„Vartolomejska noć“ na Ostrvu

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Dejvid Kameron vraća se da odsluži još jedan petogodišnji mandat, ali koja je cena tog povratka? Da li je on „žrtvovao celu britansku uniju – Ujedinjeno Kraljevstvo, za tih pet godina premijerske fotelje“? Pitanje stoji na solidnim nogama

Supruga britanskog premijera Dejvida Kamerona, Samanta Kameron, došla je prošlog petka ujutro iz privatne kuće Kameronovih u Dauning strit broj 10 – ne u crnoj službenoj limuzini, nego „rolajući se“ na trotinetu, da bi, valjda, tako pokazala „ukućanima“ u rezidenciji koliko život zna da bude veseo, lep i opušten posle pobede. Proteklog dana Britanci su konzervativcima njenog supruga izglasali novi petogodišnji mandat. Te izborne noći, od četvrtka na petak, bračni par Kameron nije, kažu insajderi, oka sklopio. Pobeda je došla željeno, ali neočekivano: nijedno ispitivanje javnog raspoloženja pred parlamentarne izbore nije govorilo da će sve da se završi „tako lepo i sretno“.

„ŠKOTSKI LAV“ JE ZARIKAO Partije na vlasti obično teško pobeđuju u Britaniji; pogotovo one koje su, kao ovaj put Konzervativna, obećavale narodu onaj Čerčilov „znoj i suze“ – stezanje kaiša i kresanje potrošnje, i sve u svemu – više neizvesnosti nego izvesnosti…

Na sam dan pred izbore, sve ankete su govorile o „mrtvoj trci“ između dve najveće partije, sa sasvim malom prednošću – ako je bilo za utehu – Kameronovih torijevaca (1-2 procenta). Većinska pobeda Kameronove partije zvučala je tada kao „nemoguća misija“ – i u samom premijerovom štabu, gde su se već bili pomirili sa borbom „prsa u prsa“ do poslednjeg listića i samo je ostalo pitanje ko će posle „mrtve trke“ i kako prvi da namakne broj za koaliciju, možda i manjinsku vladu, pre nego što ode kraljici na raport.

Onda se dogodila ta izborna noć u kojoj je, kada su prebrojani poslednji glasovi, Norman Smit, politički urednik Bi-Bi-Sija, napisao kako su sedmog maja na Ostrvu održani izbori „sa dubljim i dalekosežnijim odjekom nego bilo koji drugi u živom sećanju Britanaca… Pred nama je, kaže, generacijska odluka o daljem putu zemlje, a uz to, i o našoj budućnosti u Evropi“.
Pred svanuće, osmog ujutro, već se videlo da nema ništa od „mrtve trke“, niti od toliko najavljivane borbe „prsa u prsa“ između konzervativaca i laburista. I kada su evidentirani „mrtvi i ranjeni“ u toj borbi za 650 poslaničkih mesta u vestminsterskom parlamentu, konzervativci su izašli sa 12 poslanika, što nije trijumf, ali je apsolutna većina. U britanskoj parlamentarnoj aritmetici ovo znači lepu pobedu konzervativaca i težak poraz laburista. Toliki da se gospođa Kameron odlučila da se na jutarnji čaj posle pobede „dorola“ do supruga u broj deset neuobičajenim vozilom – dečjim skuterom.

[restrictedarea]

I tu, sada, sa ovih mršavih dvanaest poslanika parlamentarne većine, počinje ujedno i glavobolja pobednika. Ona se zove SNP – Škotska nacionalna partija.

U neka druga vremena, ova apsolutna većina konzervativaca bila bi apsolutna većina koja drži i nož i pogaču. Ali…

Dejvid Kameron vraća se da odsluži još jedan petogodišnji mandat, ali koja je cena tog povratka? Da li je Kameron – glasiće jedno, već postavljeno pitanje – u nastojanju da izbori još jedan grem, „žrtvovao celu britansku uniju – Ujedinjeno Kraljevstvo, za tih pet godina premijerske fotelje“? Pitanje stoji na solidnim nogama.

