Džon Rol: Kajzer je podržao rat

Nemačka je stekla poverenje zbog suočavanja sa istorijom Prvog svetskog rata, a danas delovi nemačke populacije kao da su pronašli olakšanje u tezi pojedinih istoričara koji kažu da Nemačka snosi krivicu za Drugi, ali ne i za Prvi svetski rat

Razgovarala Nataša Jovanović

Međutim, tokom balkanskih ratova kajzer je imao drugačiju ideju. Kada je video učinak malih balkanskih zemalja u ratu protiv Osmanskog carstva, za trenutak je pomislio da one zajedno mogu da čine sedmu svetsku silu i da bi kao takve trebalo da uđu u savez sa Nemačkom i Austrougarskom. Kajzer je bio blizu da poveruje da bi balkanske zemlje mogle biti faktor koji će učiniti Centralne sile snažnijim od drugog bloka. To bi, razmišljao je, omogućilo Nemačkoj dominaciju nad istočnim Mediteranom i Bliskim istokom. No, predsednik vlade ga je ubedio da je ta ideja neizvodljiva i posle toga, on je podržavao svaku akciju Austrougarske protiv Srbije. To je činio i u vreme Skadarske krize u maju 1913. i ponovo u jesen 1913. U oktobru 1913. kajzer je u Beču razgovarao sa austrougarskim ministrom spoljnih poslova i rekao da Austrougarska mora da potčini Srbiju, šta god da se desi. Car je predlagao da se Srbima najpre ponude ekonomki ustupci kako bi se privoleli, a ako to ne bude dovoljno, rat je neizbežan“, kaže u razgovoru za „Pečat“ Džon Rol, profesor istorije na Univerzitetu u Saseksu, autor knjige „Problem kontinuiteta od Bizmarka do Hitlera“.
[restrictedarea] Biografija cara Vilhelma, studija kojoj ste posvetili pola veka istraživanja, uskoro će u izdanju kuće „Filip Višnjić“ izaći i na srpskom jeziku. Recite, zašto je kajzer važan za pitanje uzroka Prvog svetskog rata?
Dugo vremena istoričari nisu smatrali da je kajzer Vilhelm važna ličnost u kontekstu izbijanja Prvog svetskog rata. Fokusirajući svoju pažnju na strukture moći i birokratiju toga vremena, oni su prevideli značaj pojedinca, i to ne bilo kog pojedinca, već onog u kome sam, pre 50 godina kada sam počeo da se bavim njegovim životom, prepoznao ključnu figuru u donošenju najbitnijih odluka. Od kada je stupio na vlast 1890. godine pa u narednih 25 godina do izbijanja rata, car Vilhelm je lično imenovao svakog generala, predsednika vlade, admirala, a njegova ličnost i ideje dominirale su ogromnim Nemačkim carstvom u srcu Evrope. On je duboko verovao da Nemačkoj pripada dominantna pozicija u Evropi. Iz svih ovih razloga kajzer je verovatno najvažnija ličnost u Evropi 25 godina uoči izbijanja rata. Njegova uloga 1912. je isto tako u priličnoj meri zanemarena.
Fric Fišer je bio prvi istoričar koji je istakao značaj 1912, zapravo decembarskog Ratnog saveta. Zašto je on bio važan?
Upravo sam ja poslao Fišeru dnevnik admirala Milera, koji opisuje šta se dešavalo tog nedeljnog prepodneva 8. decembra u kajzerovom dvorcu u Berlinu. Sastanak je važan jer je nemačka vlada nekoliko nedelja pre Ratnog saveta 8. decembra, tačnije početkom novembra 1912, odlučila da podrži Austriju u slučaju da ona donese odluku da napadne srpsku armiju, pobednika u balkanskim ratovima. To je bio blanko ček da će Nemačka podržati Austriju šta god da se desi. Tada je prihvaćen rizik da bi napadom Austrije na Srbiju mogao da usledi i rat
Austrije sa Rusijom, a samim tim i Nemačke sa Rusijom i Francuskom. Tu odluku su sredinom novembra 1912. doneli kajzer i premijer Betman Holveg. Na ratnom savetovanju oni su doneli zaključak da se rat neće ograničiti samo na Rusiju i Francusku već bi to bio i uvod u rat sa Velikom Britanijom. Tog trenutka kajzer se uspaničio, pozvao sve admirale i generale i tada je došlo do velike diskusije − armija je tražila momentalni rat, dok je mornarica smatrala da ukoliko je rat sa Velikom Britanijom izvestan, onda je bolje da se odloži za godinu ili dve. Mornarica je želela da sačeka osposobljavanje Kilskog kanala, koji je omogućavao lako prebacivanje velikih ratnih brodova iz Severnog u Baltičko more.
Šta nam taj sastanak govori o strukturama moći u Vilhelmovoj Nemačkoj?
