Џон Рол: Кајзер је подржао рат

Немачка је стекла поверење због суочавања са историјом Првог светског рата, а данас делови немачке популације као да су пронашли олакшање у тези појединих историчара који кажу да Немачка сноси кривицу за Други, али не и за Први светски рат

Разговарала Наташа Јовановић

Међутим, током балканских ратова кајзер је имао другачију идеју. Када је видео учинак малих балканских земаља у рату против Османског царства, за тренутак је помислио да оне заједно могу да чине седму светску силу и да би као такве требало да уђу у савез са Немачком и Аустроугарском. Кајзер је био близу да поверује да би балканске земље могле бити фактор који ће учинити Централне силе снажнијим од другог блока. То би, размишљао је, омогућило Немачкој доминацију над источним Медитераном и Блиским истоком. Но, председник владе га је убедио да је та идеја неизводљива и после тога, он је подржавао сваку акцију Аустроугарске против Србије. То је чинио и у време Скадарске кризе у мају 1913. и поново у јесен 1913. У октобру 1913. кајзер је у Бечу разговарао са аустроугарским министром спољних послова и рекао да Аустроугарска мора да потчини Србију, шта год да се деси. Цар је предлагао да се Србима најпре понуде економки уступци како би се приволели, а ако то не буде довољно, рат је неизбежан“, каже у разговору за „Печат“ Џон Рол, професор историје на Универзитету у Сасексу, аутор књиге „Проблем континуитета од Бизмарка до Хитлера“.
[restrictedarea] Биографија цара Вилхелма, студија којој сте посветили пола века истраживања, ускоро ће у издању куће „Филип Вишњић“ изаћи и на српском језику. Реците, зашто је кајзер важан за питање узрока Првог светског рата?
Дуго времена историчари нису сматрали да је кајзер Вилхелм важна личност у контексту избијања Првог светског рата. Фокусирајући своју пажњу на структуре моћи и бирократију тога времена, они су превидели значај појединца, и то не било ког појединца, већ оног у коме сам, пре 50 година када сам почео да се бавим његовим животом, препознао кључну фигуру у доношењу најбитнијих одлука. Од када је ступио на власт 1890. године па у наредних 25 година до избијања рата, цар Вилхелм је лично именовао сваког генерала, председника владе, адмирала, а његова личност и идеје доминирале су огромним Немачким царством у срцу Европе. Он је дубоко веровао да Немачкој припада доминантна позиција у Европи. Из свих ових разлога кајзер је вероватно најважнија личност у Европи 25 година уочи избијања рата. Његова улога 1912. је исто тако у приличној мери занемарена.
Фриц Фишер је био први историчар који је истакао значај 1912, заправо децембарског Ратног савета. Зашто је он био важан?
Управо сам ја послао Фишеру дневник адмирала Милера, који описује шта се дешавало тог недељног преподнева 8. децембра у кајзеровом дворцу у Берлину. Састанак је важан јер је немачка влада неколико недеља пре Ратног савета 8. децембра, тачније почетком новембра 1912, одлучила да подржи Аустрију у случају да она донесе одлуку да нападне српску армију, победника у балканским ратовима. То је био бланко чек да ће Немачка подржати Аустрију шта год да се деси. Тада је прихваћен ризик да би нападом Аустрије на Србију могао да уследи и рат
Аустрије са Русијом, а самим тим и Немачке са Русијом и Француском. Ту одлуку су средином новембра 1912. донели кајзер и премијер Бетман Холвег. На ратном саветовању они су донели закључак да се рат неће ограничити само на Русију и Француску већ би то био и увод у рат са Великом Британијом. Тог тренутка кајзер се успаничио, позвао све адмирале и генерале и тада је дошло до велике дискусије − армија је тражила моментални рат, док је морнарица сматрала да уколико је рат са Великом Британијом известан, онда је боље да се одложи за годину или две. Морнарица је желела да сачека оспособљавање Килског канала, који је омогућавао лако пребацивање великих ратних бродова из Северног у Балтичко море.
Шта нам тај састанак говори о структурама моћи у Вилхелмовој Немачкој?
