Проф. др Слободан Комазец – Концепт штедње је „свилени гајтан“ око врата радника

Разговарао Никола Мартић

Светска економска криза је последица сукоба крупног финансијског (зајмовног) капитала са светом рада. По директивама Међународног монетарног фонда, држава је преузела улогу заштите интереса спекулативног капитала, који је разорио реалну економију. Овакво стање је неодрживо, каже наш саговорник

Светска економија налази се већ годинама у континуираној кризи којој се не назире крај. Развијене земље, на прагу рецесије, готово императивно промовишу такозвани „концепт штедње“ широм света, економску логику која, чини се, још више продубљује социјалне разлике у друштву. О савременим економским проблемима са којима се суочава читав свет разговарали смо са проф. др Слободаном Комазецом, еминентним српским економским и монетарним стручњаком, који је објавио бројне студије о патологији савременог финансијског светског поретка.

Да ли је могуће изаћи из кризе мерама штедње које данас диктира Међународни монетарни фонд и шта је рецепт за успешне реформе?

Наметнути концепт штедње од стране ММФ и других институција, носилаца интереса крупног финансијског капитала, није „Пут свиле“, већ „свилени гајтан“ за највећи део становништва, било тренутно запослених или огромне масе незапослених и социјално угрожених. То је ситуација у већини држава западног либералног капитализма, али и у свим државама које су га некритички прихватиле (или им је наметнут преко инсталираних политичких структура). Постало је јасно и потпуно огољено да је то сукоб крупног финансијског капитала, с једне стране, и света рада (радничке класе) с друге стране.

И „стезање каиша“ грађана је у служби крупног спекулативног капитала!?

Класична новчана штедња из доходака у свим државама опада, али нараста спекулативни и виртуелни финансијски капитал, који је берзанско-банкарским спекулацијама потпуно одвојен од реалне економије. Она је запуштена и готово напуштена. Неконтролисано грабљење профита из спекулативне финансијске сфере и сељење капитала у њу довело је до разарања реалне економије. Нарасла је у овој паралелној економији до неслућених размера неравнотежа финансијских деривата и чисте  емисије новца и реалног бруто производа за преко двадесет пута. Штедња се, у циљу консолидације буџета и отклањања буџетских дефицита, по ставу ММФ и неолибералне догме, своди на обарање потрошње социјалног карактера (пензије, плате у јавном сектору, социјална давања и сл). То је принудни или административни, а не добровољни облик штедње. Незадрживо се повећава армија незапослених, осиромашених и бедних, уз све веће осећање несигурности и неизвесности. Разбијају се синдикати (подсетимо се настанка тачеризма и реганомике) и сви облици организованог отпора надирућем империјалном продору капитала. Најпре се „неутралишу“ отпори том експлоататорском капиталу унутар националних граница кроз слабљење националних држава, посебно оних које носе елементе познате државе благостања.

Настаје следећа фаза – освајање светских тржишта сировина, енергената и хране, уз пуну доминацију крупног финансијског капитала, који све то „купује“ или уз помоћ НАТО операција једноставно отима. Група окупљених држава Запада (САД и ЕУ) колективно и у јату врше притисак на остале државе и мање нације уз гесло „или сте са нама или сте против нас“. То је усисавање националних држава и мањих нација у тај систем подаништва, експлоатације, отуђене бирократије и модерног робовласништва. Један аутор је назвао овај неолиберални (експлоататорски) колонијално оријентисани капитализам „болест човечанства“.

Дакле, политика штедње, наметнута као филозофија решавања економске и буџетске кризе, дугова и буџетских дефицита, води потискивању рада и зарада (и пензија) у корист капитала. Држава је у спасавању банака-спекуланата, берзи (као чистих спекулативних институција) и осигуравајућих друштава пренела њихове губитке у буџете, створила огромне дефиците буџета и јавни дуг, а огромном емисијом непокривеног новца и либерализацијом свих тржишта отворила период готово перманентних криза. Сада грађани, који не сносе никакву одговорност за неолибералне промашаје и тешке последице, треба одрицањем да спасавају буџете, државу и јавне финансије. Отпори обарању потрошње и стандарда све су масовнији у државама Запада. Масовни штрајкови, отказивање послушности државних институција (школство, здравство, полиција, судство и др.) отварају простор за рушилачке акције. Овај пут штедње отвара и нове сукобе интереса и концепције међу државама унутар ЕУ, блокаду некакве заједничке (усаглашене) макроекономске политике, што угрожава ову политичку организацију. Све су оштрији животни сукоби између водећих држава ЕУ (Немачка, Велика Британија, Француска, Италија, Шпанија, Белгија, Грчка и др). Пукотина у концепцији изласка ЕУ из кризе све се више шири, али нарастају и отпори наметнутој политици штедње Ангеле Меркел, како у самој Немачкој, тако и у другим државама Европске уније.

