Меркелова оклева да уђе у Бајденов приватни рат

Пише Никола Мартић

Удаљавање Вашингтона и Берлина највидљивије је у чињеници да је Немачка ухапсила високог чиновника БНД-а који се сумњичи да је Американцима одавао поверљива документа. Нови, овај пут дипломатски Стаљинград данас је у Европи: Порошенков рат за америчке интересе дефинитивно удаљава Европу од Америке и ставља ову суперсилу у глобалну изолацију, што је руски стратешки интерес

На дан прославе америчког празника, Дана независности, званични Берлин је саопштио да је у Немачкој ухапшена особа која се сматра одговорном за одавање државне тајне службеницима америчке Државне безбедности (НСА). У светлу прошлогодишњег скандала са прислушкивањем телефона немачке канцеларке Ангеле Меркел (америчка НСА је прислушкивала и милион „обичних“ немачких грађана) поставља се оправдано питање да ли ће овај потрес у вишедеценијским специјалним односима Вашингтона и Берлина резултирати покушајем Европске уније да се ослободи гвозденог стиска Беле куће.

Тридесетједногодишњи Немац ухапшен је прошле недеље у Берлину због сумње да је Американцима предао преко две стотине тајних докумената немачке обавештајне агенције БНД, и то за симболичну надокнаду од свега 25 хиљада евра. Овим поводом немачке власти позвале су на службени разговор америчког амбасадора у Берлину Џона Емерсона, који је имао непријатну обавезу да објасни докле се стигло у „успостављању поверења међу савезницима“, посебно узимајући у обзир договор о нешпијунирању који је својевремено, испред Беле куће, Ангели Меркел предложио сам Барак Обама. Ухапшени службеник БНД-а, особа за коју немачки угледни лист „Шпигл“ наводи да је врло близак сарадник шефа немачке обавештајне агенције Герхарда Шиндлера, између осталог је Американцима предао строго чувану документацију која открива детаље у вези са истрагом Бундестага о скандалу шпијунирања канцеларке Меркел.

 

„Јужни ток“ је више од приче о гасу Активности које је Немачка предузела у вези са овим осетљивим проблемом сведоче о томе да се цео овај случај у Берлину схвата веома озбиљно. Немачки парламент формирао је комитет који ће истражити све детаље америчког прислушкивања немачких званичника, а то подразумева и сведочење двојице некадашњих сарадника америчке службе безбедности, Вилијама Бинија и Томаса Дрејка, који већ годинама покушавају да скрену пажњу јавности на све оно што је прошле године документовао Едвард Сноуден. У међувремену, званични Берлин је одлучио да не обнови уговор о пружању телекомуникационе услуге са америчком глобалном компанијом „Верајзон“; овај посао поверен је домаћем „Дојче телекому“. Такође, према писању немачког листа „Билд“, Ангела Меркел од прошлог месеца користи унапређену верзију мобилног телефона „блекбери“ (унапређења су рађена у немачкој индустрији микрочипова) телефон који функционише на бази крипточипа, а чија је вредност око 2.500 евра.

Када је реч о међународним односима у вези са кризом у Украјини и свим недоумицама око изградње гасовода „Јужни ток“, један догађај је додатно актуелизовао питање кохерентности политичког става „европске породице народа“. Многи су остали затечени крајем прошлог месеца, после једнодневне посете председника Руске Федерације Владимира Путина званичном Бечу.

Руском председнику је био довољан један дан да са аустријским колегом Хајнцом Фишером постигне чврст договор о судбини „Јужног тока“, након чега су директори две компаније (аустријска ОМВ и руска „Газпром“) потписали енергетски споразум о изградњи аустријског дела овог гасовода, европске енергетске жиле куцавице која ће осигурати сигурно снабдевање европске индустрије руским гасом и тако у други план ставити све проблеме који годинама прате украјинску политичку нестабилност. Актуелну украјинску крваву драму продубиле су управо Сједињене Америчке Државе које, упоредо, покушавају да осујете покушај да се преко „Јужног тока“ коначно осигура енергетски мир на тлу Европе.

[restrictedarea]

На ову субверзивну делатност „америчког партнера“ осврнуо се и сам Путин на поменутом састанку у Бечу. Он је саопштио да је свестан да „амерички пријатељи желе да сами снабдевају Европу америчким гасом – они чине све да поткопају овај споразум“. Поставља се, међутим, питање: шта ћемо добити ако Американци заиста и успеју да осујете све напоре Европске уније и Русије да се овај споразум коначно и спроведе у дело? Ствари се, нажалост, додатно компликују ако се зна да је шеф највећег произвођача природног гаса у Украјини − ни више, ни мање него рођени син потпредседника САД-а Џозефа Бајдена (Роберт Хантер Бајден, од 2012. године члан Савета директора „украјинске“ компаније „Бурисма холдингс“).

Заиста интересантна стратегија: с једне стране, настојите да обезбедите себи монополски утицај у трговини природним гасом са својим „европским партнером“, а с друге, ако то већ није могуће извести у потпуности, онда макар да осигурате себи позицију непосредног контролора славине кроз коју протиче сировина директне конкуренције са Истока. Честитке за инвентивност.

 

Порошенко је исто што је некада био Туђман Што се тиче политике Европске уније о питању увођења „савезничких санкција Русији“ које, као императив, својим европским партнерима намећу Сједињене Америчке Државе, покушавајући тако да се наметну као искључиви хегемон чак и у природној економској сарадњи Европске уније са Руском Федерацијом (о чему најбоље сведочи вапај немачких компанија, попут рецимо „Сименса“, да се не уводе оштрије санкције Русији због пројектованих губитака) може се рећи да у овој области не постоји европски јединствен став о томе да ли су санкције уопште делотворан пут до очекиваних резултата.

