„Вартоломејска ноћ“ на Острву

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Дејвид Камерон враћа се да одслужи још један петогодишњи мандат, али која је цена тог повратка? Да ли је он „жртвовао целу британску унију – Уједињено Краљевство, за тих пет година премијерске фотеље“? Питање стоји на солидним ногама

Супруга британског премијера Дејвида Камерона, Саманта Камерон, дошла је прошлог петка ујутро из приватне куће Камеронових у Даунинг стрит број 10 – не у црној службеној лимузини, него „ролајући се“ на тротинету, да би, ваљда, тако показала „укућанима“ у резиденцији колико живот зна да буде весео, леп и опуштен после победе. Протеклог дана Британци су конзервативцима њеног супруга изгласали нови петогодишњи мандат. Те изборне ноћи, од четвртка на петак, брачни пар Камерон није, кажу инсајдери, ока склопио. Победа је дошла жељено, али неочекивано: ниједно испитивање јавног расположења пред парламентарне изборе није говорило да ће све да се заврши „тако лепо и сретно“.

„ШКОТСКИ ЛАВ“ ЈЕ ЗАРИКАО Партије на власти обично тешко побеђују у Британији; поготово оне које су, као овај пут Конзервативна, обећавале народу онај Черчилов „зној и сузе“ – стезање каиша и кресање потрошње, и све у свему – више неизвесности него извесности…

На сам дан пред изборе, све анкете су говориле о „мртвој трци“ између две највеће партије, са сасвим малом предношћу – ако је било за утеху – Камеронових торијеваца (1-2 процента). Већинска победа Камеронове партије звучала је тада као „немогућа мисија“ – и у самом премијеровом штабу, где су се већ били помирили са борбом „прса у прса“ до последњег листића и само је остало питање ко ће после „мртве трке“ и како први да намакне број за коалицију, можда и мањинску владу, пре него што оде краљици на рапорт.

Онда се догодила та изборна ноћ у којој је, када су пребројани последњи гласови, Норман Смит, политички уредник Би-Би-Сија, написао како су седмог маја на Острву одржани избори „са дубљим и далекосежнијим одјеком него било који други у живом сећању Британаца… Пред нама је, каже, генерацијска одлука о даљем путу земље, а уз то, и о нашој будућности у Европи“.
Пред свануће, осмог ујутро, већ се видело да нема ништа од „мртве трке“, нити од толико најављиване борбе „прса у прса“ између конзервативаца и лабуриста. И када су евидентирани „мртви и рањени“ у тој борби за 650 посланичких места у вестминстерском парламенту, конзервативци су изашли са 12 посланика, што није тријумф, али је апсолутна већина. У британској парламентарној аритметици ово значи лепу победу конзервативаца и тежак пораз лабуриста. Толики да се госпођа Камерон одлучила да се на јутарњи чај после победе „дорола“ до супруга у број десет неуобичајеним возилом – дечјим скутером.

[restrictedarea]

И ту, сада, са ових мршавих дванаест посланика парламентарне већине, почиње уједно и главобоља победника. Она се зове СНП – Шкотска национална партија.

У нека друга времена, ова апсолутна већина конзервативаца била би апсолутна већина која држи и нож и погачу. Али…

Дејвид Камерон враћа се да одслужи још један петогодишњи мандат, али која је цена тог повратка? Да ли је Камерон – гласиће једно, већ постављено питање – у настојању да избори још један грем, „жртвовао целу британску унију – Уједињено Краљевство, за тих пет година премијерске фотеље“? Питање стоји на солидним ногама.

У Шкотској, СНП – партија која се већ осамдесет година бори за отцепљење од остатка уније, на овим изборима напросто је збрисала са сцене све остале. Прошлог септембра, на референдуму за отцепљење, 45 одсто Шкота било је за разлаз, упркос лабуристичко-конзервативној здруженој пропаганди застрашивања да би, ако оду, настао пандемонијум, време мрака и апокалипсе… На овим парламентарним изборима сецесионисти госпође Николе Стурџон, лидера СНП, отресли су се спазме и претњи, „масакрирали“ шкотске конзервативце, „почистили“ шкотске лабуристе и освојили 56 од 59 расположивих места у Вестминстеру. Алекс Салмонд, донедавно вођа СНП и најзаслужнији човек за успон партије, сажео је ствар у три речи: „‚Шкотски лав‘ је зарикао!“

МАЛО СОЛИ НА КАМЕРОНОВЕ РАНЕ Са фалангом љутих сецесиониста, Никола Стурџон сада, самоуверена и осокољена тако јаким мандатом, креће у Лондон на прву конститутивну седницу новог парламента. Како ће Дејвид Камерон да живи и преживи са јаким „Шкотским лавом“ у вестминстерској кући, питање је отворено за све одговоре. Нарочито за оне које Камерон не би желео.

