Smenjen, a srećan

Piše Miodrag Zarković

Aleksandra Timofejeva nimalo nije potreslo to što je najzad bio primoran da napusti položaj koji mu, da je pravde, nikada ne bi ni pripao

Došao je tiho, napravio štete koliko je stigao, i na kraju otišao, valjda ne u legendu: Aleksandar Timofejev, čovek koji je u proteklih šest godina rukovodio daljim i dubljim srozavanjem „Studija B“, najzad je smenjen sa mesta direktora ovog nekada (veoma davno) uglednog glasila, čiji sunovrat izdržavaju siroti Beograđani.

Ta vest bi, na prvi pogled, mogla da predstavlja prijatno osveženje za ovu rubriku, koja se prevashodno sastoji od izrazito nepovoljnih osvrta na TV prilike u Srbiji. Avaj, ništa od predaha. Timofejev je, naime, smenu prihvatio mirno, gotovo bezbrižno. „Bože moj, smenjen, smenjen, šta da radiš“, pomirljivo se oglasio u izjavi koju je agencija „Beta“ prenela u sredu, 28. maja, kada je i objavljeno da Timofejev više nije direktor prestoničke radio-televizijske stanice. „Politika me na neki način, iako nisam političar niti imam veze sa političarima, dovela na ovo mesto i isto tako su političari odlučili i da me sklone.“

Odakle takav spokoj u čoveku koji bi, da ima imalo osećaja za odgovornost, u zemlju propao od sramote, a zbog svega onoga što je uradio ili propustio da uradi za svojega predugačkog vakta? Može li se ta ravnoteža objasniti samo vidljivim manjkom savesti (ili svesti), ili je ipak ukorenjena u nečem dubljem i trajnijem?

Naravno da uzroci njegovog blaženog mira počivaju izvan junačine kakva je Timofejev. Kao i nebrojeni drugi kadrovi koji su ovovekovni srpski javni prostor zagadili ne samo prostaklukom, konoformizmom, demagogijom i bestidnošću, već i otvorenim delovanjem protiv države i nacije, tako je i Timofejev uistinu na zajemčenom dobitku još od dana kada je postavljen na čelo ustanove kao što je „Studio B“. Taj dobitak je osiguran vrlo jednostavnom računicom: sa jedne strane, koliko god vremena da je proveo u direktorskoj fotelji, kuća bi bila u gorem stanju nego pre njegovog dolaska (iako je i tada izgledala očajno) zato što on niti je imao nameru niti sposobnosti da od „Studija B“ napravi stanicu koja će služiti gradu Beogradu i njegovim stanovnicima, a sa druge strane je mogao da računa na to da za svoja brojna nepočinstva neće odgovarati. Uostalom, niko nikada u ovovekovnoj Srbiji nije odgovarao zbog toga što se rugao Srbiji i što je ismevao Srpstvo, pa zašto bi Timofejev?!

[restrictedarea]

Pod njegovim rukovođenjem, „Studio B“ je nastavio u istom pravcu u kojem su ga gurali prethodni direktori. To je pravac neminovno po volji lekara sa ozbiljnim granicama, Nebojše Krstića, koji je u jednom skorašnjem „Utisku nedelje“ mrtav-hladan izjavio da svaki medij koji se nalazi u vlasništvu države mora da sledi zvaničnu proevropsku politiku: takav Krstić, inače visoki savetnik u prethodnom režimu a istaknuti apologeta trenutno vladajućeg, nikakve zamerke nije mogao da ima na „Studio B“ pod Timofejevim, za čijeg mandata, primera radi, ćirilica praktično nije proterana jedino sa radio talasa!

Često se na ovim stranicama pisalo o nepojmljivim brljotinama „gradske televizije“. Bio je to program jedinstven po tome što je postajao smehotresan kada je pokušavao da bude ozbiljan (recimo u političkim emisijama koje vode proverene evropske novinarske vrednosti poput Predraga Sarape i Đorđa Mićića), ali je zato bivao smrtno dosadan svaki put kada se trudio da oraspoloži gledalište (lekarski recepti su provereno zasmejali više ljudi nego Jugoslav Pantelić). O dnevnim događajima u Beogradu više ćete saznati buljeći u majanski kalendar, nego gledajući vesti „Studija B“. Uopšteno gledano, taj kanal je i pre Timofejeva, a naročito za njegove vladavine, bio carstvo improvizacije na poček, toliko jeftine da takva ne bi bila dopuštena čak ni u fudbalskoj reprezentaciji.

A ipak je konačno smenjeni direktor na kraju balade delovao – ostvareno!

„Ja sam siguran da sam sa timom ljudi napravio dobru gradsku televiziju koja nema nikakve veze sa bilo kakvom političkom pričom niti sa politikom“, uveravao nas je Timofejev dok je napuštao položaj koji mu, da je pravde, nikada ne bi ni pripao.

Njegovo samozadovoljstvo, površno jer za temeljima nema ni potrebe, jeste slika i prilika propasti srpskog javnog prostora. Čovek koji je uspeo nemoguće – da još više unazadi „Studio B“ – otišao je, a da nikome i ni za šta nije položio račune. Bože moj, postavljen, pa smenjen, šta da se radi!

[/restrictedarea]