Prof. dr Slobodan Komazec – Koncept štednje je „svileni gajtan“ oko vrata radnika

Razgovarao Nikola Martić

Svetska ekonomska kriza je posledica sukoba krupnog finansijskog (zajmovnog) kapitala sa svetom rada. Po direktivama Međunarodnog monetarnog fonda, država je preuzela ulogu zaštite interesa spekulativnog kapitala, koji je razorio realnu ekonomiju. Ovakvo stanje je neodrživo, kaže naš sagovornik

Svetska ekonomija nalazi se već godinama u kontinuiranoj krizi kojoj se ne nazire kraj. Razvijene zemlje, na pragu recesije, gotovo imperativno promovišu takozvani „koncept štednje“ širom sveta, ekonomsku logiku koja, čini se, još više produbljuje socijalne razlike u društvu. O savremenim ekonomskim problemima sa kojima se suočava čitav svet razgovarali smo sa prof. dr Slobodanom Komazecom, eminentnim srpskim ekonomskim i monetarnim stručnjakom, koji je objavio brojne studije o patologiji savremenog finansijskog svetskog poretka.

Da li je moguće izaći iz krize merama štednje koje danas diktira Međunarodni monetarni fond i šta je recept za uspešne reforme?

Nametnuti koncept štednje od strane MMF i drugih institucija, nosilaca interesa krupnog finansijskog kapitala, nije „Put svile“, već „svileni gajtan“ za najveći deo stanovništva, bilo trenutno zaposlenih ili ogromne mase nezaposlenih i socijalno ugroženih. To je situacija u većini država zapadnog liberalnog kapitalizma, ali i u svim državama koje su ga nekritički prihvatile (ili im je nametnut preko instaliranih političkih struktura). Postalo je jasno i potpuno ogoljeno da je to sukob krupnog finansijskog kapitala, s jedne strane, i sveta rada (radničke klase) s druge strane.

I „stezanje kaiša“ građana je u službi krupnog spekulativnog kapitala!?

Klasična novčana štednja iz dohodaka u svim državama opada, ali narasta spekulativni i virtuelni finansijski kapital, koji je berzansko-bankarskim spekulacijama potpuno odvojen od realne ekonomije. Ona je zapuštena i gotovo napuštena. Nekontrolisano grabljenje profita iz spekulativne finansijske sfere i seljenje kapitala u nju dovelo je do razaranja realne ekonomije. Narasla je u ovoj paralelnoj ekonomiji do neslućenih razmera neravnoteža finansijskih derivata i čiste  emisije novca i realnog bruto proizvoda za preko dvadeset puta. Štednja se, u cilju konsolidacije budžeta i otklanjanja budžetskih deficita, po stavu MMF i neoliberalne dogme, svodi na obaranje potrošnje socijalnog karaktera (penzije, plate u javnom sektoru, socijalna davanja i sl). To je prinudni ili administrativni, a ne dobrovoljni oblik štednje. Nezadrživo se povećava armija nezaposlenih, osiromašenih i bednih, uz sve veće osećanje nesigurnosti i neizvesnosti. Razbijaju se sindikati (podsetimo se nastanka tačerizma i reganomike) i svi oblici organizovanog otpora nadirućem imperijalnom prodoru kapitala. Najpre se „neutrališu“ otpori tom eksploatatorskom kapitalu unutar nacionalnih granica kroz slabljenje nacionalnih država, posebno onih koje nose elemente poznate države blagostanja.

Nastaje sledeća faza – osvajanje svetskih tržišta sirovina, energenata i hrane, uz punu dominaciju krupnog finansijskog kapitala, koji sve to „kupuje“ ili uz pomoć NATO operacija jednostavno otima. Grupa okupljenih država Zapada (SAD i EU) kolektivno i u jatu vrše pritisak na ostale države i manje nacije uz geslo „ili ste sa nama ili ste protiv nas“. To je usisavanje nacionalnih država i manjih nacija u taj sistem podaništva, eksploatacije, otuđene birokratije i modernog robovlasništva. Jedan autor je nazvao ovaj neoliberalni (eksploatatorski) kolonijalno orijentisani kapitalizam „bolest čovečanstva“.