Госпођа Стурџон је у предизборној кампањи наговештавала да ће, ако је гласачи масовно подрже, поново да изнесе на референдум тему шкотског одласка из британске уније. Сада, међутим, после неочекивано велике победе, дозвољава себи великодушност да Камерону пошаље поруку у Лондон како не треба да се брине; како избори нису имали за тему сецесију; да референдум, у сваком случају, није у њеним приоритетима; да ће њен, „Шкотски лав“ у Вестминстеру бити „лојалан“ (ма шта то значило) а све пак Камерон треба да разуме као најаву да ће се посланици госпође Стурџон у парламенту „борити за целу Шкотску“, а не само за оних 45 процената што је у септембру гласало за „развод брака“ са остатком Краљевине. На питање да ли резултати избора наговештавају истовремено и крај британске уније, госпођа Стурџон фактички сипа још мало соли на Камеронове ране па каже (за Би-Би-Си) – „Не још!“

У предизборној дебати (осмог априла) Стурџон је појаснила како би „нешто материјално ново“ требало да се догоди да би предложила одржавање још једног референдума о независности. За такву „браву“ потребан је, каже, „троструки кључ“: требало би 1) да СНП усвоји и предложи манифест о отцепљењу; 2) да се тако нешто изнесе у шкотском парламенту; и свакако 3) да се за то добије парламентарна подршка.

Шта би могао да буде тај нови „материјални“ моменат који би покренуо овај ланац?

Пред изборе, Никола Стурџон већ је повукла једну црвену линију: „Све указује на то да би конзервативци желели да нас, мимо наше воље, извуку из Европске уније.“ То би, на пример, могао да буде један нови материјални моменат.

После ове победе конзервативаца, такав „моменат“ је још већа извесност: Камерон је обећао да ће до краја 2017. године омогућити земљи да на референдуму гласа о Европској унији – „ин“ или „аут“. Али за тако нешто и он има своја „два кључа“: изнеће, наравно, тему ЕУ на народни плебисцит ако му Британци дају нови премијерски мандат. Сада је „откључао ту браву“, добио је мандат, референдум је прескочио прву препреку, али је остао други Камеронов „кључ“– да, пре него што се народ изјасни, покуша да из Брисела врати под британски суверенитет целу серију отуђених закона и аката. Један од задатака је и укидање доминације бриселске Повеље о људским правима над домаћом легислативом.

СТУРЏОН ЈЕ „ОСЕТИЛА КРВ“ У евроскептичној земљи, Камерону је проевропска влада у Единбургу најмање потребна. Једва се на овим изборима отарасио еврофила у коалиционој влади – либерала, жестоких заљубљеника у Европску унију. Либерали су овом приликом доживели, такође, своју „Вартоломејску ноћ“ – освојили су само осам од 650 посланичких места и практично више на представљају релевантну политичку партију у Британији. Истовремено, госпођа Стурџон је „осетила крв“, подиже цену сарадње са будућом владом Дејвида Камерона, спрема се да му буде „каменчић у ципели“, уколико Камерон не буде „кооперативан“. Већ дан након избора дискретно је ставила до знања да се неће зауставити само на питању Европске уније, која, уосталом, и није на списку њених приоритета. Њен приоритет је да Камерон „поштује демократске жеље шкотског народа“. У фасцикли јој је списак жеља, а већином су то оне које иду даље од статуса пуке конфедералне јединице и „млађег партнера“ у унији. Отвориће и осетљиво питање будућности система британског атомског одвраћања, где је централно место будућност поморске базе Клајд у којој су лоциране атомске подморнице са балистичким ракетама. СНП би да се ове базе изместе са шкотске територије.

Поред две кључне теме – даљи статус Шкотске у Уједињеном Краљевству и чланство у Европској унији –парламентарни избори су отворили и друге осетљиве, пре свега економске теме заједничке државе, па победнику остаје, рекло би се, више брига него што их је имао пре избора.

Никола Стурџон шаље сигнале да њен одред у Вестминстеру неће („за сада“) да растура унију, али мало јој ко у Лондону, у Даунинг стриту поготово – верује на реч. Уосталом, никада до сада није експлицитно искључила тај нови шкотски референдум. Поред тога, зубима и ноктима ће се борити да остане у Европској унији упркос евроскептичном расположењу већине становништва у Уједињеном Краљевству.

ВАПИЈУЋА НЕПРАВДА Камерон се, са своје стране, декларише као поборник раскида се бриселском државом. У томе је до сада имао, поред општег расположења у земљи, и јасну подршку УКИП – Независне партије Уједињеног Краљевства Најџела Фараџа. То савезништво мало ће му, сада, бити од користи после ових избора. Еврофили УКИП су освојили само једно посланичко место захваљујући аномалији коју означава специфичан изборни систем у Британији. Систем налаже да кандидат који победи у изборној јединици односи све гласове, док осталима не остаје ништа. Тако је, због оваквог система, који се нашироко сматра демократском аномалијом, УКИП Најџела Фараџа освојио само једно посланичко место иако је добио ништа мање него три милиона и 800 хиљада гласова на овим изборима. Уз то је популарност повећао (у односу на прошле изборе) за целих девет одсто! Тренутно, са 12,6 одсто бирачког поверења, УКИП представља трећу по јачини партију на Острву.