U Škotskoj, SNP – partija koja se već osamdeset godina bori za otcepljenje od ostatka unije, na ovim izborima naprosto je zbrisala sa scene sve ostale. Prošlog septembra, na referendumu za otcepljenje, 45 odsto Škota bilo je za razlaz, uprkos laburističko-konzervativnoj združenoj propagandi zastrašivanja da bi, ako odu, nastao pandemonijum, vreme mraka i apokalipse… Na ovim parlamentarnim izborima secesionisti gospođe Nikole Sturdžon, lidera SNP, otresli su se spazme i pretnji, „masakrirali“ škotske konzervativce, „počistili“ škotske laburiste i osvojili 56 od 59 raspoloživih mesta u Vestminsteru. Aleks Salmond, donedavno vođa SNP i najzaslužniji čovek za uspon partije, sažeo je stvar u tri reči: „‚Škotski lav‘ je zarikao!“

MALO SOLI NA KAMERONOVE RANE Sa falangom ljutih secesionista, Nikola Sturdžon sada, samouverena i osokoljena tako jakim mandatom, kreće u London na prvu konstitutivnu sednicu novog parlamenta. Kako će Dejvid Kameron da živi i preživi sa jakim „Škotskim lavom“ u vestminsterskoj kući, pitanje je otvoreno za sve odgovore. Naročito za one koje Kameron ne bi želeo.

Gospođa Sturdžon je u predizbornoj kampanji nagoveštavala da će, ako je glasači masovno podrže, ponovo da iznese na referendum temu škotskog odlaska iz britanske unije. Sada, međutim, posle neočekivano velike pobede, dozvoljava sebi velikodušnost da Kameronu pošalje poruku u London kako ne treba da se brine; kako izbori nisu imali za temu secesiju; da referendum, u svakom slučaju, nije u njenim prioritetima; da će njen, „Škotski lav“ u Vestminsteru biti „lojalan“ (ma šta to značilo) a sve pak Kameron treba da razume kao najavu da će se poslanici gospođe Sturdžon u parlamentu „boriti za celu Škotsku“, a ne samo za onih 45 procenata što je u septembru glasalo za „razvod braka“ sa ostatkom Kraljevine. Na pitanje da li rezultati izbora nagoveštavaju istovremeno i kraj britanske unije, gospođa Sturdžon faktički sipa još malo soli na Kameronove rane pa kaže (za Bi-Bi-Si) – „Ne još!“

U predizbornoj debati (osmog aprila) Sturdžon je pojasnila kako bi „nešto materijalno novo“ trebalo da se dogodi da bi predložila održavanje još jednog referenduma o nezavisnosti. Za takvu „bravu“ potreban je, kaže, „trostruki ključ“: trebalo bi 1) da SNP usvoji i predloži manifest o otcepljenju; 2) da se tako nešto iznese u škotskom parlamentu; i svakako 3) da se za to dobije parlamentarna podrška.

Šta bi mogao da bude taj novi „materijalni“ momenat koji bi pokrenuo ovaj lanac?

Pred izbore, Nikola Sturdžon već je povukla jednu crvenu liniju: „Sve ukazuje na to da bi konzervativci želeli da nas, mimo naše volje, izvuku iz Evropske unije.“ To bi, na primer, mogao da bude jedan novi materijalni momenat.

Posle ove pobede konzervativaca, takav „momenat“ je još veća izvesnost: Kameron je obećao da će do kraja 2017. godine omogućiti zemlji da na referendumu glasa o Evropskoj uniji – „in“ ili „aut“. Ali za tako nešto i on ima svoja „dva ključa“: izneće, naravno, temu EU na narodni plebiscit ako mu Britanci daju novi premijerski mandat. Sada je „otključao tu bravu“, dobio je mandat, referendum je preskočio prvu prepreku, ali je ostao drugi Kameronov „ključ“– da, pre nego što se narod izjasni, pokuša da iz Brisela vrati pod britanski suverenitet celu seriju otuđenih zakona i akata. Jedan od zadataka je i ukidanje dominacije briselske Povelje o ljudskim pravima nad domaćom legislativom.

