Хипокризија лепих речи

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Италија се последњих година налази у практично безизлазној ситуацији – суочава се са правим морем избеглица из Африке којe покушавају да бродoвима пређу у неки лепши живот. Они који до копна где би требало да их дочека лепши живот и стигну, налазе се у лимбу. С друге стране, Италију је ЕУ практично напустила и оставила да се сама бори не само са изгладнелим имигрантима него и са терористима који се међу њима налазе

После највеће трагедије икада у Средоземљу, у којој је, у близини острва Лампедуза у ноћи између 18. и 19. априла живот изгубило 950 људи, папа Франческо се сутрадан, видно потресен, обратио верницима окупљеним на Тргу Светог Петра у Риму и недељну мису отпочео са сузама у очима: „То су мушкарци и жене, наша браћа и сестре! Они су жртве ратова и беде, гладни су, прогањани, искоришћавани, рањавани, они су прави мученици. Саосећам са породицама свих жртава и покорно се молим за њихове душе.“ Том приликом папа је замолио вернике да се понашају као прави хришћани и да у складу са својим могућностима помогну свим невољницима. Истовремено, он је упутио и апел међународној заједници да не оставља Италију да се сама бори са таласима избеглица који свакодневно пристижу на њене обале.

Сви би сигурно били задивљени папиним сузама и потресним апелом за помоћ „новим светим мученицима“ да његове речи нису деловале као својеврсни dejà vu. Наиме, многи су се сетили да је 3. октобра 2013, када је у близини Лампедузе из мора извучено 365 лешева „браће и сестара који су и тада бежали од рата и глади“, тај исти папа, бацајући венчић цвећа у тиркизно плаво море и са сузама у очима, дрхтавим гласом обећао: „Никада више! Никада више нећемо допустити овакву срамоту! Медитеран не сме да постане масовна гробница за нашу браћу и сестре који беже од рата и глади јер верују да имају право на наду у бољи живот.“ Тада је уследио громки аплауз италијанске политичке елите, а затим су се на импровизованој позорници на централном тргу у Лампедузи изређали сви високи функционери Европске уније, Уједињених нација и разноразних хуманитарних и невладиних организација, који су сви до једног обећавали исто: Никад више! Европа мора под хитно да реагује, да се организује и да обезбеди средства, тако да се овакве срамне трагедије више никада не десе.

А сада се, после нових 950 лешева који леже на дну „мора смрти“ цела прича, нажалост, понавља, и то кроз исти патетично-јефтини сценарио. Поред видно потресеног папе који опет пролива сузе и моли за спас душа „браће и сестара мученика“, шокирани су и Барак Обама, Франсоа Оланд, Дејвид Камерон, Ангела Меркел, Жан Пол Јункер и сав његов „крем апаратчика“ из Европске комисије. Као и пре две године, на речима су сви врло одлучни и храбри па и овог пута чврсто обећавају да ће хитно предузети једну врло ефикасну акцију и дефинитивно се обрачунати са либијском мафијашко-исламистичком куполом која већ годинама зарађује милионе долара тако што афричку сиротињу у чамцима, који подсећају на орахове љуске, пребацује у „бољи живот“ ЕУ Елдорада. И сви су, наравно, пуни разумевања и лепих речи за Италију и Грчку, које су до сада поднеле највећи терет прихвата и спасавања потенцијалних азиланата. Италијански премијер Матео Ренци, иначе непоправљиви оптимиста и велики ЕУ фанатик, чврсто верује у обећања својих европских колега да овога пута Италија неће остати препуштена себи и да ће се проблем са инвазијом избеглица из Африке решити заједнички, уз помоћ свих чланица Уније. Италијанска режимска штампа као да се утркује у пласирању срцепарајућих прича о хуманости и пожртвованости оперативаца из европске мисије „Тритон“, који већ годину дана рескирају животе и из таласа висине солитера од 8-9 спратова спасавају труднице, бебе и децу. Проверена „политички коректна“ коментаторска пера пишу праве оде у славу европског братства и јединства и као мантру понављају папине речи и апелују на хуманост и алтруизам обичних грађана којима се сугерише да изађу у сусрет властима и да чак ставе на располагање своје станове и викендице за смештај избеглица.

