Украјина у котлу

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли су људи из државног врха у Кијеву гледали Војну параду 9. маја у Доњецку и да ли су приметили праве и комплетне јединице, њихово ново наоружање, униформе, командну структуру и дисциплину?

Док је Русија 9. маја славила Дан победе на Црвеном тргу највећом војном парадом у историји, побратимски Донбас само два дана касније свечано је обележио свој први Дан републике. Навршило се, 11. маја, годину дана од одржавања референдума о независности Донбаса, тачније Луганске (ЛНР) и Доњецке Народне Републике (ДНР). Људи су сатима чекали у километарским редовима како би заокружили своју подршку суверенитету и независности Новорусије, са око седам милиона становника. Најмлађу државу на свету, упркос широко прокламованом праву на самоопредељење и демократију, није подржао нико са Запада, већ су своју подршку дали новим кијевским „мајданским“ властима да започну казнену операцију. Резултат: хиљаде људи је погинуло, а стотину пута више их је избегло. Ни данас прави мир није дошао на ову територију, али обнова разрушеног иде пуном паром.

ПРАЗНА ПУШКА, ПРАЗНА КАСА Кијев је, суштински, прецртао милионе својих становника. Он њих све редом сматра сепаратистима и терористима, не исплаћује плате, пензије, штедне улоге. Не испоручује ни гас, а снабдевање електричном енергијом може у сваком тренутку бити прекинуто. Али, зато представници владе у Кијеву траже да им Москва исплати 350 милијарди долара, на име разрушеног Донбаса! Иако су најављивали да ће им Вашингтон, „чим демократија дође“, пребацити на рачуне око 100 милијарди долара, и њима је јасно да од тога неће бити ништа, па прете Москви. Ко би рекао да Американци тако штеде своје доларе? Или демократија ипак још није стигла у Кијев па се мора чекати?

[restrictedarea]

Али кијевска пушка која прети свакако је празна, исто као и каса. Кроз неколико сурових офанзива, Украјинци су се уверили да Донбас не могу да сломе. Сваки пут су имали неколико хиљада мртвих који нису успели да се извуку из такозваних „котлова“. Сада се Кијев поново мало опоравио и наоружао, па прети. Председник Петар Порошенко не крије да су примирје из Минска од 12. маја они искористили да се поново наоружају, прегрупишу и што боље припреме за нове операције. Њихове јединице, како је нагласио, сада су на кључним правцима опремљене домаћим противтенковским системима „Стугна“. Са друге стране, председник ДНР Александар Захарченко саопштио је да је Кијев већ изградио граничне прелазе на линијама фактичког раздвајања Украјине и Донбаса, што Новорусија не може да прихвати на дужи рок. На тај начин велики делови Донбаса остају изван фактичке контроле Доњецка и Луганска, заједно са народом.

Иако их називају сепаратистима, планови лидера Донбаса нису никада били тако једноставни. Њихов је циљ пре свега конфедерализација Украјине, односно да их у Кијеву прихвате као равноправне партнере. То се до сада није догодило, јер украјински лидери и њихови западни пријатељи добро знају у чему је трик. У том случају исти пут би се отворио и за друге регионе Украјине, па би важило правило које је Борис Јељцин својевремено прогласио према руским федералним јединицама – узмите онолико суверенитета колико можете да сварите. Јасно је да би била прогутана и она Украјина коју су западни планери још одавно назвали „Антирусија“. Остале би само појединачне републике, већином насељене рускојезичним становништвом. И све оне, једна за другом, брзо би затражиле пријем у састав Руске Федерације.

БЕЗ ТРАЈНОГ МИРА Поставља се и питање понашања Кремља у протеклих годину дана. Владимир Путин је углавном мудро ћутао, уздржавајући се од оштрих речи. Два пута је у Минску, у септембру и фебруару, био посредник између Кијева и Доњецка, утичући на потписивање споразума о прекиду ватре и започињању мировног, политичког процеса. И оба пута споразуми нису били поштовани од стране Кијева. Политички део споразума остао је само мртво слово на папиру. А он подразумева и уставну реформу, и специјални аутономни статус Донбаса, и нормализацију привредних и финансијских токова. Речју, подразумева „једну земљу са два система“, а у пракси – две (кон)федералне јединице. И опет то значи поништавање Украјине као „Антирусије“.