Dakle, politika štednje, nametnuta kao filozofija rešavanja ekonomske i budžetske krize, dugova i budžetskih deficita, vodi potiskivanju rada i zarada (i penzija) u korist kapitala. Država je u spasavanju banaka-spekulanata, berzi (kao čistih spekulativnih institucija) i osiguravajućih društava prenela njihove gubitke u budžete, stvorila ogromne deficite budžeta i javni dug, a ogromnom emisijom nepokrivenog novca i liberalizacijom svih tržišta otvorila period gotovo permanentnih kriza. Sada građani, koji ne snose nikakvu odgovornost za neoliberalne promašaje i teške posledice, treba odricanjem da spasavaju budžete, državu i javne finansije. Otpori obaranju potrošnje i standarda sve su masovniji u državama Zapada. Masovni štrajkovi, otkazivanje poslušnosti državnih institucija (školstvo, zdravstvo, policija, sudstvo i dr.) otvaraju prostor za rušilačke akcije. Ovaj put štednje otvara i nove sukobe interesa i koncepcije među državama unutar EU, blokadu nekakve zajedničke (usaglašene) makroekonomske politike, što ugrožava ovu političku organizaciju. Sve su oštriji životni sukobi između vodećih država EU (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Španija, Belgija, Grčka i dr). Pukotina u koncepciji izlaska EU iz krize sve se više širi, ali narastaju i otpori nametnutoj politici štednje Angele Merkel, kako u samoj Nemačkoj, tako i u drugim državama Evropske unije.

[restrictedarea]

Kako ocenjujete nedavnu najavu ministra finansija Dušana Vujovića da se, u dogovoru sa MMF, sprema, kako je rekao, „privatizacija, delimična privatizacija ili davanje u koncesiju“ velikih državnih sistema, poput EPS, Telekoma, Železnica i Puteva Srbije itd?

Da se samo malo podsetimo. MMF je institucija koja je formirana (1944) za sasvim druge ciljeve, ali se pretvorila u glavnu instituciju koja štiti interese krupnog finansijskog (zajmovnog) kapitala. Njegov osnovni kredo je privatizacija, deregulacija, defiskalizacija i liberalizacija. Dakle, postao je glavni promotor liberalizma, monetarizma i zaštite poverilaca − kreditora.

Diktatura privatizacije po svaku cenu, bez obzira na teške posledice (razorila je nacionalnu ekonomiju i društvo) i dalje se zagovara i provodi. Ona usitnjava privredu a kapital odvodi u spekulativne transakcije, neproizvodnu potrošnju ili ka  valikom odlivu u inostranstvo (liberalizacija kapitala i spoljne trgovine).

Ranije nekritički prihvaćeni neoliberalni model, koji se i dalje provodi kod nas, samo sada brže, vodi privatizaciji svega onoga što je još ostalo. Naravno da će MMF pohvaliti napore i „dostignuća“, kako naše, tako i vlada u drugim državama koje dosledno provode ovu njegovu dogmu, ali sada prezaduženim i sa dužničkom omčom oko vrata.

Dakle, svaku dalju privatizaciju ili prodaju preduzeća, nacionalnih resursa ili velikih sistema stranom  ili domaćem spekulativnom kapitalu treba zaustaviti. Davanje u koncesiju nekih sistema je moguće, ali vrlo selekcionisano i pažljivo. Dakle, nijedan od velikih sistema se ne sme privatizovati ili prodati stranom kapitalu, kao ni zemljište i vodni resursi. Ako se to uradi, država je uvedena u čist kolonijalni položaj.

Kako na ukupnu ekonomsku realnost u Srbiji utiče medijski veoma rigidno promovisan neoliberalni politički koncept „minimalne države“? Šta je alternativa?

Upravo sam završio rukopis nove knjige „Šokovi i krize neoliberalnog kapitalizma“ (Neoliberalni kapitalizam – kapitalizam katastrofe) gde su dublje istražene teške posledice ovog modela krize, propadanja i nezaposlenosti, a ne razvoja. I EU je napustila svoj poznati tržišnosocijalni model i prihvatila američki liberalni čisto tržišni model (koji SAD više i ne primenjuju, jer to je postala samo izvozna roba). Posledice u ovim državama, posebno socijalne, redistributivne, u položaju zaposlenih (sa sve većom masom nezaposlenih) sve su teže. Socijalni bunt narasta. Štrajkovi su sve češći i masovniji, s paralizom vitalnih funkcija u društvu  (fabrike, aerodromi, škole, bolnice, a doći će na red i banke, policija i drugi stubovi društva). Otpori ovom modelu katastrofe su sve veći, uz pokušaje vrhuške da traži  neki novi model kapitalizma: humanijeg, manje eksploatatorskog, socijalno  pravednijeg, a manje nezasito profitnog. Kapitalizam ostaje i dalje svet kapitala, eksploatacije, otuđenja, individualizma i egoizma, a s druge strane, velike koncentracije i internacionalizacije kapitala i povezivanja interesa nosilaca kapitala. Proces globalizacije kapitala je za sada zaustavljen, ali je transformisan u čisti kolonijalni oblik eksploatacije manje razvijenih, slabijih država i svetskih resursa.