[restrictedarea]

СУДАР СА СТВАРНОШЋУ Неки не баш оптимистични детаљи се, међутим, прећуткују. Премијеру Ренцију је из Брисела већ скренута пажња да у Даблинском споразуму, који је Италија потписала 2003. године, јасно пише да је за прихват и издржавање потенцијалног политичког азиланта задужена она чланица Уније на чијој територији тај исти азилант приликом уласка у Европску унију поднесе захтев. С обзиром да процедура за утврђивање права на политички азил траје годинама, а и на важан детаљ да се избеглице из Африке не искрцавају у европским лукама на Северном мору, и највећем оптимисти треба да буде јасно да ће 150 000 очајника који су у Италији већ затражили политички азил ту и остати и пасти на терет италијанске државе, тачније – њених пореских обвезника. Стога је потпуно разумљива забринутост тамошње опозиције за судбину земље чија левичарска влада ноншалантно троши милионе евра на збрињавање имиграната, док се 12 милиона већ екстремно сиромашних властитих држављана оптерећује све већим порезима и кажњава резањем социјалних давања и лаганим одумирањем социјалне државе. Све су гласнија негодовања обичног становништва против владе, премијера, али први пут у историји Католичке цркве, и против самог папе. Друштвене мреже су својеврстан барометар народног незадовољства и валидан доказ да је стварност нешто сасвим друго од идиле у којој живи премијер и његови радикал шик истомишљеници хуманитарци. Тако извесни Алесандро поручује папи да што пре распрода све златне свећњаке украшене дијамантима, већинске акције које Ватикан поседује у фабрици оружја „Берета арми“, да испразни све тајне сефове ватиканске банке ИОР и на тај начин сигурно реши проблем глади и беде у Африци за коју је толико забринут. Анђела из Рима огорчена је на владу, на избеглице, а највише на Европску унију и поручује премијеру: „Долазе у Италију да траже посао и срећу! Италијани су без посла, шест милиона људи овде буквално гладује, а избеглице се смештају у хотеле са пуним пансионом и још добијају џепарац од 35 евра дневно! Неко се овде са нама опасно игра! Да ли је можда крајњи циљ ове скандалозне политике да сви постанемо тешка сиротиња која ће међусобно да се свађа и хвата за гушу, док се политичари и њихови пријатељи из лажних хуманитарних организација безобразно богате на наш рачун?“

Огласила се и Карлота Сами, портпарол Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, и изнела шокантне податке из којих се јасно види да је понос ЕУ – операција „Тритон“, под командом Фронтекса (Европска агенција за заштиту граница) која је почетком 2015. заменила италијанску мисију „Маре нострум“, у ствари један тотални фијаско – у периоду од три месеца море је прогутало 1 600 људских живота. Наиме, док је сама Италија у 2014. за спасавање и прихват избеглица издвојила око 100 милиона евра, ЕУ је одлучила да издвоји само 70 милиона евра. Европска правила су неприкосновена и оперативци Фронтекса искључиво чувају границе ЕУ тврђаве и могу да прискоче у помоћ само у радијусу од 30 миља. Дакле, уколико Италијанској обалској стражи пристигне СОС позив са брода који се налази даље од строго прописаних европских правила, у спасавање крећу локални рибари и бродови Лучке капетаније. Прича за себе је опрема којом располажу „европски спасиоци“. Наиме, када су сицилијански рибари видели плитке металне чамце који су пре спектакуларног почетка „Тритона“ на Лампедузу допремљени из Норвешке, спопао их је грохотан смех: „Ти чамци су можда добри за одлазак у лов на лососе по норвешким фјордовима, али њима овде Европљани неће далеко доспети. Поготово кад се море узбурка и када таласи често достижу и висину од десет метара.“

Очајна је и градоначелница Лампедузе Ђузи Николини, која у телефонском разговору каже да је ситуација из дана у дан све гора: „Ја више не знам шта да радим! Не знам више ни где да их смештам, ни чиме да их храним, а ни где да их сахрањујем! А долазе сваког дана! Разумем да беже од глади, немаштине и рата и да сањају неки бољи живот, али ми овако даље не можемо! Лампедуза је мало острво од 20 квадратних километара. Били смо познати по можда најлепшим плажама на Медитерану и живели смо искључиво од туризма. Од када смо постали избеглички логор и проглашени за ‚море смрти‘, потпуно смо уништени! Ко је луд да долази овде кад сада у туристичкој понуди стоје лешеви који пливају по мору и гладни и бесни очајници што се смуцају по плажама! Овде се куће раније нису закључавале, а од када је кренуо егзодус из Африке, почеле су и крађе, било је и случајева силовања, а туче међу самим избеглицама постале су редовна појава.“

