Merkelova okleva da uđe u Bajdenov privatni rat

Piše Nikola Martić

Udaljavanje Vašingtona i Berlina najvidljivije je u činjenici da je Nemačka uhapsila visokog činovnika BND-a koji se sumnjiči da je Amerikancima odavao poverljiva dokumenta. Novi, ovaj put diplomatski Staljingrad danas je u Evropi: Porošenkov rat za američke interese definitivno udaljava Evropu od Amerike i stavlja ovu supersilu u globalnu izolaciju, što je ruski strateški interes

Na dan proslave američkog praznika, Dana nezavisnosti, zvanični Berlin je saopštio da je u Nemačkoj uhapšena osoba koja se smatra odgovornom za odavanje državne tajne službenicima američke Državne bezbednosti (NSA). U svetlu prošlogodišnjeg skandala sa prisluškivanjem telefona nemačke kancelarke Angele Merkel (američka NSA je prisluškivala i milion „običnih“ nemačkih građana) postavlja se opravdano pitanje da li će ovaj potres u višedecenijskim specijalnim odnosima Vašingtona i Berlina rezultirati pokušajem Evropske unije da se oslobodi gvozdenog stiska Bele kuće.

Tridesetjednogodišnji Nemac uhapšen je prošle nedelje u Berlinu zbog sumnje da je Amerikancima predao preko dve stotine tajnih dokumenata nemačke obaveštajne agencije BND, i to za simboličnu nadoknadu od svega 25 hiljada evra. Ovim povodom nemačke vlasti pozvale su na službeni razgovor američkog ambasadora u Berlinu Džona Emersona, koji je imao neprijatnu obavezu da objasni dokle se stiglo u „uspostavljanju poverenja među saveznicima“, posebno uzimajući u obzir dogovor o nešpijuniranju koji je svojevremeno, ispred Bele kuće, Angeli Merkel predložio sam Barak Obama. Uhapšeni službenik BND-a, osoba za koju nemački ugledni list „Špigl“ navodi da je vrlo blizak saradnik šefa nemačke obaveštajne agencije Gerharda Šindlera, između ostalog je Amerikancima predao strogo čuvanu dokumentaciju koja otkriva detalje u vezi sa istragom Bundestaga o skandalu špijuniranja kancelarke Merkel.

 

„Južni tok“ je više od priče o gasu Aktivnosti koje je Nemačka preduzela u vezi sa ovim osetljivim problemom svedoče o tome da se ceo ovaj slučaj u Berlinu shvata veoma ozbiljno. Nemački parlament formirao je komitet koji će istražiti sve detalje američkog prisluškivanja nemačkih zvaničnika, a to podrazumeva i svedočenje dvojice nekadašnjih saradnika američke službe bezbednosti, Vilijama Binija i Tomasa Drejka, koji već godinama pokušavaju da skrenu pažnju javnosti na sve ono što je prošle godine dokumentovao Edvard Snouden. U međuvremenu, zvanični Berlin je odlučio da ne obnovi ugovor o pružanju telekomunikacione usluge sa američkom globalnom kompanijom „Verajzon“; ovaj posao poveren je domaćem „Dojče telekomu“. Takođe, prema pisanju nemačkog lista „Bild“, Angela Merkel od prošlog meseca koristi unapređenu verziju mobilnog telefona „blekberi“ (unapređenja su rađena u nemačkoj industriji mikročipova) telefon koji funkcioniše na bazi kriptočipa, a čija je vrednost oko 2.500 evra.

Kada je reč o međunarodnim odnosima u vezi sa krizom u Ukrajini i svim nedoumicama oko izgradnje gasovoda „Južni tok“, jedan događaj je dodatno aktuelizovao pitanje koherentnosti političkog stava „evropske porodice naroda“. Mnogi su ostali zatečeni krajem prošlog meseca, posle jednodnevne posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina zvaničnom Beču.

Ruskom predsedniku je bio dovoljan jedan dan da sa austrijskim kolegom Hajncom Fišerom postigne čvrst dogovor o sudbini „Južnog toka“, nakon čega su direktori dve kompanije (austrijska OMV i ruska „Gazprom“) potpisali energetski sporazum o izgradnji austrijskog dela ovog gasovoda, evropske energetske žile kucavice koja će osigurati sigurno snabdevanje evropske industrije ruskim gasom i tako u drugi plan staviti sve probleme koji godinama prate ukrajinsku političku nestabilnost. Aktuelnu ukrajinsku krvavu dramu produbile su upravo Sjedinjene Američke Države koje, uporedo, pokušavaju da osujete pokušaj da se preko „Južnog toka“ konačno osigura energetski mir na tlu Evrope.