Bankarski i spekulativni (fiktivni) kapital podjarmili su svet rada i nacionalne države. Države se okreću interesima krupnog kapitala i napuštaju nacionalne i dugoročne razvojne interese. Istovremeno, neoliberalni koncept potiskuje države iz svih funkcija i intervencija u privredi i razvoju, uz prenos na dominantan  privatni kapital i interes. Pri tome se obično tvrdi da je država „slab privrednik“, „slabo upravlja sredstvima“ i razvojem, postaje sama sebi svrha umnožavajući svoje funkcije i institucije, troma je i neefikasna. Sve to može da se kritikuje, ali je problem što je to postala „partijska država“, grupnog interesa, uništenih i neefikasnih javnih institucija, zbog loših i nesposobnih partijskih kadrova i upravljanja  njima od strane stranaka na vlasti (bez odgovornosti).

Isisavanje sredstava za potrebe stranaka i grupa, uništavanje privrede, masovni stečajevi i likvidacije preduzeća i državnih banaka, uzeti a nevraćeni ogromni krediti (i bogaćenje tajkuna kroz malverzacije, privatizaciju i obične pljačke, koje se otkrivaju svakodnevno) razaraju državu, privredu i društvo. Nekontrolisani masovni odliv kapitala u inostranstvo, nekontrolisano zaduživanje i namicanje dužničke omče, stvaranje kolonijalne i zavisne privrede i države – to su kumulativni procesi na sceni. Da li je to i kakva je to država?  Da li uopšte imamo državu s nacionalnim interesom?

Bez zdravih i efikasnih institucija države, ona postaje samo skelet ili kišobran za pokriće ovih destruktivnih procesa i tvrdnji da je „sve rađeno po zakonu“. Postoje li mogućnosti za drugačija rešenja i efikasnu razvojnu funkciju države? Svakako da postoje, ali se ova liberalna dogma mora hitno napustiti i potpuno drugačiji model razvoja hitno primeniti.

Šta su posledice američkih i evropskih sankcija koje su uvedene Rusiji? Kako u kontekstu ovog konflikta vidite spoljnopolitički kurs Srbije?

Posledice nepromišljenih sankcija Rusiji od strane SAD i EU ukazuju na dva momenta: prvo, EU je pod dominantnim uticajem interesa SAD nametnula sankcije Rusiji, bez obzira što će pretrpeti ogromnu štetu od nekoliko stotina milijardi evra, što će i Rusiji otežati razvoj i doneti ogromne gubitke od 80, 100 ili 150 milijardi evra. Dobitnik u ovim blokadama će biti samo SAD, u svojoj otvorenoj geopolitičkoj borbi protiv Rusije. Zašto? Pre svega što je američka finansijska imperija doživela slom. Sukobi socijalnog i političkog karaktera postaju sve masovniji i uz sve otvoreniju represiju. Krupni kapital nastao u spekulativnim i virtuelnim procesima traži novu kolonijalnu strategiju izvlačenja profita kroz već ogoljene oblike eksploatacije. Tu je i prebacivanje tereta sopstvene krize na druge države. Finansijski balon je ponovo naduvan, a nagomilani arsenal modernog oružja traži svoje „oslobađanje“. Nastaje proces militarizacije država. Naoružavanje i militarizacija Ukrajine su u toj funkciji.

Sada EU ulazi u novu recesiju. Proizvedena kriza i sukob u Ukrajini su okidač novih geostrateških sukoba u stalnom procesu širenja NATO. Smatram da ekonomske sankcije, kao savremeno oružje uništavanja nepokornih naroda, legalnih vlasti i država, treba zabraniti preko UN.