Predsednik vlade Holveg i ministar spoljnih poslova Fon Kiderlen-Vehter, kao civili, nisu bili pozvani na sastanak. Otuda neki istoričari izvlače zaključak da on nije imao nikakav značaj za buduća dešavanja. Međutim, tu je zanemarena činjenica da je u sistemu koji je car Vilhelm izgradio pitanje odluke rata i mira bilo pitanje u vezi sa kojim je poslednja reč pripadala vojsci. I prosto je neverovatno koliko neki istoričari odbacuju značaj ovog sastanka. Tu mislim i na Kristofera Klarka, koji zanemarivanje ovog događaja obrazlaže time da on ne može biti značajan jer predsednik vlade nije bio tu. Trebalo bi znati da je u Nemačkoj armija imala svoje, a mornarica svoje planove casino online i da je ovaj sastanak bio jedinstven primer u istoriji Vilhelmove Nemačke jer su najvažniji generali i admirali zajedno usaglašavali svoje stavove. Ne mogu da zamislim važniji sastanak i ne razumem što iko može da se zapita da li je i koliko važna ova činjenica.
Koji su bili ciljevi cara Vilhelma u leto 1914?
Teško je reći. Minimum pretpostavljenih ciljeva bio je dominacija Nemačke i Austrougarske na Balkanu. Nemački car Vilhelm je gajio veliko poštovanje prema austrougarskom caru Francu Jozefu, a prestolonaslednik Franc Ferdinand bio je njegov blizak prijatelj. Jednom prilikom kajzer je rekao austrougarskom ambasadoru u Berlinu da on Franca Jozefa smatra nemačkim generalom i da ukoliko on bude tražio pomoć, nemačka armija će odgovoriti. Prvi put je to rekao 1885, pa je potom ponovio 1908, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu.
U Julskoj krizi bilo je situacija u kojima se kajzer oduševljavao idejom da bi sukob Srbije i Austrougarske mogao dovesti do rata između Nemačke i Rusije i Francuske, ali istovremeno se bojao da bi u taj sukob ušla i Velika Britanija.
Kakva je bila njegova reakcija kada je pročitao odgovor Srbije na ultimatum?
Kajzer se plašio da će britanski napad na Francusku i Belgiju uključiti i Veliku Britaniju u rat. Istovremeno, bilo je jasno da London i Velika Britanija smatraju srpski odgovor na ultimatum izuzetno razumnim. Kajzer je čak počeo da razmišlja da se u pregovorima može izdejstvovati da Srbija popusti u vezi sa poslednjom tačkom ultimatuma.
Kako je nemačka vlada mislila da ubedi javno mnjenje da podrži spoljnu politiku Nemačkog carstva?
Nemački predsednik vlade Holveg vodio je politiku koja je imala za cilj da Rusiju predstavi kao agresora. Nemačko stanovništvo trebalo je da stekne utisak da vodi defanzivan, a ne ofanzivan rat. Ipak, budimo realni, ako mislite da vas neko napada, vi onda ne izlazite na ulice da vičete: „Dole Srbija“. Klark i drugi istoričari koriste čudnu argumentaciju da je nemački premijer samo želeo da testira Rusiju kako bi video da li ona želi rat. Nemačka u tom trenutku ima 70 miliona ljudi i pogledi stanovništva su se poprilično razlikovali. Stav je zavisio od toga da li je reč o osobi koja živi u gradu ili na selu, da li je protestant, katolik ili Jevrejin, konačno da li je muškarac ili žena. Ali, u Berlinu je bilo entuzijazma.
U kojoj meri je trka u naoružanju, koja je obeležila početak 20. veka, doprinela izbijanju rata?
To je bio neophodan uslov za sva kasnija dešavanja. Bilo je to vrzino kolo, svako je pokušavao da prestigne onog drugog u modernizaciji naoružanja i iz tog kruga bilo je teško izaći. Jedno od najvažnijih pitanja bilo je izgradnja nemačke flote, koja je mogla da ima dva cilja: ili da bude spremna da se suoči sa britanskom flotom u Severnom moru početkom 20-ih godina, ili da njena snaga, što je i bolje iz nemačke perspektive, ubedi Englesku da odustane od politike čuvanja balansa sila u Evropi tako što bi sa Nemačkom potpisala pakt neutralnosti. Nemački cilj je bio da Britanija ne brani Francusku.
Da su kojim slučajem Nemačkom dominirali civili, ne bi došlo do takve trke u naoružanju sa Velikom Britanijom i tu opet isplivava važna kajzerova ličnost jer za njega ta trka nije imala granica. Premijer je čak 1912. pretio ostavkom, uveren da će to što Nemačka radi sa flotom primorati Veliku Britaniju da je napadne. No, 1912. nastaje velika promena. Predsednik vlade staje na stranu kopnene vojske i kaže: „Prestajemo da gradimo suludu flotu protiv Britanije. Novac ide za kopnenu vojsku.“
Britanija i Nemačka su 1912. pokušale da pregovaraju. Haldejnova misija je propala. Zašto?
