Naomi Klajn i gasna „šok-doktrina“

Piše Mara Knežević Kern

„S obzirom da se američka gigantska postrojenja za eksploataciju i distribuciju gasa grade bar za sledećih 40 godina, očigledno je da Amerika – samoproglašeni lider u borbi protiv zagrevanja Planete – upravo pravi mrežu ultramoćnih atmosferskih grejača. Da li smo svi mi kolektivno poludeli?“, pita slavna kanadska novinarka

Naftna industrija već godinama emituje poruku da Amerikanci moraju preuzeti rizik zagađivanja zemlje, vode i vazduha i da prihvate „spasonosne“ fraking tehnologije za ispumpavanje prirodnog gasa iz škriljaca. Ova tehnologija bi – prema naftašima i s njima povezanim političarima – obezbedila zemlji „energetsku nezavisnost“, a ukrajinska kriza im je dala vetar u jedra (ako nije zbog toga i izazvana).

Evropski problemi s ruskim gasom daju čitavom projektu „humanitarnu“ dimenziju, a o zakulisnim igrama oko američkog „rešenja“ pisala je i Naomi Klajn, nazvavši strategiju iskorišćavanja krize zarad pribavljanja dobiti za privatni kapital „doktrinom šoka“, sprovođenom u cilju nametanja biznis projekata, koji inače, pod drugim okolnostima, ne bi bili prihvaćeni.

„Šok je“, podseća Naomi „endemska pojava u destruktivnom globalnom sistemu, što omogućava apsurdnu situaciju da se istovremeno ubire porez na SO2 i zarađuje na tehnologijama koje zagrevaju Planetu.“ Ona se poziva na biohemičara Roberta Hovarta, vodećeg svetskog eksperta za emisiju metana, koji tvrdi da metan ima 86-100 puta veći potencijal zagrevanja atmosfere od SO2. „S obzirom da se ova gigantska postrojenja za eksploataciju i distribuciju gasa grade bar za sledećih 40 godina, očigledno je da Amerika – samoproglašeni lider u borbi protiv zagrevanja Planete – upravo pravi mrežu ultramoćnih atmosferskih grejača. Da li smo svi mi kolektivno poludeli?“

[restrictedarea]

Industrija gasa je 1981. proglasila prirodni gas za most ka budućnosti čiste energije, da bi – nakon „istorijskog“ izlaganja Džejmsa Hansena pred Kongresom 1988. o opasnostima od „globalnog zagrevanja“ –  Američka gasna asocijacija počela da brendira svoju tehnologiju kao odgovor na „efekat staklene bašte“, prodajući kao rešenje tehnologiju koja doprinosi zagrevanju.

„Doktrina šoka izazvanog antiruskom histerijom pomogla je Kongresu u donošenju zakona o pojačanom izvozu ‚humanitarnog‘ gasa u Evropu kako bi se izvršio pritisak na Putina. A kada se jednog dana Rusija i Evropa ‚pomire‘, zaboraviće se povod za izlazak ‚američkih prijatelja‘ Ševrona i Šela na svetsko tržište (što je neostvaren američki san).“

Klajnova se zapitala zbog čega tolike investicije u postrojenja za prekomorski izvoz gasa, kad gasa nema dovoljno ni za domaće potrebe. A biće ga sve manje. Izgradnja  terminala, mreže cevovoda, kompresorskih stanica, kao i dodatnih energetskih postrojenja za potrebe hlađenja ovog energenta zahteva velika sredstva i vreme, što govori da se ne radi o „pomoći evropskoj braći“, već o dugoročnom projektu – na prvi pogled besmislenom i ekonomski neisplativom.

Globalni sektor gasa je najpogodniji za ovakve marifetluke. Gasni lobi već godinama koristi krizu u Grčkoj kako bi naterao vladu da dozvoli izgradnju bušotina za eksploataciju gasa duž obale, a slične „racionalne“ razloge iznose pred narod Severne Amerike i Velike Britanije. Kriza u Ukrajini poslužila je kao okidač za veštačku nestašicu usled veštački izazvane krize, a ispostavilo se da većina gasa, prema najnovijem zakonskom aktu, neće biti isporučena Evropi, već će otići na svetsko tržište.

Ukidanjem zabrane izvoza američkog gasa naftaši dobijaju priliku da ga neograničeno izvoze, podižući mu cenu na domaćem tržištu, da bi ta ista postrojenja koristili za uvoz gasa kad se domaće rezerve potroše. Pri tome će uvoziti i sopstveni gas, ako ustreba. Iz istog razloga naftna industrija traži dovođenje kanadskog gasa do Hjustona, gde će biti rafinisan i odvožen onom ko da više. Čak i ukoliko ova postrojenja za utovar na interkontinentalne maršrute ne budu izgrađena, sama najava namere o izvozu primoraće vlast da dozvoli podizanje cene gasa.

Američka EIA (Centar za informacije o energiji) već godinama snima ukrajinske basene škriljaca Dnjepar – Donjeck i LJvov – Lublin, otvarajući put Šelu i Ševronu za sklapanje sporazuma sa ukrajinskom vladom radi eksploatacije gasa na ukrajinskoj teritoriji.