[restrictedarea]

Како оцењујете недавну најаву министра финансија Душана Вујовића да се, у договору са ММФ, спрема, како је рекао, „приватизација, делимична приватизација или давање у концесију“ великих државних система, попут ЕПС, Телекома, Железница и Путева Србије итд?

Да се само мало подсетимо. ММФ је институција која је формирана (1944) за сасвим друге циљеве, али се претворила у главну институцију која штити интересе крупног финансијског (зајмовног) капитала. Његов основни кредо је приватизација, дерегулација, дефискализација и либерализација. Дакле, постао је главни промотор либерализма, монетаризма и заштите поверилаца − кредитора.

Диктатура приватизације по сваку цену, без обзира на тешке последице (разорила је националну економију и друштво) и даље се заговара и проводи. Она уситњава привреду а капитал одводи у спекулативне трансакције, непроизводну потрошњу или ка  валиком одливу у иностранство (либерализација капитала и спољне трговине).

Раније некритички прихваћени неолиберални модел, који се и даље проводи код нас, само сада брже, води приватизацији свега онога што је још остало. Наравно да ће ММФ похвалити напоре и „достигнућа“, како наше, тако и влада у другим државама које доследно проводе ову његову догму, али сада презадуженим и са дужничком омчом око врата.

Дакле, сваку даљу приватизацију или продају предузећа, националних ресурса или великих система страном  или домаћем спекулативном капиталу треба зауставити. Давање у концесију неких система је могуће, али врло селекционисано и пажљиво. Дакле, ниједан од великих система се не сме приватизовати или продати страном капиталу, као ни земљиште и водни ресурси. Ако се то уради, држава је уведена у чист колонијални положај.

Како на укупну економску реалност у Србији утиче медијски веома ригидно промовисан неолиберални политички концепт „минималне државе“? Шта је алтернатива?

Управо сам завршио рукопис нове књиге „Шокови и кризе неолибералног капитализма“ (Неолиберални капитализам – капитализам катастрофе) где су дубље истражене тешке последице овог модела кризе, пропадања и незапослености, а не развоја. И ЕУ је напустила свој познати тржишносоцијални модел и прихватила амерички либерални чисто тржишни модел (који САД више и не примењују, јер то је постала само извозна роба). Последице у овим државама, посебно социјалне, редистрибутивне, у положају запослених (са све већом масом незапослених) све су теже. Социјални бунт нараста. Штрајкови су све чешћи и масовнији, с парализом виталних функција у друштву  (фабрике, аеродроми, школе, болнице, а доћи ће на ред и банке, полиција и други стубови друштва). Отпори овом моделу катастрофе су све већи, уз покушаје врхушке да тражи  неки нови модел капитализма: хуманијег, мање експлоататорског, социјално  праведнијег, а мање незасито профитног. Капитализам остаје и даље свет капитала, експлоатације, отуђења, индивидуализма и егоизма, а с друге стране, велике концентрације и интернационализације капитала и повезивања интереса носилаца капитала. Процес глобализације капитала је за сада заустављен, али је трансформисан у чисти колонијални облик експлоатације мање развијених, слабијих држава и светских ресурса.

Банкарски и спекулативни (фиктивни) капитал подјармили су свет рада и националне државе. Државе се окрећу интересима крупног капитала и напуштају националне и дугорочне развојне интересе. Истовремено, неолиберални концепт потискује државе из свих функција и интервенција у привреди и развоју, уз пренос на доминантан  приватни капитал и интерес. При томе се обично тврди да је држава „слаб привредник“, „слабо управља средствима“ и развојем, постаје сама себи сврха умножавајући своје функције и институције, трома је и неефикасна. Све то може да се критикује, али је проблем што је то постала „партијска држава“, групног интереса, уништених и неефикасних јавних институција, због лоших и неспособних партијских кадрова и управљања  њима од стране странака на власти (без одговорности).