ТАКСИ ЗА АЛАХОВУ ДЕЦУ А да се на сицилијанске обале не искрцава само мирољубива и измучена сиротиња жељна лепшег живота, и највећој наивчини требало је да буде јасно после инцидента на гуменом чамцу који је са либијске обале у Палермо превозио 850 избеглица, углавном мушкараца, пореклом из Сомалије, Малија, Нигера и Еритреје. Наиме, према сведочењу једног од преживелих, када је наступила олуја, у чамцу је настала паника и људи су почели да се моле богу. Неко је тражио спас од Алаха, а неко од Исуса Христа. Одједном, група од петнаестак муслимана кренула је са исуканим ножевима на хришћане и запретила им да престану да дозивају Христа и да им је боље да што пре схвате да постоји само један једини бог – Алах. Дошло је до опште туче, муслимани су били бројнији и јачи, тако да је на крају дванаест искасапљених хришћана бачено у море уз општи смех и покличе „Алах екбер“. Изгредници су одмах ухапшени и спроведени у истражни затвор у Палерму, а истрага поводом овог случаја је још у току. Извештај који је недавно поднео државни тужилац Маурицио Скалија више је него алармантан. За сада је познато да је у Италију од почетка 2015. на гуменим чамцима из Либије пристигло и 125 џихадиста. Откривен је и читав организовани ланац који бегунцима из прихватних смештаја за избеглице на Сицилији доставља новац и путне карте до коначног одредишта: Рима, Милана, Торина. Скалија је обавестио новинаре да на либијској обали на укрцавање чека више од милион нових азиланата и да је крајње време да се Италија пробуди и схвати какву потенцијалну опасност за њену безбедност представља овај неконтролисани прилив неидентификованих људи.

Упозорења која су још прошле године стизала од „умереног“ либијског премијера Ел Тинија да Европа под хитно интервенише, јер ће у противном ИСИС на гуменим чамцима стићи у Италију нико није узимао за озбиљно. Такође, нико се није нимало забринуо када је египатски амбасадор у Лондону Насер Камел упутио писмо челницима ЕУ, у којем је упозорио да постоји озбиљан ризик да се исламски терористи у гуменим чамцима и рибарским бродићима без проблема искрцају на италијанским обалама и да тако отпочну свој крвави пир, који је њихов лидер, калиф Ел Багдади, и најавио.

Када је италијански јавни тужилац и познати стручњак за међународни тероризам, Никола Гратери, у фебруару 2015. у Европском парламенту одржао предавање на позив Европске комисије за цивилне слободе, група посланика Уједињене европске левице га је исмејала и прогласила за лажова и параноидног фашисту. Гратери се усудио да каже да ИСИС више не мора ни да доводи терористе у Европу с обзиром да је она, управо захваљујући неконтролисаном прихвату избеглица, већ преплављена потенцијалним џихад ратницима, спремним да у сваком тренутку изврше крваву диверзију у било којем европском граду. Гратери је дотакао и проблем европске сигурности и изнео низ оптужби на рачун бахате и самовољне европске бирократије: „Европа је слаба, разједињена и потпуно неспремна да се одупре опасности од инвазије која јој прети од исламских екстремиста. Уместо да се брине за своју безбедност, она се бави искључиво банкарско-комерцијалним махинацијама и уценама појединих земаља. Последња европска стратегија (операција „Тритон“) је права смејурија. То је нека врста европског такси сервиса којим се они што преживе и стигну скоро до саме обале спроводе до прихватних центара, и то без икакве претходне идентификације. А познато је да из тих центара избеглице масовно беже, тако да сам озбиљно забринут за ситуацију која врло лако може да прерасте у право крвопролиће.“

Да је Алах већ постао популаран у Италији и да је исламска инвазија већ увелико отпочела, можда може доказати вест која је тамо прошла потпуно незапажено: у барокном граду Лече већ је почео са радом Исламски универзитет, који богато финансирају петромонархије из Персијског залива. За сада се на овом универзитету школују само будући имами, а за следећу академску годину предвиђене су и студије медицине, пољопривреде и екологије. Ректор универзитета је Ђанпјеро Калид Паладини, Италијан, који поносно истиче да је постао други човек од када је пригрлио ислам. Иначе, поменути универзитет без икаквих проблема ради без званичне дозволе државног Министарства просвете, а на новинарско питање како је тако нешто могуће ректор, нехајно одмахујући руком, блажено одговара: „Ма нема проблема. Стићи ће и дозволе.“

[/restrictedarea]