STURDŽON JE „OSETILA KRV“ U evroskeptičnoj zemlji, Kameronu je proevropska vlada u Edinburgu najmanje potrebna. Jedva se na ovim izborima otarasio evrofila u koalicionoj vladi – liberala, žestokih zaljubljenika u Evropsku uniju. Liberali su ovom prilikom doživeli, takođe, svoju „Vartolomejsku noć“ – osvojili su samo osam od 650 poslaničkih mesta i praktično više na predstavljaju relevantnu političku partiju u Britaniji. Istovremeno, gospođa Sturdžon je „osetila krv“, podiže cenu saradnje sa budućom vladom Dejvida Kamerona, sprema se da mu bude „kamenčić u cipeli“, ukoliko Kameron ne bude „kooperativan“. Već dan nakon izbora diskretno je stavila do znanja da se neće zaustaviti samo na pitanju Evropske unije, koja, uostalom, i nije na spisku njenih prioriteta. Njen prioritet je da Kameron „poštuje demokratske želje škotskog naroda“. U fascikli joj je spisak želja, a većinom su to one koje idu dalje od statusa puke konfederalne jedinice i „mlađeg partnera“ u uniji. Otvoriće i osetljivo pitanje budućnosti sistema britanskog atomskog odvraćanja, gde je centralno mesto budućnost pomorske baze Klajd u kojoj su locirane atomske podmornice sa balističkim raketama. SNP bi da se ove baze izmeste sa škotske teritorije.

Pored dve ključne teme – dalji status Škotske u Ujedinjenom Kraljevstvu i članstvo u Evropskoj uniji –parlamentarni izbori su otvorili i druge osetljive, pre svega ekonomske teme zajedničke države, pa pobedniku ostaje, reklo bi se, više briga nego što ih je imao pre izbora.

Nikola Sturdžon šalje signale da njen odred u Vestminsteru neće („za sada“) da rastura uniju, ali malo joj ko u Londonu, u Dauning stritu pogotovo – veruje na reč. Uostalom, nikada do sada nije eksplicitno isključila taj novi škotski referendum. Pored toga, zubima i noktima će se boriti da ostane u Evropskoj uniji uprkos evroskeptičnom raspoloženju većine stanovništva u Ujedinjenom Kraljevstvu.

VAPIJUĆA NEPRAVDA Kameron se, sa svoje strane, deklariše kao pobornik raskida se briselskom državom. U tome je do sada imao, pored opšteg raspoloženja u zemlji, i jasnu podršku UKIP – Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva Najdžela Faradža. To savezništvo malo će mu, sada, biti od koristi posle ovih izbora. Evrofili UKIP su osvojili samo jedno poslaničko mesto zahvaljujući anomaliji koju označava specifičan izborni sistem u Britaniji. Sistem nalaže da kandidat koji pobedi u izbornoj jedinici odnosi sve glasove, dok ostalima ne ostaje ništa. Tako je, zbog ovakvog sistema, koji se naširoko smatra demokratskom anomalijom, UKIP Najdžela Faradža osvojio samo jedno poslaničko mesto iako je dobio ništa manje nego tri miliona i 800 hiljada glasova na ovim izborima. Uz to je popularnost povećao (u odnosu na prošle izbore) za celih devet odsto! Trenutno, sa 12,6 odsto biračkog poverenja, UKIP predstavlja treću po jačini partiju na Ostrvu.

„Nepravda“ je naprosto vapijuća: Škotska nacionalna partija (SNP) koja sada, posle izbora, „drži bank“ na političkoj sceni Škotske (a i šire) sa svojih milion i po podrške u elektoratu, ima više od dva puta manji skor od UKIP sa tri miliona i 800 hiljada glasova, ali će zato imati celih 56 poslanika u Vestminsteru! Faradž samo jednog!

Sam lider UKIP najavio je pred izbore da će da podnese ostavku na tu funkciju ako u svojoj izbornoj jedinici ne odnese pobedu. Izgubio je i oglasio odlazak koji pak partijsko članstvo nadmoćnom većinom na prihvata.

Faradžovi evroskeptici postali su, od sasvim marginalne političke grupe, treća politička snaga u Britaniji, najviše zahvaljujući upravo njegovoj umešnosti i estradnim sposobnostima. Njegov odlazak otvorio bi pitanje ne samo budućnosti partije nego i celog evroskepticizma u Britaniji.