[restrictedarea]

Na ovu subverzivnu delatnost „američkog partnera“ osvrnuo se i sam Putin na pomenutom sastanku u Beču. On je saopštio da je svestan da „američki prijatelji žele da sami snabdevaju Evropu američkim gasom – oni čine sve da potkopaju ovaj sporazum“. Postavlja se, međutim, pitanje: šta ćemo dobiti ako Amerikanci zaista i uspeju da osujete sve napore Evropske unije i Rusije da se ovaj sporazum konačno i sprovede u delo? Stvari se, nažalost, dodatno komplikuju ako se zna da je šef najvećeg proizvođača prirodnog gasa u Ukrajini − ni više, ni manje nego rođeni sin potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena (Robert Hanter Bajden, od 2012. godine član Saveta direktora „ukrajinske“ kompanije „Burisma holdings“).

Zaista interesantna strategija: s jedne strane, nastojite da obezbedite sebi monopolski uticaj u trgovini prirodnim gasom sa svojim „evropskim partnerom“, a s druge, ako to već nije moguće izvesti u potpunosti, onda makar da osigurate sebi poziciju neposrednog kontrolora slavine kroz koju protiče sirovina direktne konkurencije sa Istoka. Čestitke za inventivnost.

 

Porošenko je isto što je nekada bio Tuđman Što se tiče politike Evropske unije o pitanju uvođenja „savezničkih sankcija Rusiji“ koje, kao imperativ, svojim evropskim partnerima nameću Sjedinjene Američke Države, pokušavajući tako da se nametnu kao isključivi hegemon čak i u prirodnoj ekonomskoj saradnji Evropske unije sa Ruskom Federacijom (o čemu najbolje svedoči vapaj nemačkih kompanija, poput recimo „Simensa“, da se ne uvode oštrije sankcije Rusiji zbog projektovanih gubitaka) može se reći da u ovoj oblasti ne postoji evropski jedinstven stav o tome da li su sankcije uopšte delotvoran put do očekivanih rezultata.

Kako sada stvari stoje, veoma je moguće da ćemo u budućnosti, sa jedne strane, gledati sve oštriju retoriku Bele kuće i sve inertniju politiku širenja NATO-a prema granicama Rusije, makar to podrazumevalo i otvoreno mešanje u unutrašnje stvari jedne Ukrajine, koja se vekovima smatra „interesnom sferom“ Ruske Federacije (korene svoje državnosti Rusija vuče upravo iz oblasti grada Kijeva – Kijevska Rusija) uz, sa druge strane, sve oprezniju politiku Evropske unije, koja tek treba da se oblikuje u jedinstveni politički profil samostalnog igrača u međunarodnoj političkoj areni. Odnosi Evropske unije sa Ruskom Federacijom, u kontekstu ukrajinske krize (odavno je prerasla u „građanski rat“ NATO alijanse sa formacijama Novorusije, lojalnim otadžbini, koja, istorijski gledano, prevazilazi moderne granice ustanovljene nakon raspada SSSR-a i seže u daleku prošlost – sve do ustanovljavanja prve ruske kneževine u devetom veku).

Opravdano je, takođe, postaviti pitanje zašto Putin ne interveniše u Ukrajini, budući da svakim danom stiže sve više izveštaja o stradanju nedužnih civila koji nisu lojalni predsedniku Petru Porošenku, Bajdenovom omiljenom tajkunu koji je poznat kao ukrajinski „Kralj čokolade“. Treba reći da se u Ukrajini nesumnjivo već uveliko vodi rat između NATO-a i Rusije. Razume se, NATO još uvek nije ušao u otvoreni oružani sukob sa Rusijom; za sada severnoatlantski savez kao „topovsko meso“ koristi ukrajinske vojnike, kao što je na Balkanu protiv Srba svojevremeno koristio slovenačku Teritorijalnu odbranu (TO) hrvatski Zbor narodne garde (ZNG) i šiptarsku Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK). Čini se, međutim, da je danas Evropska unija svesna opasnosti da se u ovaj sukob uključi onako kako se, u interesu Amerike, uključila u sukobe na Balkanu, te se još uvek drži uzdržano u ovom konfliktu. I upravo se u tome krije suština problema: rat koji se u Ukrajini vodi jeste rat za uspostavljanje novog ekonomskog i vojnog evroazijskog saveza, to je borba Moskve za novog evropskog saveznika kojeg valja istrgnuti iz gvozdenog zagrljaja Bele kuće, a sve to kako bi se u potpunosti izolovala imperija na zalasku. Istorija je pokazala da SAD svoju snagu duguju spremnosti „saveznika“ da ginu za njen interes u „američkim“ invazijama na prirodne resurse širom sveta. U Ukrajini je, ipak, glavna bitka – bitka za saveznike; a krajnji cilj: novi, prirodni vojno-ekonomski savez Rusije i Evrope.

