наука су државне и националне институције. (Због дуге традиције феудалне подељености и закашњења у развоју грађанског друштва, изузетак су Немачка и Италија.) Њихов углед и друштвени значај произлазе из научних резултата чланова који их чине, а критерији којима се они вреднују су изван идеологије и политике. Они немају никакве везе са мањинским правима и аутономијом, једнако као што се у свету територијално-политичка аутономија не сматра гарантијом мањинских права. Ако је унапређење научне делатности стварни циљ ВАНУК, да ли су гарантија таквог циља академици политичких биографија и библиографија, провинцијални знанственици и мултикултурни прегаоци? Да ли оскудицу публикованих радова може да надокнади сарадња са ХАЗУ, Дукљанском академијом наука и уметности, Институтом за историју подунавских Шваба, једном украјинском и низом мађарских научних организација? Обавештени тумач збивања у покрајини, Душан Ковачев, указује и на покушај председника ВАНУ, Ј. Тамаша, да (2007) формира Војвођански отворени круг (ВОК) као политички оквир свих аутономашких удружења. Ако др Стеван Филиповић, представник огранка САНУ у Новом Саду, каже: „Ја нисам члан САНУ зато што сам из Војводине, нити зато што неко треба да буде из Војводине“, „већ као математичар“, због својих научних резултата, да ли су онда оквири САНУ препрека размаху научних делатности у АПВ? Или ВАНУК треба да буде само још један од атрибута самосталности Војводине? Могу ли се самопоштовање и достојанство научника помирити са баналношћу разлога који се наводе у прилог њеном оснивању? Да ли пројекти ВАНУ унапређују и штите благостање „опљачканих грађана и грађанки“ када се за њих ове године планирају издаци три пута већи него за огранак САНУ и улаже у Војвођанску енциклопедију, док се у САНУ ради на првој Српској енциклопедији? И Српска енциклопедија је, очигледно, унитаристичка претња војвођанској науци.

У ствари, да бисмо разумели смисао овог регионалног подухвата, морамо бити свесни да борба за контролу мишљења и трка за новцима иду упоредо. Стога и одбрана Војводине захтева непрестано доказивање њене (непостојеће) самобитности, а њене институције морају бити део система потказивања Србије. То се мора и платити.

[/restrictedarea]