Hipokrizija lepih reči

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Italija se poslednjih godina nalazi u praktično bezizlaznoj situaciji – suočava se sa pravim morem izbeglica iz Afrike koje pokušavaju da brodovima pređu u neki lepši život. Oni koji do kopna gde bi trebalo da ih dočeka lepši život i stignu, nalaze se u limbu. S druge strane, Italiju je EU praktično napustila i ostavila da se sama bori ne samo sa izgladnelim imigrantima nego i sa teroristima koji se među njima nalaze

Posle najveće tragedije ikada u Sredozemlju, u kojoj je, u blizini ostrva Lampeduza u noći između 18. i 19. aprila život izgubilo 950 ljudi, papa Frančesko se sutradan, vidno potresen, obratio vernicima okupljenim na Trgu Svetog Petra u Rimu i nedeljnu misu otpočeo sa suzama u očima: „To su muškarci i žene, naša braća i sestre! Oni su žrtve ratova i bede, gladni su, proganjani, iskorišćavani, ranjavani, oni su pravi mučenici. Saosećam sa porodicama svih žrtava i pokorno se molim za njihove duše.“ Tom prilikom papa je zamolio vernike da se ponašaju kao pravi hrišćani i da u skladu sa svojim mogućnostima pomognu svim nevoljnicima. Istovremeno, on je uputio i apel međunarodnoj zajednici da ne ostavlja Italiju da se sama bori sa talasima izbeglica koji svakodnevno pristižu na njene obale.

Svi bi sigurno bili zadivljeni papinim suzama i potresnim apelom za pomoć „novim svetim mučenicima“ da njegove reči nisu delovale kao svojevrsni dejà vu. Naime, mnogi su se setili da je 3. oktobra 2013, kada je u blizini Lampeduze iz mora izvučeno 365 leševa „braće i sestara koji su i tada bežali od rata i gladi“, taj isti papa, bacajući venčić cveća u tirkizno plavo more i sa suzama u očima, drhtavim glasom obećao: „Nikada više! Nikada više nećemo dopustiti ovakvu sramotu! Mediteran ne sme da postane masovna grobnica za našu braću i sestre koji beže od rata i gladi jer veruju da imaju pravo na nadu u bolji život.“ Tada je usledio gromki aplauz italijanske političke elite, a zatim su se na improvizovanoj pozornici na centralnom trgu u Lampeduzi izređali svi visoki funkcioneri Evropske unije, Ujedinjenih nacija i raznoraznih humanitarnih i nevladinih organizacija, koji su svi do jednog obećavali isto: Nikad više! Evropa mora pod hitno da reaguje, da se organizuje i da obezbedi sredstva, tako da se ovakve sramne tragedije više nikada ne dese.

A sada se, posle novih 950 leševa koji leže na dnu „mora smrti“ cela priča, nažalost, ponavlja, i to kroz isti patetično-jeftini scenario. Pored vidno potresenog pape koji opet proliva suze i moli za spas duša „braće i sestara mučenika“, šokirani su i Barak Obama, Fransoa Oland, Dejvid Kameron, Angela Merkel, Žan Pol Junker i sav njegov „krem aparatčika“ iz Evropske komisije. Kao i pre dve godine, na rečima su svi vrlo odlučni i hrabri pa i ovog puta čvrsto obećavaju da će hitno preduzeti jednu vrlo efikasnu akciju i definitivno se obračunati sa libijskom mafijaško-islamističkom kupolom koja već godinama zarađuje milione dolara tako što afričku sirotinju u čamcima, koji podsećaju na orahove ljuske, prebacuje u „bolji život“ EU Eldorada. I svi su, naravno, puni razumevanja i lepih reči za Italiju i Grčku, koje su do sada podnele najveći teret prihvata i spasavanja potencijalnih azilanata. Italijanski premijer Mateo Renci, inače nepopravljivi optimista i veliki EU fanatik, čvrsto veruje u obećanja svojih evropskih kolega da ovoga puta Italija neće ostati prepuštena sebi i da će se problem sa invazijom izbeglica iz Afrike rešiti zajednički, uz pomoć svih članica Unije. Italijanska režimska štampa kao da se utrkuje u plasiranju srceparajućih priča o humanosti i požrtvovanosti operativaca iz evropske misije „Triton“, koji već godinu dana reskiraju živote i iz talasa visine solitera od 8-9 spratova spasavaju trudnice, bebe i decu. Proverena „politički korektna“ komentatorska pera pišu prave ode u slavu evropskog bratstva i jedinstva i kao mantru ponavljaju papine reči i apeluju na humanost i altruizam običnih građana kojima se sugeriše da izađu u susret vlastima i da čak stave na raspolaganje svoje stanove i vikendice za smeštaj izbeglica.

[restrictedarea]

SUDAR SA STVARNOŠĆU Neki ne baš optimistični detalji se, međutim, prećutkuju. Premijeru Renciju je iz Brisela već skrenuta pažnja da u Dablinskom sporazumu, koji je Italija potpisala 2003. godine, jasno piše da je za prihvat i izdržavanje potencijalnog političkog azilanta zadužena ona članica Unije na čijoj teritoriji taj isti azilant prilikom ulaska u Evropsku uniju podnese zahtev. S obzirom da procedura za utvrđivanje prava na politički azil traje godinama, a i na važan detalj da se izbeglice iz Afrike ne iskrcavaju u evropskim lukama na Severnom moru, i najvećem optimisti treba da bude jasno da će 150 000 očajnika koji su u Italiji već zatražili politički azil tu i ostati i pasti na teret italijanske države, tačnije – njenih poreskih obveznika. Stoga je potpuno razumljiva zabrinutost tamošnje opozicije za sudbinu zemlje čija levičarska vlada nonšalantno troši milione evra na zbrinjavanje imigranata, dok se 12 miliona već ekstremno siromašnih vlastitih državljana opterećuje sve većim porezima i kažnjava rezanjem socijalnih davanja i laganim odumiranjem socijalne države. Sve su glasnija negodovanja običnog stanovništva protiv vlade, premijera, ali prvi put u istoriji Katoličke crkve, i protiv samog pape. Društvene mreže su svojevrstan barometar narodnog nezadovoljstva i validan dokaz da je stvarnost nešto sasvim drugo od idile u kojoj živi premijer i njegovi radikal šik istomišljenici humanitarci. Tako izvesni Alesandro poručuje papi da što pre rasproda sve zlatne svećnjake ukrašene dijamantima, većinske akcije koje Vatikan poseduje u fabrici oružja „Bereta armi“, da isprazni sve tajne sefove vatikanske banke IOR i na taj način sigurno reši problem gladi i bede u Africi za koju je toliko zabrinut. Anđela iz Rima ogorčena je na vladu, na izbeglice, a najviše na Evropsku uniju i poručuje premijeru: „Dolaze u Italiju da traže posao i sreću! Italijani su bez posla, šest miliona ljudi ovde bukvalno gladuje, a izbeglice se smeštaju u hotele sa punim pansionom i još dobijaju džeparac od 35 evra dnevno! Neko se ovde sa nama opasno igra! Da li je možda krajnji cilj ove skandalozne politike da svi postanemo teška sirotinja koja će međusobno da se svađa i hvata za gušu, dok se političari i njihovi prijatelji iz lažnih humanitarnih organizacija bezobrazno bogate na naš račun?“

Oglasila se i Karlota Sami, portparol Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, i iznela šokantne podatke iz kojih se jasno vidi da je ponos EU – operacija „Triton“, pod komandom Fronteksa (Evropska agencija za zaštitu granica) koja je početkom 2015. zamenila italijansku misiju „Mare nostrum“, u stvari jedan totalni fijasko – u periodu od tri meseca more je progutalo 1 600 ljudskih života. Naime, dok je sama Italija u 2014. za spasavanje i prihvat izbeglica izdvojila oko 100 miliona evra, EU je odlučila da izdvoji samo 70 miliona evra. Evropska pravila su neprikosnovena i operativci Fronteksa isključivo čuvaju granice EU tvrđave i mogu da priskoče u pomoć samo u radijusu od 30 milja. Dakle, ukoliko Italijanskoj obalskoj straži pristigne SOS poziv sa broda koji se nalazi dalje od strogo propisanih evropskih pravila, u spasavanje kreću lokalni ribari i brodovi Lučke kapetanije. Priča za sebe je oprema kojom raspolažu „evropski spasioci“. Naime, kada su sicilijanski ribari videli plitke metalne čamce koji su pre spektakularnog početka „Tritona“ na Lampeduzu dopremljeni iz Norveške, spopao ih je grohotan smeh: „Ti čamci su možda dobri za odlazak u lov na losose po norveškim fjordovima, ali njima ovde Evropljani neće daleko dospeti. Pogotovo kad se more uzburka i kada talasi često dostižu i visinu od deset metara.“

Očajna je i gradonačelnica Lampeduze Đuzi Nikolini, koja u telefonskom razgovoru kaže da je situacija iz dana u dan sve gora: „Ja više ne znam šta da radim! Ne znam više ni gde da ih smeštam, ni čime da ih hranim, a ni gde da ih sahranjujem! A dolaze svakog dana! Razumem da beže od gladi, nemaštine i rata i da sanjaju neki bolji život, ali mi ovako dalje ne možemo! Lampeduza je malo ostrvo od 20 kvadratnih kilometara. Bili smo poznati po možda najlepšim plažama na Mediteranu i živeli smo isključivo od turizma. Od kada smo postali izbeglički logor i proglašeni za ‚more smrti‘, potpuno smo uništeni! Ko je lud da dolazi ovde kad sada u turističkoj ponudi stoje leševi koji plivaju po moru i gladni i besni očajnici što se smucaju po plažama! Ovde se kuće ranije nisu zaključavale, a od kada je krenuo egzodus iz Afrike, počele su i krađe, bilo je i slučajeva silovanja, a tuče među samim izbeglicama postale su redovna pojava.“