Gasna prevara

Iako je naftašima jasno da je ispumpavanje gasa iz škriljaca – u početku izvor enormne zarade – već posle kraće eksploatacije neisplativo, oni i dalje rovare tražeći nove izvore, ne preuzimajući nikakvu odgovornost za ekocid, o kojem je svet saznao tek odgledavši dokumentarni film „Gaslend“. Ovu tehnologiju čini neisplativom i činjenica da je – nakon početnog uspeha – neophodno bušiti sve dublje i dublje, uz sve veće troškove i slabije rezultate. Analitičari procenjuju da na starim bušotinama dolazi do smanjenja proizvodnje  za 97 odsto, sa čim su se suočili naftaši u Rumuniji, Poljskoj, Indiji, Bugarskoj…

Karakteristična besomučna eksploatacija prati ovu granu (kao i svaku drugu vezanu za sirovine) tako da će do 2021. američka nalazišta gasa i škriljaca biti u potpunosti iscrpljena. Ovaj energent je, u međuvremenu, postao sedam puta skuplji od konvencionalnim putem vađene nafte.

Nuklearni fraking

Do koje mere su naučnici, upregnuti u korporativni jaram, spremni da odbace skrupule, vidimo iz  „ekspertskog“ predloga za pojeftinjenje frakinga, iznetog na godišnjem sastanku Američke geofizičke unije u San Francisku. Tom prilikom je Leonid Germanovič  (Gruzijski tehnološki institut) ukazao na mogućnost da se nuklearni otpad deponuje u škriljce, uz tvrdnju da se tako sigurno neće vratiti na površinu. „Ako je teži od stene,  pritiskom će produbiti nastale pukotine“, tvrdi Germanovič, na šta je Jens Birkholcer (iz Nacionalne laboratorije u Berkliju) stavio primedbu, rekavši da se radi o nepraktičnom postupku i potvrdivši da je vlada već odlagala nuklearni otpad na taj način.

Novinar Džef Mekmahon krenuo je u potragu za dokazima da se ove dve opasne operacije već izvode, obelodanivši podatak da su se u decembru 1967. naučnici iz Komisije za atomsku energiju, predstavnici U.S. Bureau of Mines i El Paso Natural Gas Company okupili oko bušotine u severnom Meksiku, u blizini Farmingtona, da bi spustili nuklearnu bombu od 29 kilotona na dubinu preko 4.000 metara. Detonacija je stvorila veliki krater, koji je znatno povećao proizvodnju gasa, i to je ponovljeno još dva puta u Koloradu (1969. i 1973). U ovaj program je investirano preko 82 miliona dolara, da bi 1975. bio obustavljen.

I slučaj s kamionom napunjenim rashodovanim bušilicama za fraking, zaustavljenim ispred deponije u Pensilvaniji „zbog emitovanja gama zračenja radijuma 226, desetostruko višim od dozvoljenog“ govori da naftaši ne prezaju ni od uranijumske logistike.

Ratovi za naftu

Američki politički komentator Din Henderson, autor knjige „Kartel federalnih rezervi“, tvrdi da je invazija Saudijske Arabije na Jemen deo globalnog rata za  naftu. „Moja zemlja bira saveznike među resursima bogatim zemljama, u kojima vlada totalitarizam. Takav idealan vladar-saveznik drži sve konce u rukama, a većina država PGCC predstavljaju veštačke tvorevine Britanske krune.“

Henderson je skrenuo pažnju na profil „američkih prijatelja“ sa Srednjeg istoka, među kojima su monarhije UAE, Bahrein i Katar. „U svetlu istorije saudijske eksploatacije jemenskih radnika na naftnim poljima, moguće je očekivati da Jemen postane saudijski Vijetnam, ali je za ovaj sukob karakteristično to što nije praćen uobičajenim američkim entuzijazmom. S obzirom da 42 odsto svetske nafte leži na teritoriji šest država na jugozapadnom delu Persijskog zaliva, ne čudi što se vihor rata približio Jemenu – jednoj od najsiromašnijih država Srednjeg istoka – posle nedavnog otkrića izvorišta nafte. U knjizi „Četiri jahača“ Henderson razotkriva vezu kompanija Ekson i Teksako sa nacističkom kompanijom IG Farben, koje su naftom opskrbljivale Hitlera.

Nerede u Venecueli izazvala je CIA, osnivač Ekson kreol petroleuma, sprovodeći politiku  devalvacije bolivara, u cilju svrgavanja Uga Čaveza –velikog borca protiv „četiri jahača“.

„Američki prijatelji“ u Nigeriji su bili kooperativniji, pa je vlada dozvolila Šelu da opskrbljuje vojsku, što je dovelo do terora i pobune naroda 1997. Tom prilikom je zarobljeno 127 Šelovih službenika, zapaljena gasna stanica i okupirana naftna platforma, što je primoralo Šel da smanji proizvodnju. U julu 2002. nigerijske žene su uzele taoce zaposlene u Ševronu i okupirale naftno postrojenje. Žrtva Šelove vojske je i čuveni muzičar Fela Kuti. On je svojim albumom „Zombi“ aludirao na metode kojima se koristi vlast, što je dovelo do vojnog upada u njegovu komunu „Kalakuta republika“, spaljivanja naselja, premlaćivanja porodice i do ubistva Kutine majke. Nigerijski pisac Ken Saro-Viva borio se gandijevskim metodama protiv zagađivača iz naftne industrije, zbog čega je 1995. osuđen na smrt vešanjem, zajedno sa još osam aktivista.

Šel je 2009, posle maratonskog sudskog procesa, pristao na vansudsku nagodbu i isplatu 15 miliona dolara porodicama žrtava, a Sud u Hagu je nedavno doneo presudu protiv Šela zbog zagađivanja poljoprivrednih poseda duž delte reke Niger. Od nasilja u Nigeriji do sada su imale koristi samo naftne kompanije, s obzirom da svaka opasnost podiže cenu nafte.

[/restrictedarea]