Evrofili su, takođe, imali na izborima svoju „Vartolomejsku noć“ – poraz laburista bio je ubedljiv i pored prognoza koje su im davale šanse „fifti-fifti“ u utakmici sa konzervativcima. Partija, očigledno, nema više pobednički kapacitet. Vođa laburista, Ed Miliband, odmah je posle izborne noći podneo ostavku u situaciji kada u partijskim redovima nema kalibra koji bi bio na nivou umešnosti, političke veštine i makijavelizma jednog Tonija Blera. Na izborima 1997. godine, partija je, pod Blerovim vođstvom i firmom „Novi laburisti“ nadmoćno osvojila vlast, ali se ubrzo ispostavilo da kod njih nije bilo ničega izvorno novog, posebno ničeg od „radničkog“ (laburizam); da se nekadašnji istinski predstavnici radničke klase u Britaniji nisu, pod Blerom, samo pomerili prema centru političke podele nego su postali saveznici i ideološki partneri sa, na primer, američkom ultradesnicom imperijalnih ambicija i prakse.

MAHANJE CRVENOM MARAMOM U „Vartolomejskoj noći“ britanskih parlamentarnih izbora, pao je, pored Milibanda (laburisti) i Faradža (UKIP) i Kameronov dosadašnji koalicioni partner Nik Kleg čija je partija britanskih evrofila – liberali, pretrpela pravu katastrofu: svega osam poslaničkih mesta.

Dve velike činjenice proteklih izbora su ujedno i dva najveća pitanja koja će Kameron morati da rešava. Jedno verbalizuje Bi-Bi-Sijev izveštač iz Glazgova: „Da li je ovo kraj Ujedinjenog Kraljevstva?“ I bez obzira šta na javnoj sceni, posle ubedljive pobede u Škotskoj, izgovara Nikola Sturdžon, apsolutno poverenje koje su Škoti dali jednoj separatističkoj partiji (SNP) činjenica je samo po sebi. Kameron je pristalica očuvanja zajedničke države i njene vojno-političke (imperijalne) moći, ali će, ako mu je zaista stalo do Unije, morati da izlazi u susret naraslim apetitima gospođe u Edinburgu. Ona se pak, za sada, zaustavila na zahtevu „da se poštuje demokratska volja škotskog naroda“, iza čega, po svim internim tumačenjima na Temzi, faktički proviruje „zmaj separatizma“.

S pobedom koja ga je oslobodila tereta evrofila (liberala) u koaliciji, Kameron sada može da ispuni obećanje Bitancima – referendum o daljem članstvu zemlje u EU postaje politička realnost. Ali je politička realnost, takođe, gospođa Sturdžon, koja, sa svojom velikom falangom, već maše crvenom maramom. Umesto Klegovih evrofila, on sada ima u parlamentu škotske evroentuzijaste.

Norman Smit, analitičar Bi-Bi-Sija, upravo zato veruje da će protekli parlamentarni izbori imati tektonsko dejstvo na buduću političku fizionomiju Britanije, više nego ikada u modernoj istoriji. Referendum o statusu zemlje u EU sada naprosto biva politička neizbežnost, a apsolutna vlast nacionalista u Škotskoj otvara još i pitanje koliko je zajednička država održiva, sada kada je Škotska praktično postala jednopartijska država sa separatističkim predznakom i u kojoj raskid sa tri stotine godina starom britanskom unijom biva i opsesija i politički projekat implicino overen na izborima.

Ešdaunov kaput

U toku cele izborne noći izvešači sa biračkih mesta i panel političkih mudraca okupljen pred kamerama Bi-Bi-Sija prognozirali su da se konzervativci Dejvida Kamerona približavaju apsolutnoj većini, dok se Kameronovi koalicioni partneri, liberali, nalaze pred teškim porazom.

Bivši lider liberala i nekadašnji visoki predstavnik u Bosni, a sada lord Pedi Ešdaun, uporno je pred televizijskim kamerama dovodio u sumnju ispravnost prognoza o tako lošim izgledima ove struje. Na jednom nastupu na Bi-Bi-Siju samouvereno je rekao da će, ako se ovakve prognoze obistine, pred kamerama da „pojede svoj kaput“.

Liberali su do nogu potučeni, prognoze su bile tačne, a na društvenim mrežama se odmah prijavilo nekoliko desetina dobrovoljaca spremnih da za Ešdaunov doručak žrtvuju svoje kapute.

Ešdaun nije održao obe-ćanje. Ni lordovi nisu više što su nekada bili.

[/restrictedarea]