Da li je ovo taj liberalni kapitalizam i slobodno tržište koje zagovaraju neoliberali na Zapadu? U sukobu interesa i lomljenju protivnika ne biraju se sredstva. Trenutno obaranje cena nafte (i gasa) na svetskom tržištu je u toj funkciji. Uveren sam da je to „američki proizvod“ i pritisak na OPEK da bi se ugrozio (odveo u krizu) budžetski sistem Rusije, destabilizovale finansije i ograničila trgovina, izazvale teškoće u finansiranju javnih institucija. To je i pokušaj izazivanja nezadovoljstva, socijalnih nemira, što je oprobana podloga za „narandžaste revolucije“ i smenu rukovodstava nepokornih država.

Rusija mora, pre nastupanja druge faze u efektima sankcija, da preduzme oštre kontramere. Zima je. Potpuno zatvaranje dotoka gasa u EU izazvaće drastičan pad proizvodnje, veliku nezaposlenost, socijalni bunt, interesno raslojavanje među državama i reakciju velikih kompanija na poteze vlada ovih država (članica EU) i brzo pucanje sankcija. Iznos od 430 milijardi deviznih rezervi će osigurati bar dve godine sprovođenja takve politike, i odricanje, dok „u rezervi“ stoji proglašenje bankrota i oslobađanje od dugova i dolara.

Kada se vodi ovakav rat do uništenja, ne biraju se sredstva. Važno je samo da se ne posegne za onim „konačnim rešenjem“ − ne samo za sukobljene strane već i za civilizaciju. U ovom sve otvorenijem sukobu giganata, mala privreda i država koja je vezana brojnim poslovnim nitima i za jednu, i za drugu stranu mora izabrati neutralan politički kurs i dalje nastaviti saradnju s obe strane u sukobu.

Kako vidite budućnost svetske ekonomije? Da li će udaljavanje zemalja BRIKS od američkog dolara u svetskoj trgovini izazvati velike potrese na globalnoj političkoj pozornici?

Svetska privreda usporava. MMF snižava procene stope globalnog razvoja. Ako se ekonomska blokada Rusije nastavi još godinu dana, sledi novi talas još teže finansijske, ekonomske i političke krize. Malo ko će biti pošteđen. Donošenje zakona u SAD o dodatnim sankcijama Rusiji prvi je korak u tom pravcu. I ova proizvedena kriza oko Ukrajine, koja se širi, jednim delom je usmerena i na slabljenje Evroazijske unije i država BRIKS, posebno putem slabljenja rublje, masovnog bekstva kapitala (preko stranih banaka u Rusiji) bekstvom u dolar i povećanom tražnjom dolara kao sigurne luke za očuvanje vrednosti u svetskoj rezervnoj valuti.

Tu, međutim, nastaje i drugi paralelni (suprotni) proces. Obaranje cena nafte sa 110 na 50 dolara za barel dovodi i do pada tražnje dolara i njegovog slabljenja, odnosno „neutralisanja“  dela ogromne emisije dolara bez pokrića u svetsku ekonomiju (uz moguću sračunatu jednokratnu devalvaciju dolara i brisanje velikog dela duga SAD, uz poništavanje ogromnog dela fiktivnog dolarskog kapitala u rukama drugih država). Uostalom, zašto kurs dolara raste, a ne postoji nijedan elemenat za to?  Zašto sledi porast kamatnih stopa na državne obveznice javnog duga SAD?

Treba i dalje ići vrlo pažljivo na stvaranje regionalnih valuta, na međusobna plaćanja u nacionalnim valutama (Rusija, Kina, Brazil, Kuba, Venecuela, Indija, Argentina i dr.) uz smanjenje uloge dolara kao svetske rezervne valute i isključivog sredstva u obračunu cena nafte i energenata. Taj monopol treba postepeno ukidati, uz stvaranje regionalnih, a zatim svetske valute (slično ustoličenju standarda „specijalnih prava vučenja“). Inače, naglo istiskivanje dolara dovelo bi do velikih poremećaja i opadanja svetske trgovine i razvoja, bekstva u bilateralizam, valutnih ratovanja i čestih konkurentnih devalvacija. To ne bi bilo daleko od valutnog haosa i rata svih protiv sviju. Upravo tako nešto je najmanje potrebno u ovakvoj svetskoj krizi.

[/restrictedarea]