Зa „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић
Узнемирујуће је то што је близу 70 одсто Мађара гласало за десничарски национализам (Фидес) или чак радикалну десницу (Јобик). То за Европску унију значи звоно за узбуну
Фидесовој“ такозваној „борби за слободу“ (усмереној против Европске уније) и националистичкој агитацији против суседних земаља (којом „Фидесов“ лидер Виктор Орбан успева да држи своје присталице у стању перманентне мобилизације) опозиција у Мађарској на парламентарним изборима 6. априла није имала шта да супротстави.
„НАРАНЏАСТА“ МАЂАРСКА Иако је током педесетодневне кампање „Фидесов“ слоган „Мађарска може боље“ био условљаван останком на власти Орбанових конзервативаца (уз подсећања да су пре четири године „спасили“ државу од банкрота, а да сада привреда стабилно расте) поруке са бљештавих билборда немају ништа заједничко са социјалном и економском свакодневицом Мађарске. Привредна криза ни изблиза није прошла, док у сиромаштву живи сваки трећи од десет милиона грађана. Упркос томе, политичка карта Мађарске и од 7. априла остала је иста – „наранџаста“ (боја алијансе „Фидес“ – КДНП). Једино ће у Будимпешти и на југу земље, у изборним јединицама у којима су кандидати социјалистичко–либералне опозиције добили већу подршку бирача, имати покоју „црвену флеку“.
Око 8,2 милиона бирача, од којих је на гласање изашло 61,2 одсто, овога пута гласало је за мање посланика, будући да је променом Устава (ступио на снагу 1. јануара 2012. године) њихов број смањен са 389 на 199. Орбанов савез Младих и Хришћанских демократа, као и у претходном четворогодишњем мандату, освојио је двотрећинску посланичку већину – 133 места. Опозиционој коалицији пет странака леве оријентације припало је 38 мандата, радикалном „Јобику“ 23, а партији „Зелених“ (ЛМП) пет.
Прослављајући парламентарну победу са својим присталицама, мађарски премијер и вођа „Фидеса“, Виктор Орбан, устврдио је да су изборни резултати потврда политике његове владе у стварању нових послова, подржавању породице и борби за национални суверенитет. „Две ствари су сигурне. Партија чији сам председник поставила је рекорд међу европским странкама – има највећу подршку. И оно што је најважније, Мађарска је најуједињенија нација у Европи и на најбољем путу да поново буде велика и јединствена“, подвукао је Орбан.
Треба, међутим, истаћи да је харизма контроверзног Орбана ипак смањена. Упркос приграбљеној двотрећинској већини у оба мандата, на изборима 2010. „Фидес“ је освојио 52,7 одсто гласова, а ове године – 44,31 одсто.
Упркос свим манама досадашње десничарске власти, другопласирана, социјалистичко–либерална опозиција, једноставно није имала чиме да поентира. Орбанова снага добрим делом је, заправо, била слабост његових противника. Пет опозиционих партија леве оријентације – нека врста мађарског ДОС-а у покушају (под слоганом „Промена режима“) – тек су неколико недеља пред изборе на једвите јаде успеле да се међусобно договоре. Томе су претходила унутрашња трвења око страначких положаја, али и недовољна вера у могућност победе. Вођа леве коалиције Атила Мештерхази ипак је прихватио резултате избора, али није честитао победнику. „Виктор Орбан константно, и наочиглед свих, злоупотребљава своја овлашћења и – ником ништа! Мађарска није слободна, изгубила је демократију, у њој не постоји владавина права“, резигнирано је констатовао Мештерхази, додајући да нема објашњење за „необјашњиву подршку мађарске нације Орбановој антиевропској и антидемократској политици“.
[restrictedarea]УСПОН „ЈОБИКА“ Трећепласирани, ултрадесничарски „Јобик“, у односу на пре четири године (када је први пут учествовао на изборима и освојио 15,86 одсто гласова) поправио је своју позицију у мађарској политици за више од пет одсто (резултат на овим изборима је био 21 одсто). „Најснажнија смо радикална националистичка странка у Европској унији“, нагласио је њен председник Габор Вона, аргументујући тврдњу податком да су престигли аустријски ФПО-е који је с прошлогодишњих освојених 20,5 одсто гласова до сада држао најбољи резултат крајње деснице у Европи.
Како је то успело овој мађарској националистичкој партији са елементима отвореног нацизма? Мало су се „умили“ и „очешљали“. Заменили су експлицитне антисемитске и антиромске пароле модерним, углађеним конзервативизмом. Сада су се истицали млади кандидати, смешећи се на позадини од белог цвећа. А пратио их је слоган „Не можете зауставити будућност“ уместо „Мађарска Мађарима“. И то је имало ефекта. Ипак, „Јобик“ не оставља ни мрву дилеме шта ће урадити уколико дође на власт (а по процентуалном расту популарности и са све више незадовољних Орбановом политиком и понудом опозиционих левичара, предвиђају му сигуран парламентарни тријумф 2018. године). У том случају би Мађарска одмах иступила из Европске уније, поново увела смртну казну, било би контролисано да ли политичари и јавни службеници случајно имају и пасош Израела, а ромска деца би била смештена у домове…
И не треба заборавити оно најважније. Пандорину кутију из које је кренуо нагли успон фашистичког „Јобика“ отворио је нико други до – Виктор Орбан. А имао је сасвим другу намеру. На „Јобиков“ „политички терен“ ушао је с великим предумишљајем. Властитим национализмом, популизмом, прокламовањем привржености хришћанским врлинама и театралним сукобима са ЕУ хтео је да преотима „Јобикове“ гласаче за себе и „Фидес“. Пустио је духа из боце. Иако, истина, никада није експлицитно износио расистичке или антисемитске ставове, његовом ревизијом историјске улоге регента Миклоша Хортија (савезника Адолфа Хитлера) сталним неговањем култа „нације, крви и земље“ и константним избегавањем дистанцирања од реваншизма екстремне деснице – Виктор Орбан је срушио већину доскорашњих табуа, што су радикални десничари из „Јобика“ једва дочекали.
Врло је узнемирујуће то што је близу 70 одсто Мађара гласало за десничарски национализам или – радикалну десницу. То за Европску унију и те како треба да значи звоно за узбуну. Али у Бриселу до сада још увек није пронађено решење за овакав проблем. Посебно забрињавајуће је то што се 25. маја одржавају избори на којима ће се одлучивати о будућности Европе. Изборни резултат из Будимпеште алармантан је знак за буђење. Јер, очигледна чињеница данас јесте да се Европа све више доживљава као недемократска. Бира се парламент, али он нема велику моћ. Комисија ЕУ нема ни приближно довољно јак демократски легитимитет, али насупрот ЕП – има много моћи. Он се манифестује кроз све већи број захтева националним државама, чланицама Уније. Реакције на те захтеве сви су видели на примеру Мађарске. Уколико тај драстичан сигнал не буде повод за хитно започињање промена, идеја прихватања уједињене Европе већ сада је покопана.
[/restrictedarea]