Ukrajina u kotlu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Da li su ljudi iz državnog vrha u Kijevu gledali Vojnu paradu 9. maja u Donjecku i da li su primetili prave i kompletne jedinice, njihovo novo naoružanje, uniforme, komandnu strukturu i disciplinu?

Dok je Rusija 9. maja slavila Dan pobede na Crvenom trgu najvećom vojnom paradom u istoriji, pobratimski Donbas samo dva dana kasnije svečano je obeležio svoj prvi Dan republike. Navršilo se, 11. maja, godinu dana od održavanja referenduma o nezavisnosti Donbasa, tačnije Luganske (LNR) i Donjecke Narodne Republike (DNR). Ljudi su satima čekali u kilometarskim redovima kako bi zaokružili svoju podršku suverenitetu i nezavisnosti Novorusije, sa oko sedam miliona stanovnika. Najmlađu državu na svetu, uprkos široko proklamovanom pravu na samoopredeljenje i demokratiju, nije podržao niko sa Zapada, već su svoju podršku dali novim kijevskim „majdanskim“ vlastima da započnu kaznenu operaciju. Rezultat: hiljade ljudi je poginulo, a stotinu puta više ih je izbeglo. Ni danas pravi mir nije došao na ovu teritoriju, ali obnova razrušenog ide punom parom.

PRAZNA PUŠKA, PRAZNA KASA Kijev je, suštinski, precrtao milione svojih stanovnika. On njih sve redom smatra separatistima i teroristima, ne isplaćuje plate, penzije, štedne uloge. Ne isporučuje ni gas, a snabdevanje električnom energijom može u svakom trenutku biti prekinuto. Ali, zato predstavnici vlade u Kijevu traže da im Moskva isplati 350 milijardi dolara, na ime razrušenog Donbasa! Iako su najavljivali da će im Vašington, „čim demokratija dođe“, prebaciti na račune oko 100 milijardi dolara, i njima je jasno da od toga neće biti ništa, pa prete Moskvi. Ko bi rekao da Amerikanci tako štede svoje dolare? Ili demokratija ipak još nije stigla u Kijev pa se mora čekati?

[restrictedarea]

Ali kijevska puška koja preti svakako je prazna, isto kao i kasa. Kroz nekoliko surovih ofanziva, Ukrajinci su se uverili da Donbas ne mogu da slome. Svaki put su imali nekoliko hiljada mrtvih koji nisu uspeli da se izvuku iz takozvanih „kotlova“. Sada se Kijev ponovo malo oporavio i naoružao, pa preti. Predsednik Petar Porošenko ne krije da su primirje iz Minska od 12. maja oni iskoristili da se ponovo naoružaju, pregrupišu i što bolje pripreme za nove operacije. Njihove jedinice, kako je naglasio, sada su na ključnim pravcima opremljene domaćim protivtenkovskim sistemima „Stugna“. Sa druge strane, predsednik DNR Aleksandar Zaharčenko saopštio je da je Kijev već izgradio granične prelaze na linijama faktičkog razdvajanja Ukrajine i Donbasa, što Novorusija ne može da prihvati na duži rok. Na taj način veliki delovi Donbasa ostaju izvan faktičke kontrole Donjecka i Luganska, zajedno sa narodom.

Iako ih nazivaju separatistima, planovi lidera Donbasa nisu nikada bili tako jednostavni. Njihov je cilj pre svega konfederalizacija Ukrajine, odnosno da ih u Kijevu prihvate kao ravnopravne partnere. To se do sada nije dogodilo, jer ukrajinski lideri i njihovi zapadni prijatelji dobro znaju u čemu je trik. U tom slučaju isti put bi se otvorio i za druge regione Ukrajine, pa bi važilo pravilo koje je Boris Jeljcin svojevremeno proglasio prema ruskim federalnim jedinicama – uzmite onoliko suvereniteta koliko možete da svarite. Jasno je da bi bila progutana i ona Ukrajina koju su zapadni planeri još odavno nazvali „Antirusija“. Ostale bi samo pojedinačne republike, većinom naseljene ruskojezičnim stanovništvom. I sve one, jedna za drugom, brzo bi zatražile prijem u sastav Ruske Federacije.

BEZ TRAJNOG MIRA Postavlja se i pitanje ponašanja Kremlja u proteklih godinu dana. Vladimir Putin je uglavnom mudro ćutao, uzdržavajući se od oštrih reči. Dva puta je u Minsku, u septembru i februaru, bio posrednik između Kijeva i Donjecka, utičući na potpisivanje sporazuma o prekidu vatre i započinjanju mirovnog, političkog procesa. I oba puta sporazumi nisu bili poštovani od strane Kijeva. Politički deo sporazuma ostao je samo mrtvo slovo na papiru. A on podrazumeva i ustavnu reformu, i specijalni autonomni status Donbasa, i normalizaciju privrednih i finansijskih tokova. Rečju, podrazumeva „jednu zemlju sa dva sistema“, a u praksi – dve (kon)federalne jedinice. I opet to znači poništavanje Ukrajine kao „Antirusije“.