Како сада ствари стоје, веома је могуће да ћемо у будућности, са једне стране, гледати све оштрију реторику Беле куће и све инертнију политику ширења НАТО-а према границама Русије, макар то подразумевало и отворено мешање у унутрашње ствари једне Украјине, која се вековима сматра „интересном сфером“ Руске Федерације (корене своје државности Русија вуче управо из области града Кијева – Кијевска Русија) уз, са друге стране, све опрезнију политику Европске уније, која тек треба да се обликује у јединствени политички профил самосталног играча у међународној политичкој арени. Односи Европске уније са Руском Федерацијом, у контексту украјинске кризе (одавно је прерасла у „грађански рат“ НАТО алијансе са формацијама Новорусије, лојалним отаџбини, која, историјски гледано, превазилази модерне границе установљене након распада СССР-а и сеже у далеку прошлост – све до установљавања прве руске кнежевине у деветом веку).

Оправдано је, такође, поставити питање зашто Путин не интервенише у Украјини, будући да сваким даном стиже све више извештаја о страдању недужних цивила који нису лојални председнику Петру Порошенку, Бајденовом омиљеном тајкуну који је познат као украјински „Краљ чоколаде“. Треба рећи да се у Украјини несумњиво већ увелико води рат између НАТО-а и Русије. Разуме се, НАТО још увек није ушао у отворени оружани сукоб са Русијом; за сада северноатлантски савез као „топовско месо“ користи украјинске војнике, као што је на Балкану против Срба својевремено користио словеначку Територијалну одбрану (ТО) хрватски Збор народне гарде (ЗНГ) и шиптарску Ослободилачку војску Косова (ОВК). Чини се, међутим, да је данас Европска унија свесна опасности да се у овај сукоб укључи онако како се, у интересу Америке, укључила у сукобе на Балкану, те се још увек држи уздржано у овом конфликту. И управо се у томе крије суштина проблема: рат који се у Украјини води јесте рат за успостављање новог економског и војног евроазијског савеза, то је борба Москве за новог европског савезника којег ваља истргнути из гвозденог загрљаја Беле куће, а све то како би се у потпуности изоловала империја на заласку. Историја је показала да САД своју снагу дугују спремности „савезника“ да гину за њен интерес у „америчким“ инвазијама на природне ресурсе широм света. У Украјини је, ипак, главна битка – битка за савезнике; а крајњи циљ: нови, природни војно-економски савез Русије и Европе.

 

Понашање САД је опасност за светски мир Ширење НАТО-а на Исток у својој сржи има, разуме се, чисто економску подлогу и све израженију глад западне цивилизације за природним ресурсима; отуда вишедеценијски „лагани ход“ Америке и њених савезника ка Сибиру и Блиском истоку (тај ход је за собом оставио милионе жртава и праву пустош, посебно у Ираку, Либији и Сирији, жртве и разарања за које нико никада није био позван на одговорност). Како смо видели на примеру украјинске кризе (и увођења оштрих санкција Русији на којима инсистира Америка) као и поводом изградње гасовода „Јужни ток“, који се с правом сматра темељном основом будуће монолитне сарадње читавог евроазијског простора, између Европе и Русије постоје много чвршће везе и објективни интерес две стране да унапреде политичку и економску кооперацију.

Иако су Сједињене Америчке Државе, зарад себичних економских интереса, очигледно спремне да изазову сукобе ширих размера у региону евроазијске сарадње (што се може сматрати општом претњом по светски мир – нешто што би Уједињене нације као механизам требало да спрече) биће интересантно гледати како се над свим овим изазовима издиже нова политичка снага (јединствена и за мир опредељена ЕУ) која ће, заједно са Русијом и земљама БРИКС-а, кројити судбину човечанства и повући свет у озбиљне финансијске, политичке и опште друштвене реформе које се данас намећу као императив. Ово, такође, подразумева и пажљиво нијансирани старатељски однос чак и према самим Сједињеним Америчким Државама, које полако али сигурно губе капацитет да, као у прошлости, осветљавају пут човечанству ка просперитету и општем миру и слободи. Европска унија и Русија, то је сада сасвим јасно, примиле су цивилизацијски позив да сачувају свет од рушилачког капацитета САД-а, затетуране глобалне империје која на свом заласку, можда и несвесно, тежи да за собом у пропаст повуче читав свет.

Меркелова хапси америчке шпијуне, а Дачић се мири са тим да га „слушају“

На недавно одржаној конференцији за новинаре, на питање да ли га брине то што Американци шпијунирају цео свет па вероватно и Владу Републике Србије, некадашњи српски премијер и актуелни први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова Ивица Дачић кратко је прокоментарисао да „борба против тероризма… понекад задире у област заштите људских права и слобода“, те да није ни чудо што Американци „слушају“ њега и друге српске званичнике јер, како је рекао, „кад могу да прислушкују Ангелу Меркел, што не би и нас“.

Питање, нажалост, није да ли Американци нешто могу или не могу, већ да ли ми (тј. Влада Републике Србије) тим поводом нешто можемо или не можемо да учинимо. Да ли је, рецимо, могуће организовати парламентарни административни одбор који би се, као у Немачкој, позабавио овим питањем? Да ли је могуће, као у Немачкој, преиспитати улогу и одговорност актуелних оператера који службеницима Владе Републике Србије пружају телекомуникационе услуге? Коначно, да ли је могуће, као у Немачкој, било кога од званичника америчке администрације позвати у седиште владе да појасни детаље у вези са прислушкивањем државних службеника? И Србија је ваљда нека држава, зар не?

[/restrictedarea]