Запис из Доњецка

Пише Дејан Мировић

Највећи град Донбаса − некада жив и бучан − после бомбардовања од стране украјинске авијације и терористичких удара Националне гарде и „Правога сектора“, неприродно је тих и пуст

После отпочињања ратних дејстава у источној Украјини у априлу 2014, покушао сам да организујем посету Донбасу (Доњецка Народна Република) али директне контакте са руководством те државе у настајању тешко је било успоставити. Лидери Доњецке Народне Републике (ДНР) били су непознати за ширу јавност пре ратних дејстава и нису постојали лични и међупартијски контакти са њима.

Уосталом, после преврата у Кијеву, скоро све партијске организације на територији Донбаса су се распале (пре свега, највећа од њих, компромитована Јануковичева Партија региона).

ПУТ ЗА ДОНБАС Ипак, сли-чност трагичних догађаја у Украјини са онима у бившој Југославији побудила је у домаћој јавности велико интересовање за Донбас. Улога коју Запад има у потпиривању сукоба, нпр. деловање паравојних и нацистичких формација попут оних у Хрватској, Босни и на Косову, које су нападале православно становништво у Донбасу, била је жалосно подсећање на све страхоте грађанског рата на територији бивше СФРЈ. Једнострана пропаганда против руководства Доњецке Народне Републике и Руске Федерације, окривљеног за „сва зла овога света“, подсећала је на некадашњу сатанизацију покојног Милошевића (иначе веома познатог и омиљеног у Донбасу) и Србије.

Крајем маја 2014, уз помоћ пријатеља из Руске думе  (КП РФ) успостављен је жељени контакт и већ почетком јуна, након авионског лета из Београда, у Москви су ме сачекали представници ДНР. До Ростова на Дону, путем иначе дугачким 1.000 километара, путовали смо аутомобилом. Границу са Украјином смо прешли на Успенки. Руска војска на граничном прелазу (одлично опремљена и самоуверена) са нескривеним подсмехом посматрала је украјинске граничаре.

Ипак, проблема од стране украјинских регуларних пограничних снага није било (између Србије и Украјине не постоји визни режим). Неколико километара одатле налази се пункт Националне гарде Украјине. Ова паравојна формација, по униформи „западног“ кроја, бахатом понашању и страху који буди у православним срединама, подсећа на паравојне неоусташке хрватске и муслиманске формације. У областима које они контролишу из снајпера се свакодневно пуца на цивилна возила.

На улазу у највећи град Донбаса, Доњецк, први пут сам видео и народну војску ДНР. Углавном су то локални војни ветерани и припадници Беркута, стари између 40 и 50 година. Нису тако добро опремљени као Национална гарда, али делују озбиљније и смиреније. Сам Доњецк је са више страна опкољен украјинском војском, али борбе нису жестоке као у Славјанску.

[restrictedarea]

ГРАД АВЕТИ Доњецк са око 1,5 милиона становника, још из времена СССР познат као индустријски центар, обновљен је након Европског шампионата у фудбалу 2004. Некада жив, бучан, град уличних гужви и метежа, Доњецк је, након бомбардовања од стране украјинске авијације и терористичких аката Националне гарде и „Правога сектора“, неприродно тих и пуст.

Наш водич кроз напуштени град каже да је одатле побегао и најбогатији Украјинац, Ринат Ахметов, власник познатог фудбалског клуба и индустријског комплекса (запошљава неколико десетина хиљада људи). Олигарх, сматра наш домаћин, чека да види ко ће победити у рату између ДНР и Кијева и одбија да финансијски помаже ДНР. Но, та неутралност (етички неупоредива са, на пример, случајем злочиначког олигарха Коломојског, који финансира нацистичко- терористичке организације) не утиче на чињеницу да још увек постоје неслужбени контакти између ДНР и Ахметова.

У Доњецку посећујемо и Штаб ДНР где нас сачекује командир Јуриј, један од оснивача и инструктора Беркута. Занимљиво је забележити да је током нашег разговора у канцеларију ушла жена, власник продавнице из Славјанска, која се пожалила на понашање једног добровољца. Јуриј је одмах телефонирао руководству у Славјанску и наложио да се санкционише свака крађа и бесплатно узета роба одмах врати. У згради срећемо и украјинске ветеране из босанског грађанског рата, који нам се обраћају на српском. Уопште, у редовима народне војске ДНР влада завидна дисциплина. Приче које пласирају западни и медији из Кијева да је реч о разузданим терористима и бандитима апсолутна су неистина.

РАЗГОВОР СА ПУРГИНОМ Разговори са политичким руководством ДНР одржани су у згради бившег градског парламента. Делегацију ДНР предводио је први вицепремијер Андреј Пургин који је нагласио да ДНР посебно интересује случај самопроглашења независности такозваног Косова јер ако Запад признаје Приштину, не постоји никакав правни разлог да не призна и ДНР. Представници ДНР су истакли да власти у Кијеву, и Запад, по сваку цену желе да испровоцирају Русију како би ушла у рат, али да засад ДНР и сама има довољно снаге да се супротстави нападима украјинске војске. Највећи протагонисти тероризма у Донбасу, по речима представника ДНР, управо су Национална гарда и „Прави сектор“ и као пример за ту тврдњу навели су убиство вице-спикера парламента, које се догодило управо тог дана, само неколико улица даље од места нашег разговора.

Из Донбаса сам се вратио возом за Москву. За разлику од те области, где се према Србима гаји посебна симпатија, од обичних људи па до руководилаца ове државе у настајању, у „европској“ Украјини (у граду Харкову) показивање српског пасоша на граници изазвало је прави хистерично-параноични напад припадника Националне гарде и СБУ. Вероватно је била у питању примена „европских вредности“ у пракси, које важе за Србе и Русе у овој „новој“ Европи.

[/restrictedarea]