Zato trajnog mira teško da će biti. Jedna od mogućih opcija, za koju se zalažu radikalni nacionalisti sa zapada Ukrajine (odnosno njihov racionalniji deo) predviđa da Kijev faktički prizna otcepljenje Krima i Donbasa, zarad očuvanja kontrole nad ostatkom teritorije. Ali, to bi onda značilo „Antirusiju“ u punoj snazi, sa znatno oslabljenim proruskim elementom. To bi bila, praktično, nedovoljno kontrolisana i nedovršena država, ali nabijena konfliktnim potencijalom, naoružanjem i socijalnom nepravdom. To bi bila i država koja bi širom otvorila granice NATO-u. Podrazumeva se da u takvoj državi ne bi bilo teško angažovati stotine hiljada, pa i milione onih koji su spremni da uzmu pušku u ruke i krenu direktno na Moskvu – ako bi to bio njihov način da prehrane sebe i svoje porodice. To bi bila samo podvrsta osnovnog nasilnog scenarija, koji i dalje ne isključuje nameru za konačno „čišćenje“ Donbasa od separatista i daljim pohodom na Krim. Kijevski planovi se, zapravo, vrte negde između ove dve krajnosti, ali ozbiljni analitičari predviđaju da je reč o „nemogućim misijama“.

Putinov plan je, međutim, mnogo realističniji. Za razliku od Porošenka, koji je svoju državu ubacio u svojevrsan geostrateški „kotao“ bez izlaza, Putin ima dovoljno kapaciteta i resursa da svoj plan ostvari. Dok su mnogi očekivali da Rusija krene u osvajanje Kijeva i podstrekivali je, Putin je takve pozive naprosto ignorisao. On je snabdevao Ukrajinu gasom i elektroenergijom, slao humanitarne konvoje u Donbas. Sa druge strane, ruska diplomatija je bila izuzetno aktivna, pridobijajući saveznike širom sveta. Izuzimajući članice Evropske unije, Australiju, Japan i Kanadu, praktično nijedna velika država nije se pridružila američkom pozivu za uvođenje sankcija Moskvi. A one zemlje koje su to učinile, danas bi većinom rado odustale, jer njihov embargo ne donosi rezultate, već samo realnu štetu.

A Putin i dalje, kao i pre godinu dana, bez nervoze vuče poteze iz Kremlja. Na Zapadu su već shvatili šta je njegov plan u Ukrajini. Krim je vraćen u sastav Rusije zato što je to najvažnija strateška tvrđava na Crnom moru i bez ovog poluostrva ruska odbrana bi bila neuporedivo slabija. Ali ostatak Ukrajine, računajući i Donbas, ići će sasvim drugim putem. Putin će čekati, godinama ako treba, sve dok se zabludeli Kijev sam ne vrati pod okrilje Moskve. Kako ekonomska kriza bude uzimala maha, tako će većinsko raspoloženje građana sve više biti usmereno ka evroazijskom vektoru. Ako neko misli da bi Evropska unija zaista mogla da primi Ukrajinu u svoj sastav u narednih 20 godina, samo neka pogleda odgovor koji je Porošenku ovih dana stigao iz Brisela, u vezi sa njegovom molbom za belu šengen-listu.

POROŠENKO U KOTLU Ukrajinska vlast je jednostavno paralizovana u pokušajima da vrati Donbas, i biće dobro dok je tako. Poslednja dva pokušaja okončana su krvavom dramom i strahovitim porazom kijevske vojske. Ako ne žele da to opet dožive, ostaje im samo da krenu putem koji je zacrtan 12. februara u Minsku. To je ustavna autonomija za DNR i LNR, što predstavlja trasiranje puta za povratak Ukrajine u uticajnu sferu Moskve. Postoji i drugi put, ako Porošenko zaista želi da testira svoje nove protivtenkovske sisteme, kako samouvereno ovih dana izjavljuje.

U tom slučaju, postavlja se pitanje da li su ukrajinske vojne i državne vlasti gledale Vojnu paradu 9. maja u Donjecku? Da li su primetili da je Novorusija formirala prave i kompletne, dobro opremljene i obučene jedinice? Da li su videli njihovo novo naoružanje, uniforme, komandnu strukturu i disciplinu? I da li im to i dalje liči na partizanski, gerilski pokret, ili na novu, efikasnu armiju? Da li ima više iko u ukrajinskom Generalštabu ko bi smeo da stavi svoju imovinu na opkladu da vojska Donbasa ne bi bila u stanju da stigne sve do Kijeva i LJvova? Da takvih zaista ima, Porošenko sigurno ne bi brže-bolje potpisivao primirje u Minsku pre tri meseca.

Ali, sva je verovatnoća da će oni ipak udariti. Još jednom, poslednji put. Skupiće sve naoružanje kojim su ih snabdeli zapadni „saveznici“, mobilisaće i poslednjeg nevoljnika i krenuti u juriš. I podsećaće to, verovatno, na čuvenu bitku kod zapadnoukrajinskog mesta Brodi, jula 1944. godine. Tada je Crvena armija zahvatila u „kotao“ i potpuno uništila osam nacističkih divizija, odnosno grupu armija „Severna Ukrajina“, uključujući i ukrajinsku SS diviziju „Galicija“ – skoro do poslednjeg čoveka. To je bio kraj nacizma u Ukrajini u Drugom svetskom ratu, jer su se malobrojni preživeli pripadnici okupacionih snaga razbežali i nisu se zaustavljali sve do Berlina. Na Crvenom trgu se ovog 9. maja proslavljala i pobeda Prvog ukrajinskog fronta kod Brodija, koja je označila konačno oslobođenje Sovjetskog Saveza. Porošenko je u kotlu i zna da je poklopac spušten.

[/restrictedarea]