Председник владе Холвег и министар спољних послова Фон Кидерлен-Вехтер, као цивили, нису били позвани на састанак. Отуда неки историчари извлаче закључак да он није имао никакав значај за будућа дешавања. Међутим, ту је занемарена чињеница да је у систему који је цар Вилхелм изградио питање одлуке рата и мира било питање у вези са којим је последња реч припадала војсци. И просто је невероватно колико неки историчари одбацују значај овог састанка. Ту мислим и на Кристофера Кларка, који занемаривање овог догађаја образлаже тиме да он не може бити значајан јер председник владе није био ту. Требало би знати да је у Немачкој армија имала своје, а морнарица своје планове casino online и да је овај састанак био јединствен пример у историји Вилхелмове Немачке јер су најважнији генерали и адмирали заједно усаглашавали своје ставове. Не могу да замислим важнији састанак и не разумем што ико може да се запита да ли је и колико важна ова чињеница.
Који су били циљеви цара Вилхелма у лето 1914?
Тешко је рећи. Минимум претпостављених циљева био је доминација Немачке и Аустроугарске на Балкану. Немачки цар Вилхелм је гајио велико поштовање према аустроугарском цару Францу Јозефу, а престолонаследник Франц Фердинанд био је његов близак пријатељ. Једном приликом кајзер је рекао аустроугарском амбасадору у Берлину да он Франца Јозефа сматра немачким генералом и да уколико он буде тражио помоћ, немачка армија ће одговорити. Први пут је то рекао 1885, па је потом поновио 1908, када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину.
У Јулској кризи било је ситуација у којима се кајзер одушевљавао идејом да би сукоб Србије и Аустроугарске могао довести до рата између Немачке и Русије и Француске, али истовремено се бојао да би у тај сукоб ушла и Велика Британија.
Каква је била његова реакција када је прочитао одговор Србије на ултиматум?
Кајзер се плашио да ће британски напад на Француску и Белгију укључити и Велику Британију у рат. Истовремено, било је јасно да Лондон и Велика Британија сматрају српски одговор на ултиматум изузетно разумним. Кајзер је чак почео да размишља да се у преговорима може издејствовати да Србија попусти у вези са последњом тачком ултиматума.
Како је немачка влада мислила да убеди јавно мњење да подржи спољну политику Немачког царства?
Немачки председник владе Холвег водио је политику која је имала за циљ да Русију представи као агресора. Немачко становништво требало је да стекне утисак да води дефанзиван, а не офанзиван рат. Ипак, будимо реални, ако мислите да вас неко напада, ви онда не излазите на улице да вичете: „Доле Србија“. Кларк и други историчари користе чудну аргументацију да је немачки премијер само желео да тестира Русију како би видео да ли она жели рат. Немачка у том тренутку има 70 милиона људи и погледи становништва су се поприлично разликовали. Став је зависио од тога да ли је реч о особи која живи у граду или на селу, да ли је протестант, католик или Јеврејин, коначно да ли је мушкарац или жена. Али, у Берлину је било ентузијазма.
У којој мери је трка у наоружању, која је обележила почетак 20. века, допринела избијању рата?
То је био неопходан услов за сва каснија дешавања. Било је то врзино коло, свако је покушавао да престигне оног другог у модернизацији наоружања и из тог круга било је тешко изаћи. Једно од најважнијих питања било је изградња немачке флоте, која је могла да има два циља: или да буде спремна да се суочи са британском флотом у Северном мору почетком 20-их година, или да њена снага, што је и боље из немачке перспективе, убеди Енглеску да одустане од политике чувања баланса сила у Европи тако што би са Немачком потписала пакт неутралности. Немачки циљ је био да Британија не брани Француску.
Да су којим случајем Немачком доминирали цивили, не би дошло до такве трке у наоружању са Великом Британијом и ту опет испливава важна кајзерова личност јер за њега та трка није имала граница. Премијер је чак 1912. претио оставком, уверен да ће то што Немачка ради са флотом приморати Велику Британију да је нападне. Но, 1912. настаје велика промена. Председник владе стаје на страну копнене војске и каже: „Престајемо да градимо сулуду флоту против Британије. Новац иде за копнену војску.“
Британија и Немачка су 1912. покушале да преговарају. Халдејнова мисија је пропала. Зашто?