Nemci su nudili da uspore izgradnju brodova u zamenu za sporazum sa Britanijom, koji bi je obavezao da ne učestvuje u kontinentalnom ratu, što bi opet Nemačkoj osiguralo dominaciju nad kontinentom. Onda bi mogli da kažu Francuzima: „Mi možemo da umarširamo u Pariz kad god hoćemo a vi više nemate podršku britanske flote.“ Ipak, sporazum je propao.
Istoričar Nil Ferguson je rekao da je Nemačka mogla da napravi još tada EU da je pobedila u ratu. Konačno, potreba ujedinjenja postoji od Napoleona i ranije, ali uvek podrazumeva hegemonizam jedne sile. Da li može biti demokratije u ekonomskim, kulturnim i svim drugim integracijama koje nudi EU?
Fergusonova tvrdnja je besmislena. Veliki sam podržavalac EU danas, ali to je zajednica zemalja koje su tamo dobrovoljno ušle odlukom političara izabranih od strane naroda, a ovde govorimo o Evropi koja bi bila rezultat pokoravanja od strane kajzerove Nemačke. Otpor nemačkoj dominaciji bio bi izvestan, kao što se desilo u maloj Belgiji 100 godina ranije. I kad god je bilo otpora, Nemačka je morala da ga suzbije. To nikako ne podseća na odnose koje danas imamo unutar EU.
Britanski istoričar Džon Kiger nedavno je izjavio da postoje krugovi u Nemačkoj koji smatraju da su neke teze iz knjige Kristofera Klarka važne za savremenu nemačku poziciju u Evropi.
Veoma sam potresen, kao i mnogi nemački istoričari, ogromnim, neverovatnim uspehom koji je knjiga Kristofera Klarka doživela u Nemačkoj u poslednje dve godine. „Mesečari“ su se prodali u više stotina hiljada primeraka, ljudi u redu čekaju njegov potpis, Klark je redovni gost u TV emisijama i sve to bi bilo legitimno da je njegova teza tačna. Istoričari prethodnih 50 godina misle drugačije. Trebalo bi da se zapitamo šta se dešava. Nemačka federalna republika je stekla poverenje zbog suočavanja sa istorijom Prvog svetskog rata, a danas delovi nemačke populacije kao da su pronašli olakšanje u tezi pojedinih istoričara koji kažu da Nemačka snosi krivicu za Drugi, ali ne i za Prvi svetski rat. U tom novom scenariju, koji i nije nov jer datira iz 1912, imamo situaciju gde se nemački politički razvoj sve do 1918. smatra korektnim i tek tada, nakon poraza i optužbe da je ona izazvala Prvi svetski rat, prepoznaje se neka vrsta odgovornosti. Pritom se zanemaruje činjenica da su ta dešavanja bila presudna za dolazak Hitlera na vlast.
Da li interpretacija Klarkove knjige u Nemačkoj upućuje na zaključak da je politika pobednika iz 1918. pomogla nemačkom stanovništvu da izabere Hitlera?
To je pojednostavljeno, ali da, tačno. Verujem da se to dešava u umovima ljudi koji tako doživljavaju Klarkovu knjigu. Ima i drugih istoričara koji pripadaju istoj liniji. Klarkova knjiga je lepo napisana, nalazi se na listama najprodavanijih knjiga širom sveta, ali njen uspeh u Nemačkoj je zapanjujući. I pored toga, nemački predsednik je nedavno bio u Belgiji, gde se izvinio za ono što je Nemačka uradila 1914. Kada govorimo o Klarku, ne govorimo o zvaničnoj politici, već o delu javnog mnjenja.
Krize, Prva i Druga marokanska, Aneksiona kriza 1908, nisu dovele do rata, ali kriza 1914. jeste. Šta je to bilo drugačije 1914. i da li bi bilo rata sa Sarajevskim atentatom i bez njega?
Od 1905, vremena Prve marokanske krize, neki nemački generali su mislili da je došla prava prilika za širenje nemačke moći jer je Rusija, posle poraza od Japana, bila znatno oslabljena. Kajzer je podržavao ovaj navijački duh sve dok nije shvatio da bi veći sukob značio i rat sa Velikom Britanijom. Za vreme Aneksione krize 1908. Rusija je popustila, jer je bila slaba i nespremna za rat. Onda se postavilo pitanje Velike Britanije. Aneksiona kriza je Vilhelmu podarila lažnu lekciju da ako dođe do sukoba na Balkanu, Britaniju to neće zanimati. U vreme Druge marokanske krize 1911. Nemačka želi da ponizi Francusku, ali Francuska ima Britansku podršku.
U vreme balkanskih ratova, kajzer želi da podrži Austrougarsku za rat, ali se opet suočava sa tim da Britanija neće dozvoliti da jedna sila kontroliše kontinent. I to je zapravo pozadina odustajanja od rata 1912. − strah od Britanije. Zastrašivanje je dalo efekta u Bosanskoj krizi, ali ne i 1914.
[/restrictedarea]