Смењен, а срећан

Пише Миодраг Зарковић

Александра Тимофејева нимало није потресло то што је најзад био приморан да напусти положај који му, да је правде, никада не би ни припао

Дошао је тихо, направио штете колико је стигао, и на крају отишао, ваљда не у легенду: Александар Тимофејев, човек који је у протеклих шест година руководио даљим и дубљим срозавањем „Студија Б“, најзад је смењен са места директора овог некада (веома давно) угледног гласила, чији суноврат издржавају сироти Београђани.

Та вест би, на први поглед, могла да представља пријатно освежење за ову рубрику, која се превасходно састоји од изразито неповољних осврта на ТВ прилике у Србији. Авај, ништа од предаха. Тимофејев је, наиме, смену прихватио мирно, готово безбрижно. „Боже мој, смењен, смењен, шта да радиш“, помирљиво се огласио у изјави коју је агенција „Бета“ пренела у среду, 28. маја, када је и објављено да Тимофејев више није директор престоничке радио-телевизијске станице. „Политика ме на неки начин, иако нисам политичар нити имам везе са политичарима, довела на ово место и исто тако су политичари одлучили и да ме склоне.“

Одакле такав спокој у човеку који би, да има имало осећаја за одговорност, у земљу пропао од срамоте, а због свега онога што је урадио или пропустио да уради за својега предугачког вакта? Може ли се та равнотежа објаснити само видљивим мањком савести (или свести), или је ипак укорењена у нечем дубљем и трајнијем?

Наравно да узроци његовог блаженог мира почивају изван јуначине каква је Тимофејев. Као и небројени други кадрови који су ововековни српски јавни простор загадили не само простаклуком, коноформизмом, демагогијом и бестидношћу, већ и отвореним деловањем против државе и нације, тако је и Тимофејев уистину на зајемченом добитку још од дана када је постављен на чело установе као што је „Студио Б“. Тај добитак је осигуран врло једноставном рачуницом: са једне стране, колико год времена да је провео у директорској фотељи, кућа би била у горем стању него пре његовог доласка (иако је и тада изгледала очајно) зато што он нити је имао намеру нити способности да од „Студија Б“ направи станицу која ће служити граду Београду и његовим становницима, а са друге стране је могао да рачуна на то да за своја бројна непочинства неће одговарати. Уосталом, нико никада у ововековној Србији није одговарао због тога што се ругао Србији и што је исмевао Српство, па зашто би Тимофејев?!

[restrictedarea]

Под његовим руковођењем, „Студио Б“ је наставио у истом правцу у којем су га гурали претходни директори. То је правац неминовно по вољи лекара са озбиљним границама, Небојше Крстића, који је у једном скорашњем „Утиску недеље“ мртав-хладан изјавио да сваки медиј који се налази у власништву државе мора да следи званичну проевропску политику: такав Крстић, иначе високи саветник у претходном режиму а истакнути апологета тренутно владајућег, никакве замерке није могао да има на „Студио Б“ под Тимофејевим, за чијег мандата, примера ради, ћирилица практично није протерана једино са радио таласа!

Често се на овим страницама писало о непојмљивим брљотинама „градске телевизије“. Био је то програм јединствен по томе што је постајао смехотресан када је покушавао да буде озбиљан (рецимо у политичким емисијама које воде проверене европске новинарске вредности попут Предрага Сарапе и Ђорђа Мићића), али је зато бивао смртно досадан сваки пут када се трудио да орасположи гледалиште (лекарски рецепти су проверено засмејали више људи него Југослав Пантелић). О дневним догађајима у Београду више ћете сазнати буљећи у мајански календар, него гледајући вести „Студија Б“. Уопштено гледано, тај канал је и пре Тимофејева, а нарочито за његове владавине, био царство импровизације на почек, толико јефтине да таква не би била допуштена чак ни у фудбалској репрезентацији.

А ипак је коначно смењени директор на крају баладе деловао – остварено!

„Ја сам сигуран да сам са тимом људи направио добру градску телевизију која нема никакве везе са било каквом политичком причом нити са политиком“, уверавао нас је Тимофејев док је напуштао положај који му, да је правде, никада не би ни припао.

Његово самозадовољство, површно јер за темељима нема ни потребе, јесте слика и прилика пропасти српског јавног простора. Човек који је успео немогуће – да још више уназади „Студио Б“ – отишао је, а да никоме и ни за шта није положио рачуне. Боже мој, постављен, па смењен, шта да се ради!

[/restrictedarea]