Немци су нудили да успоре изградњу бродова у замену за споразум са Британијом, који би је обавезао да не учествује у континенталном рату, што би опет Немачкој осигурало доминацију над континентом. Онда би могли да кажу Французима: „Ми можемо да умарширамо у Париз кад год хоћемо а ви више немате подршку британске флоте.“ Ипак, споразум је пропао.
Историчар Нил Фергусон је рекао да је Немачка могла да направи још тада ЕУ да је победила у рату. Коначно, потреба уједињења постоји од Наполеона и раније, али увек подразумева хегемонизам једне силе. Да ли може бити демократије у економским, културним и свим другим интеграцијама које нуди ЕУ?
Фергусонова тврдња је бесмислена. Велики сам подржавалац ЕУ данас, али то је заједница земаља које су тамо добровољно ушле одлуком политичара изабраних од стране народа, а овде говоримо о Европи која би била резултат покоравања од стране кајзерове Немачке. Отпор немачкој доминацији био би известан, као што се десило у малој Белгији 100 година раније. И кад год је било отпора, Немачка је морала да га сузбије. То никако не подсећа на односе које данас имамо унутар ЕУ.
Британски историчар Џон Кигер недавно је изјавио да постоје кругови у Немачкој који сматрају да су неке тезе из књиге Кристофера Кларка важне за савремену немачку позицију у Европи.
Веома сам потресен, као и многи немачки историчари, огромним, невероватним успехом који је књига Кристофера Кларка доживела у Немачкој у последње две године. „Месечари“ су се продали у више стотина хиљада примерака, људи у реду чекају његов потпис, Кларк је редовни гост у ТВ емисијама и све то би било легитимно да је његова теза тачна. Историчари претходних 50 година мисле другачије. Требало би да се запитамо шта се дешава. Немачка федерална република је стекла поверење због суочавања са историјом Првог светског рата, а данас делови немачке популације као да су пронашли олакшање у тези појединих историчара који кажу да Немачка сноси кривицу за Други, али не и за Први светски рат. У том новом сценарију, који и није нов јер датира из 1912, имамо ситуацију где се немачки политички развој све до 1918. сматра коректним и тек тада, након пораза и оптужбе да је она изазвала Први светски рат, препознаје се нека врста одговорности. Притом се занемарује чињеница да су та дешавања била пресудна за долазак Хитлера на власт.
Да ли интерпретација Кларкове књиге у Немачкој упућује на закључак да је политика победника из 1918. помогла немачком становништву да изабере Хитлера?
То је поједностављено, али да, тачно. Верујем да се то дешава у умовима људи који тако доживљавају Кларкову књигу. Има и других историчара који припадају истој линији. Кларкова књига је лепо написана, налази се на листама најпродаванијих књига широм света, али њен успех у Немачкој је запањујући. И поред тога, немачки председник је недавно био у Белгији, где се извинио за оно што је Немачка урадила 1914. Када говоримо о Кларку, не говоримо о званичној политици, већ о делу јавног мњења.
Кризе, Прва и Друга мароканска, Анексиона криза 1908, нису довеле до рата, али криза 1914. јесте. Шта је то било другачије 1914. и да ли би било рата са Сарајевским атентатом и без њега?
Од 1905, времена Прве мароканске кризе, неки немачки генерали су мислили да је дошла права прилика за ширење немачке моћи јер је Русија, после пораза од Јапана, била знатно ослабљена. Кајзер је подржавао овај навијачки дух све док није схватио да би већи сукоб значио и рат са Великом Британијом. За време Анексионе кризе 1908. Русија је попустила, јер је била слаба и неспремна за рат. Онда се поставило питање Велике Британије. Анексиона криза је Вилхелму подарила лажну лекцију да ако дође до сукоба на Балкану, Британију то неће занимати. У време Друге мароканске кризе 1911. Немачка жели да понизи Француску, али Француска има Британску подршку.
У време балканских ратова, кајзер жели да подржи Аустроугарску за рат, али се опет суочава са тим да Британија неће дозволити да једна сила контролише континент. И то је заправо позадина одустајања од рата 1912. − страх од Британије. Застрашивање је дало ефекта у Босанској кризи, али не и 1914.
[/restrictedarea]