 

Ponašanje SAD je opasnost za svetski mir Širenje NATO-a na Istok u svojoj srži ima, razume se, čisto ekonomsku podlogu i sve izraženiju glad zapadne civilizacije za prirodnim resursima; otuda višedecenijski „lagani hod“ Amerike i njenih saveznika ka Sibiru i Bliskom istoku (taj hod je za sobom ostavio milione žrtava i pravu pustoš, posebno u Iraku, Libiji i Siriji, žrtve i razaranja za koje niko nikada nije bio pozvan na odgovornost). Kako smo videli na primeru ukrajinske krize (i uvođenja oštrih sankcija Rusiji na kojima insistira Amerika) kao i povodom izgradnje gasovoda „Južni tok“, koji se s pravom smatra temeljnom osnovom buduće monolitne saradnje čitavog evroazijskog prostora, između Evrope i Rusije postoje mnogo čvršće veze i objektivni interes dve strane da unaprede političku i ekonomsku kooperaciju.

Iako su Sjedinjene Američke Države, zarad sebičnih ekonomskih interesa, očigledno spremne da izazovu sukobe širih razmera u regionu evroazijske saradnje (što se može smatrati opštom pretnjom po svetski mir – nešto što bi Ujedinjene nacije kao mehanizam trebalo da spreče) biće interesantno gledati kako se nad svim ovim izazovima izdiže nova politička snaga (jedinstvena i za mir opredeljena EU) koja će, zajedno sa Rusijom i zemljama BRIKS-a, krojiti sudbinu čovečanstva i povući svet u ozbiljne finansijske, političke i opšte društvene reforme koje se danas nameću kao imperativ. Ovo, takođe, podrazumeva i pažljivo nijansirani starateljski odnos čak i prema samim Sjedinjenim Američkim Državama, koje polako ali sigurno gube kapacitet da, kao u prošlosti, osvetljavaju put čovečanstvu ka prosperitetu i opštem miru i slobodi. Evropska unija i Rusija, to je sada sasvim jasno, primile su civilizacijski poziv da sačuvaju svet od rušilačkog kapaciteta SAD-a, zateturane globalne imperije koja na svom zalasku, možda i nesvesno, teži da za sobom u propast povuče čitav svet.

Merkelova hapsi američke špijune, a Dačić se miri sa tim da ga „slušaju“

Na nedavno održanoj konferenciji za novinare, na pitanje da li ga brine to što Amerikanci špijuniraju ceo svet pa verovatno i Vladu Republike Srbije, nekadašnji srpski premijer i aktuelni prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić kratko je prokomentarisao da „borba protiv terorizma… ponekad zadire u oblast zaštite ljudskih prava i sloboda“, te da nije ni čudo što Amerikanci „slušaju“ njega i druge srpske zvaničnike jer, kako je rekao, „kad mogu da prisluškuju Angelu Merkel, što ne bi i nas“.

Pitanje, nažalost, nije da li Amerikanci nešto mogu ili ne mogu, već da li mi (tj. Vlada Republike Srbije) tim povodom nešto možemo ili ne možemo da učinimo. Da li je, recimo, moguće organizovati parlamentarni administrativni odbor koji bi se, kao u Nemačkoj, pozabavio ovim pitanjem? Da li je moguće, kao u Nemačkoj, preispitati ulogu i odgovornost aktuelnih operatera koji službenicima Vlade Republike Srbije pružaju telekomunikacione usluge? Konačno, da li je moguće, kao u Nemačkoj, bilo koga od zvaničnika američke administracije pozvati u sedište vlade da pojasni detalje u vezi sa prisluškivanjem državnih službenika? I Srbija je valjda neka država, zar ne?

[/restrictedarea]