Zapis iz Donjecka

Piše Dejan Mirović

Najveći grad Donbasa − nekada živ i bučan − posle bombardovanja od strane ukrajinske avijacije i terorističkih udara Nacionalne garde i „Pravoga sektora“, neprirodno je tih i pust

Posle otpočinjanja ratnih dejstava u istočnoj Ukrajini u aprilu 2014, pokušao sam da organizujem posetu Donbasu (Donjecka Narodna Republika) ali direktne kontakte sa rukovodstvom te države u nastajanju teško je bilo uspostaviti. Lideri Donjecke Narodne Republike (DNR) bili su nepoznati za širu javnost pre ratnih dejstava i nisu postojali lični i međupartijski kontakti sa njima.

Uostalom, posle prevrata u Kijevu, skoro sve partijske organizacije na teritoriji Donbasa su se raspale (pre svega, najveća od njih, kompromitovana Janukovičeva Partija regiona).

PUT ZA DONBAS Ipak, sli-čnost tragičnih događaja u Ukrajini sa onima u bivšoj Jugoslaviji pobudila je u domaćoj javnosti veliko interesovanje za Donbas. Uloga koju Zapad ima u potpirivanju sukoba, npr. delovanje paravojnih i nacističkih formacija poput onih u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, koje su napadale pravoslavno stanovništvo u Donbasu, bila je žalosno podsećanje na sve strahote građanskog rata na teritoriji bivše SFRJ. Jednostrana propaganda protiv rukovodstva Donjecke Narodne Republike i Ruske Federacije, okrivljenog za „sva zla ovoga sveta“, podsećala je na nekadašnju satanizaciju pokojnog Miloševića (inače veoma poznatog i omiljenog u Donbasu) i Srbije.

Krajem maja 2014, uz pomoć prijatelja iz Ruske dume  (KP RF) uspostavljen je željeni kontakt i već početkom juna, nakon avionskog leta iz Beograda, u Moskvi su me sačekali predstavnici DNR. Do Rostova na Donu, putem inače dugačkim 1.000 kilometara, putovali smo automobilom. Granicu sa Ukrajinom smo prešli na Uspenki. Ruska vojska na graničnom prelazu (odlično opremljena i samouverena) sa neskrivenim podsmehom posmatrala je ukrajinske graničare.

Ipak, problema od strane ukrajinskih regularnih pograničnih snaga nije bilo (između Srbije i Ukrajine ne postoji vizni režim). Nekoliko kilometara odatle nalazi se punkt Nacionalne garde Ukrajine. Ova paravojna formacija, po uniformi „zapadnog“ kroja, bahatom ponašanju i strahu koji budi u pravoslavnim sredinama, podseća na paravojne neoustaške hrvatske i muslimanske formacije. U oblastima koje oni kontrolišu iz snajpera se svakodnevno puca na civilna vozila.

Na ulazu u najveći grad Donbasa, Donjeck, prvi put sam video i narodnu vojsku DNR. Uglavnom su to lokalni vojni veterani i pripadnici Berkuta, stari između 40 i 50 godina. Nisu tako dobro opremljeni kao Nacionalna garda, ali deluju ozbiljnije i smirenije. Sam Donjeck je sa više strana opkoljen ukrajinskom vojskom, ali borbe nisu žestoke kao u Slavjansku.

[restrictedarea]

GRAD AVETI Donjeck sa oko 1,5 miliona stanovnika, još iz vremena SSSR poznat kao industrijski centar, obnovljen je nakon Evropskog šampionata u fudbalu 2004. Nekada živ, bučan, grad uličnih gužvi i meteža, Donjeck je, nakon bombardovanja od strane ukrajinske avijacije i terorističkih akata Nacionalne garde i „Pravoga sektora“, neprirodno tih i pust.

Naš vodič kroz napušteni grad kaže da je odatle pobegao i najbogatiji Ukrajinac, Rinat Ahmetov, vlasnik poznatog fudbalskog kluba i industrijskog kompleksa (zapošljava nekoliko desetina hiljada ljudi). Oligarh, smatra naš domaćin, čeka da vidi ko će pobediti u ratu između DNR i Kijeva i odbija da finansijski pomaže DNR. No, ta neutralnost (etički neuporediva sa, na primer, slučajem zločinačkog oligarha Kolomojskog, koji finansira nacističko- terorističke organizacije) ne utiče na činjenicu da još uvek postoje neslužbeni kontakti između DNR i Ahmetova.

U Donjecku posećujemo i Štab DNR gde nas sačekuje komandir Jurij, jedan od osnivača i instruktora Berkuta. Zanimljivo je zabeležiti da je tokom našeg razgovora u kancelariju ušla žena, vlasnik prodavnice iz Slavjanska, koja se požalila na ponašanje jednog dobrovoljca. Jurij je odmah telefonirao rukovodstvu u Slavjansku i naložio da se sankcioniše svaka krađa i besplatno uzeta roba odmah vrati. U zgradi srećemo i ukrajinske veterane iz bosanskog građanskog rata, koji nam se obraćaju na srpskom. Uopšte, u redovima narodne vojske DNR vlada zavidna disciplina. Priče koje plasiraju zapadni i mediji iz Kijeva da je reč o razuzdanim teroristima i banditima apsolutna su neistina.

RAZGOVOR SA PURGINOM Razgovori sa političkim rukovodstvom DNR održani su u zgradi bivšeg gradskog parlamenta. Delegaciju DNR predvodio je prvi vicepremijer Andrej Purgin koji je naglasio da DNR posebno interesuje slučaj samoproglašenja nezavisnosti takozvanog Kosova jer ako Zapad priznaje Prištinu, ne postoji nikakav pravni razlog da ne prizna i DNR. Predstavnici DNR su istakli da vlasti u Kijevu, i Zapad, po svaku cenu žele da isprovociraju Rusiju kako bi ušla u rat, ali da zasad DNR i sama ima dovoljno snage da se suprotstavi napadima ukrajinske vojske. Najveći protagonisti terorizma u Donbasu, po rečima predstavnika DNR, upravo su Nacionalna garda i „Pravi sektor“ i kao primer za tu tvrdnju naveli su ubistvo vice-spikera parlamenta, koje se dogodilo upravo tog dana, samo nekoliko ulica dalje od mesta našeg razgovora.

Iz Donbasa sam se vratio vozom za Moskvu. Za razliku od te oblasti, gde se prema Srbima gaji posebna simpatija, od običnih ljudi pa do rukovodilaca ove države u nastajanju, u „evropskoj“ Ukrajini (u gradu Harkovu) pokazivanje srpskog pasoša na granici izazvalo je pravi histerično-paranoični napad pripadnika Nacionalne garde i SBU. Verovatno je bila u pitanju primena „evropskih vrednosti“ u praksi, koje važe za Srbe i Ruse u ovoj „novoj“ Evropi.

[/restrictedarea]