Зато трајног мира тешко да ће бити. Једна од могућих опција, за коју се залажу радикални националисти са запада Украјине (односно њихов рационалнији део) предвиђа да Кијев фактички призна отцепљење Крима и Донбаса, зарад очувања контроле над остатком територије. Али, то би онда значило „Антирусију“ у пуној снази, са знатно ослабљеним проруским елементом. То би била, практично, недовољно контролисана и недовршена држава, али набијена конфликтним потенцијалом, наоружањем и социјалном неправдом. То би била и држава која би широм отворила границе НАТО-у. Подразумева се да у таквој држави не би било тешко ангажовати стотине хиљада, па и милионе оних који су спремни да узму пушку у руке и крену директно на Москву – ако би то био њихов начин да прехране себе и своје породице. То би била само подврста основног насилног сценарија, који и даље не искључује намеру за коначно „чишћење“ Донбаса од сепаратиста и даљим походом на Крим. Кијевски планови се, заправо, врте негде између ове две крајности, али озбиљни аналитичари предвиђају да је реч о „немогућим мисијама“.

Путинов план је, међутим, много реалистичнији. За разлику од Порошенка, који је своју државу убацио у својеврсан геостратешки „котао“ без излаза, Путин има довољно капацитета и ресурса да свој план оствари. Док су многи очекивали да Русија крене у освајање Кијева и подстрекивали је, Путин је такве позиве напросто игнорисао. Он је снабдевао Украјину гасом и електроенергијом, слао хуманитарне конвоје у Донбас. Са друге стране, руска дипломатија је била изузетно активна, придобијајући савезнике широм света. Изузимајући чланице Европске уније, Аустралију, Јапан и Канаду, практично ниједна велика држава није се придружила америчком позиву за увођење санкција Москви. А оне земље које су то учиниле, данас би већином радо одустале, јер њихов ембарго не доноси резултате, већ само реалну штету.

А Путин и даље, као и пре годину дана, без нервозе вуче потезе из Кремља. На Западу су већ схватили шта је његов план у Украјини. Крим је враћен у састав Русије зато што је то најважнија стратешка тврђава на Црном мору и без овог полуострва руска одбрана би била неупоредиво слабија. Али остатак Украјине, рачунајући и Донбас, ићи ће сасвим другим путем. Путин ће чекати, годинама ако треба, све док се заблудели Кијев сам не врати под окриље Москве. Како економска криза буде узимала маха, тако ће већинско расположење грађана све више бити усмерено ка евроазијском вектору. Ако неко мисли да би Европска унија заиста могла да прими Украјину у свој састав у наредних 20 година, само нека погледа одговор који је Порошенку ових дана стигао из Брисела, у вези са његовом молбом за белу шенген-листу.

ПОРОШЕНКО У КОТЛУ Украјинска власт је једноставно парализована у покушајима да врати Донбас, и биће добро док је тако. Последња два покушаја окончана су крвавом драмом и страховитим поразом кијевске војске. Ако не желе да то опет доживе, остаје им само да крену путем који је зацртан 12. фебруара у Минску. То је уставна аутономија за ДНР и ЛНР, што представља трасирање пута за повратак Украјине у утицајну сферу Москве. Постоји и други пут, ако Порошенко заиста жели да тестира своје нове противтенковске системе, како самоуверено ових дана изјављује.

У том случају, поставља се питање да ли су украјинске војне и државне власти гледале Војну параду 9. маја у Доњецку? Да ли су приметили да је Новорусија формирала праве и комплетне, добро опремљене и обучене јединице? Да ли су видели њихово ново наоружање, униформе, командну структуру и дисциплину? И да ли им то и даље личи на партизански, герилски покрет, или на нову, ефикасну армију? Да ли има више ико у украјинском Генералштабу ко би смео да стави своју имовину на опкладу да војска Донбаса не би била у стању да стигне све до Кијева и Љвова? Да таквих заиста има, Порошенко сигурно не би брже-боље потписивао примирје у Минску пре три месеца.

Али, сва је вероватноћа да ће они ипак ударити. Још једном, последњи пут. Скупиће све наоружање којим су их снабдели западни „савезници“, мобилисаће и последњег невољника и кренути у јуриш. И подсећаће то, вероватно, на чувену битку код западноукрајинског места Броди, јула 1944. године. Тада је Црвена армија захватила у „котао“ и потпуно уништила осам нацистичких дивизија, односно групу армија „Северна Украјина“, укључујући и украјинску СС дивизију „Галиција“ – скоро до последњег човека. То је био крај нацизма у Украјини у Другом светском рату, јер су се малобројни преживели припадници окупационих снага разбежали и нису се заустављали све до Берлина. На Црвеном тргу се овог 9. маја прослављала и победа Првог украјинског фронта код Бродија, која је означила коначно ослобођење Совјетског Савеза. Порошенко је у котлу и зна да је поклопац спуштен.

[/restrictedarea]