„Неправда“ је напросто вапијућа: Шкотска национална партија (СНП) која сада, после избора, „држи банк“ на политичкој сцени Шкотске (а и шире) са својих милион и по подршке у електорату, има више од два пута мањи скор од УКИП са три милиона и 800 хиљада гласова, али ће зато имати целих 56 посланика у Вестминстеру! Фараџ само једног!

Сам лидер УКИП најавио је пред изборе да ће да поднесе оставку на ту функцију ако у својој изборној јединици не однесе победу. Изгубио је и огласио одлазак који пак партијско чланство надмоћном већином на прихвата.

Фараџови евроскептици постали су, од сасвим маргиналне политичке групе, трећа политичка снага у Британији, највише захваљујући управо његовој умешности и естрадним способностима. Његов одлазак отворио би питање не само будућности партије него и целог евроскептицизма у Британији.

Еврофили су, такође, имали на изборима своју „Вартоломејску ноћ“ – пораз лабуриста био је убедљив и поред прогноза које су им давале шансе „фифти-фифти“ у утакмици са конзервативцима. Партија, очигледно, нема више победнички капацитет. Вођа лабуриста, Ед Милибанд, одмах је после изборне ноћи поднео оставку у ситуацији када у партијским редовима нема калибра који би био на нивоу умешности, политичке вештине и макијавелизма једног Тонија Блера. На изборима 1997. године, партија је, под Блеровим вођством и фирмом „Нови лабуристи“ надмоћно освојила власт, али се убрзо испоставило да код њих није било ничега изворно новог, посебно ничег од „радничког“ (лабуризам); да се некадашњи истински представници радничке класе у Британији нису, под Блером, само померили према центру политичке поделе него су постали савезници и идеолошки партнери са, на пример, америчком ултрадесницом империјалних амбиција и праксе.

МАХАЊЕ ЦРВЕНОМ МАРАМОМ У „Вартоломејској ноћи“ британских парламентарних избора, пао је, поред Милибанда (лабуристи) и Фараџа (УКИП) и Камеронов досадашњи коалициони партнер Ник Клег чија је партија британских еврофила – либерали, претрпела праву катастрофу: свега осам посланичких места.

Две велике чињенице протеклих избора су уједно и два највећа питања која ће Камерон морати да решава. Једно вербализује Би-Би-Сијев извештач из Глазгова: „Да ли је ово крај Уједињеног Краљевства?“ И без обзира шта на јавној сцени, после убедљиве победе у Шкотској, изговара Никола Стурџон, апсолутно поверење које су Шкоти дали једној сепаратистичкој партији (СНП) чињеница је само по себи. Камерон је присталица очувања заједничке државе и њене војно-политичке (империјалне) моћи, али ће, ако му је заиста стало до Уније, морати да излази у сусрет нараслим апетитима госпође у Единбургу. Она се пак, за сада, зауставила на захтеву „да се поштује демократска воља шкотског народа“, иза чега, по свим интерним тумачењима на Темзи, фактички провирује „змај сепаратизма“.

С победом која га је ослободила терета еврофила (либерала) у коалицији, Камерон сада може да испуни обећање Битанцима – референдум о даљем чланству земље у ЕУ постаје политичка реалност. Али је политичка реалност, такође, госпођа Стурџон, која, са својом великом фалангом, већ маше црвеном марамом. Уместо Клегових еврофила, он сада има у парламенту шкотске евроентузијасте.

Норман Смит, аналитичар Би-Би-Сија, управо зато верује да ће протекли парламентарни избори имати тектонско дејство на будућу политичку физиономију Британије, више него икада у модерној историји. Референдум о статусу земље у ЕУ сада напросто бива политичка неизбежност, а апсолутна власт националиста у Шкотској отвара још и питање колико је заједничка држава одржива, сада када је Шкотска практично постала једнопартијска држава са сепаратистичким предзнаком и у којој раскид са три стотине година старом британском унијом бива и опсесија и политички пројекат имплицино оверен на изборима.

Ешдаунов капут

У току целе изборне ноћи извешачи са бирачких места и панел политичких мудраца окупљен пред камерама Би-Би-Сија прогнозирали су да се конзервативци Дејвида Камерона приближавају апсолутној већини, док се Камеронови коалициони партнери, либерали, налазе пред тешким поразом.

Бивши лидер либерала и некадашњи високи представник у Босни, а сада лорд Педи Ешдаун, упорно је пред телевизијским камерама доводио у сумњу исправност прогноза о тако лошим изгледима ове струје. На једном наступу на Би-Би-Сију самоуверено је рекао да ће, ако се овакве прогнозе обистине, пред камерама да „поједе свој капут“.

Либерали су до ногу потучени, прогнозе су биле тачне, а на друштвеним мрежама се одмах пријавило неколико десетина добровољаца спремних да за Ешдаунов доручак жртвују своје капуте.

Ешдаун није одржао обе-ћање. Ни лордови нису више што су некада били.

[/restrictedarea]