Исисавање средстава за потребе странака и група, уништавање привреде, масовни стечајеви и ликвидације предузећа и државних банака, узети а невраћени огромни кредити (и богаћење тајкуна кроз малверзације, приватизацију и обичне пљачке, које се откривају свакодневно) разарају државу, привреду и друштво. Неконтролисани масовни одлив капитала у иностранство, неконтролисано задуживање и намицање дужничке омче, стварање колонијалне и зависне привреде и државе – то су кумулативни процеси на сцени. Да ли је то и каква је то држава?  Да ли уопште имамо државу с националним интересом?

Без здравих и ефикасних институција државе, она постаје само скелет или кишобран за покриће ових деструктивних процеса и тврдњи да је „све рађено по закону“. Постоје ли могућности за другачија решења и ефикасну развојну функцију државе? Свакако да постоје, али се ова либерална догма мора хитно напустити и потпуно другачији модел развоја хитно применити.

Шта су последице америчких и европских санкција које су уведене Русији? Како у контексту овог конфликта видите спољнополитички курс Србије?

Последице непромишљених санкција Русији од стране САД и ЕУ указују на два момента: прво, ЕУ је под доминантним утицајем интереса САД наметнула санкције Русији, без обзира што ће претрпети огромну штету од неколико стотина милијарди евра, што ће и Русији отежати развој и донети огромне губитке од 80, 100 или 150 милијарди евра. Добитник у овим блокадама ће бити само САД, у својој отвореној геополитичкој борби против Русије. Зашто? Пре свега што је америчка финансијска империја доживела слом. Сукоби социјалног и политичког карактера постају све масовнији и уз све отворенију репресију. Крупни капитал настао у спекулативним и виртуелним процесима тражи нову колонијалну стратегију извлачења профита кроз већ огољене облике експлоатације. Ту је и пребацивање терета сопствене кризе на друге државе. Финансијски балон је поново надуван, а нагомилани арсенал модерног оружја тражи своје „ослобађање“. Настаје процес милитаризације држава. Наоружавање и милитаризација Украјине су у тој функцији.

Сада ЕУ улази у нову рецесију. Произведена криза и сукоб у Украјини су окидач нових геостратешких сукоба у сталном процесу ширења НАТО. Сматрам да економске санкције, као савремено оружје уништавања непокорних народа, легалних власти и држава, треба забранити преко УН.

Да ли је ово тај либерални капитализам и слободно тржиште које заговарају неолиберали на Западу? У сукобу интереса и ломљењу противника не бирају се средства. Тренутно обарање цена нафте (и гаса) на светском тржишту је у тој функцији. Уверен сам да је то „амерички производ“ и притисак на ОПЕК да би се угрозио (одвео у кризу) буџетски систем Русије, дестабилизовале финансије и ограничила трговина, изазвале тешкоће у финансирању јавних институција. То је и покушај изазивања незадовољства, социјалних немира, што је опробана подлога за „наранџасте револуције“ и смену руководстава непокорних држава.

Русија мора, пре наступања друге фазе у ефектима санкција, да предузме оштре контрамере. Зима је. Потпуно затварање дотока гаса у ЕУ изазваће драстичан пад производње, велику незапосленост, социјални бунт, интересно раслојавање међу државама и реакцију великих компанија на потезе влада ових држава (чланица ЕУ) и брзо пуцање санкција. Износ од 430 милијарди девизних резерви ће осигурати бар две године спровођења такве политике, и одрицање, док „у резерви“ стоји проглашење банкрота и ослобађање од дугова и долара.

Када се води овакав рат до уништења, не бирају се средства. Важно је само да се не посегне за оним „коначним решењем“ − не само за сукобљене стране већ и за цивилизацију. У овом све отворенијем сукобу гиганата, мала привреда и држава која је везана бројним пословним нитима и за једну, и за другу страну мора изабрати неутралан политички курс и даље наставити сарадњу с обе стране у сукобу.