TAKSI ZA ALAHOVU DECU A da se na sicilijanske obale ne iskrcava samo miroljubiva i izmučena sirotinja željna lepšeg života, i najvećoj naivčini trebalo je da bude jasno posle incidenta na gumenom čamcu koji je sa libijske obale u Palermo prevozio 850 izbeglica, uglavnom muškaraca, poreklom iz Somalije, Malija, Nigera i Eritreje. Naime, prema svedočenju jednog od preživelih, kada je nastupila oluja, u čamcu je nastala panika i ljudi su počeli da se mole bogu. Neko je tražio spas od Alaha, a neko od Isusa Hrista. Odjednom, grupa od petnaestak muslimana krenula je sa isukanim noževima na hrišćane i zapretila im da prestanu da dozivaju Hrista i da im je bolje da što pre shvate da postoji samo jedan jedini bog – Alah. Došlo je do opšte tuče, muslimani su bili brojniji i jači, tako da je na kraju dvanaest iskasapljenih hrišćana bačeno u more uz opšti smeh i pokliče „Alah ekber“. Izgrednici su odmah uhapšeni i sprovedeni u istražni zatvor u Palermu, a istraga povodom ovog slučaja je još u toku. Izveštaj koji je nedavno podneo državni tužilac Mauricio Skalija više je nego alarmantan. Za sada je poznato da je u Italiju od početka 2015. na gumenim čamcima iz Libije pristiglo i 125 džihadista. Otkriven je i čitav organizovani lanac koji beguncima iz prihvatnih smeštaja za izbeglice na Siciliji dostavlja novac i putne karte do konačnog odredišta: Rima, Milana, Torina. Skalija je obavestio novinare da na libijskoj obali na ukrcavanje čeka više od milion novih azilanata i da je krajnje vreme da se Italija probudi i shvati kakvu potencijalnu opasnost za njenu bezbednost predstavlja ovaj nekontrolisani priliv neidentifikovanih ljudi.

Upozorenja koja su još prošle godine stizala od „umerenog“ libijskog premijera El Tinija da Evropa pod hitno interveniše, jer će u protivnom ISIS na gumenim čamcima stići u Italiju niko nije uzimao za ozbiljno. Takođe, niko se nije nimalo zabrinuo kada je egipatski ambasador u Londonu Naser Kamel uputio pismo čelnicima EU, u kojem je upozorio da postoji ozbiljan rizik da se islamski teroristi u gumenim čamcima i ribarskim brodićima bez problema iskrcaju na italijanskim obalama i da tako otpočnu svoj krvavi pir, koji je njihov lider, kalif El Bagdadi, i najavio.

Kada je italijanski javni tužilac i poznati stručnjak za međunarodni terorizam, Nikola Grateri, u februaru 2015. u Evropskom parlamentu održao predavanje na poziv Evropske komisije za civilne slobode, grupa poslanika Ujedinjene evropske levice ga je ismejala i proglasila za lažova i paranoidnog fašistu. Grateri se usudio da kaže da ISIS više ne mora ni da dovodi teroriste u Evropu s obzirom da je ona, upravo zahvaljujući nekontrolisanom prihvatu izbeglica, već preplavljena potencijalnim džihad ratnicima, spremnim da u svakom trenutku izvrše krvavu diverziju u bilo kojem evropskom gradu. Grateri je dotakao i problem evropske sigurnosti i izneo niz optužbi na račun bahate i samovoljne evropske birokratije: „Evropa je slaba, razjedinjena i potpuno nespremna da se odupre opasnosti od invazije koja joj preti od islamskih ekstremista. Umesto da se brine za svoju bezbednost, ona se bavi isključivo bankarsko-komercijalnim mahinacijama i ucenama pojedinih zemalja. Poslednja evropska strategija (operacija „Triton“) je prava smejurija. To je neka vrsta evropskog taksi servisa kojim se oni što prežive i stignu skoro do same obale sprovode do prihvatnih centara, i to bez ikakve prethodne identifikacije. A poznato je da iz tih centara izbeglice masovno beže, tako da sam ozbiljno zabrinut za situaciju koja vrlo lako može da preraste u pravo krvoproliće.“

Da je Alah već postao popularan u Italiji i da je islamska invazija već uveliko otpočela, možda može dokazati vest koja je tamo prošla potpuno nezapaženo: u baroknom gradu Leče već je počeo sa radom Islamski univerzitet, koji bogato finansiraju petromonarhije iz Persijskog zaliva. Za sada se na ovom univerzitetu školuju samo budući imami, a za sledeću akademsku godinu predviđene su i studije medicine, poljoprivrede i ekologije. Rektor univerziteta je Đanpjero Kalid Paladini, Italijan, koji ponosno ističe da je postao drugi čovek od kada je prigrlio islam. Inače, pomenuti univerzitet bez ikakvih problema radi bez zvanične dozvole državnog Ministarstva prosvete, a na novinarsko pitanje kako je tako nešto moguće rektor, nehajno odmahujući rukom, blaženo odgovara: „Ma nema problema. Stići će i dozvole.“

[/restrictedarea]