Како видите будућност светске економије? Да ли ће удаљавање земаља БРИКС од америчког долара у светској трговини изазвати велике потресе на глобалној политичкој позорници?

Светска привреда успорава. ММФ снижава процене стопе глобалног развоја. Ако се економска блокада Русије настави још годину дана, следи нови талас још теже финансијске, економске и политичке кризе. Мало ко ће бити поштеђен. Доношење закона у САД о додатним санкцијама Русији први је корак у том правцу. И ова произведена криза око Украјине, која се шири, једним делом је усмерена и на слабљење Евроазијске уније и држава БРИКС, посебно путем слабљења рубље, масовног бекства капитала (преко страних банака у Русији) бекством у долар и повећаном тражњом долара као сигурне луке за очување вредности у светској резервној валути.

Ту, међутим, настаје и други паралелни (супротни) процес. Обарање цена нафте са 110 на 50 долара за барел доводи и до пада тражње долара и његовог слабљења, односно „неутралисања“  дела огромне емисије долара без покрића у светску економију (уз могућу срачунату једнократну девалвацију долара и брисање великог дела дуга САД, уз поништавање огромног дела фиктивног доларског капитала у рукама других држава). Уосталом, зашто курс долара расте, а не постоји ниједан елеменат за то?  Зашто следи пораст каматних стопа на државне обвезнице јавног дуга САД?

Треба и даље ићи врло пажљиво на стварање регионалних валута, на међусобна плаћања у националним валутама (Русија, Кина, Бразил, Куба, Венецуела, Индија, Аргентина и др.) уз смањење улоге долара као светске резервне валуте и искључивог средства у обрачуну цена нафте и енергената. Тај монопол треба постепено укидати, уз стварање регионалних, а затим светске валуте (слично устоличењу стандарда „специјалних права вучења“). Иначе, нагло истискивање долара довело би до великих поремећаја и опадања светске трговине и развоја, бекства у билатерализам, валутних ратовања и честих конкурентних девалвација. То не би било далеко од валутног хаоса и рата свих против свију. Управо тако нешто је најмање потребно у оваквој светској кризи.

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Zamislite da je dr Komazec predsednik Vlade ili ministar finansija Srbije? Umesto ovih pripuza marioneta međunarodnog krupnog kapitala.
    Ekonomska znanja sadašneg premijera su ispod nivoa “zdrave seljačke logike”. Tragično.Opasna rabota.Antinarodna i antidržavna/veleizdajnička/rabota.Ljudi, narode dovedimo visoko kompetentne ljude/STRuČNJAKE/,visoko moralne ljude sa visoko patriotskom svešću da vode Srbiju.Ljude koji nisu u “džepu” svetskih močnika zbog svojih mana, poroka,dosijea…

  2. Dr.Komazec bolje da objasni kako je uspesna bila Dafiment banka.Dobro se secam njegovih pohvala o uspehu te banke.Dosta nam je takvih dr.

  3. MILOSEVIC IAKO JE CINIO GRESKE U sRbiji JE BIO PRVA ZRTVA DRZAVNICKA NEOLIBERALNOG FASIZMA ZAPADA ,DANAS TA NEMAN UNISTAVA SAMU TU EUROPU. JA LICNO MISLIM DA ZAPAD EU I AMERIKA NECE MOCI IZACIIZ OVOG SISTEMA IAKO STAMPAJU NOVAC SIROVINA NEMA POGOTOVO U EU A I AMERICI PREVISE VEMA MALO GASA CE BITI ZA AUTOMOBILE NAFTE NECE NITI PLEMENITIH METALA STO ZNACI NEZAPOSLENOST U EU I AMERICI CE RAPIDNO RASTI. DRUGI M RECIMA AMERIKA I EU NECE IZACI NIKAD IZ OVE RECESIJA VEC BITI TRAJNO .JEDINO JE RESENJE PO MOM MISLJENJU NOVI SVETSKI POREDAK NE SVETSKA VLADA KAO MASONSKA VEC DOGOVORENA SVETSKA VLADA U KOJOJ CE PITANJE SVETSKIH PROBLEMA I EKONOMIJE I NOVOG MMF KOJI CE UVAZAVATI VALUTE SVIH DRZAVA BITI NA REDU. JEDINO JE TO SPAS OD PROPADANJA EUROPE I AMERIKE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *