Loša vest za Evropu

Za „Pečat“ iz Budimpešte Vlastimir Vujić

Uznemirujuće je to što je blizu 70 odsto Mađara glasalo za desničarski nacionalizam (Fides) ili čak radikalnu desnicu (Jobik). To za Evropsku uniju znači zvono za uzbunu

Fidesovoj“ takozvanoj „borbi za slobodu“ (usmerenoj protiv Evropske unije) i nacionalističkoj agitaciji protiv susednih zemalja (kojom „Fidesov“ lider Viktor Orban uspeva da drži svoje pristalice u stanju permanentne mobilizacije) opozicija u Mađarskoj na parlamentarnim izborima 6. aprila nije imala šta da suprotstavi.

 

„NARANDŽASTA“ MAĐARSKA Iako je tokom pedesetodnevne kampanje „Fidesov“ slogan „Mađarska može bolje“ bio uslovljavan ostankom na vlasti Orbanovih konzervativaca (uz podsećanja da su pre četiri godine „spasili“ državu od bankrota, a da sada privreda stabilno raste) poruke sa blještavih bilborda nemaju ništa zajedničko sa socijalnom i ekonomskom svakodnevicom Mađarske. Privredna kriza ni izbliza nije prošla, dok u siromaštvu živi svaki treći od deset miliona građana. Uprkos tome, politička karta Mađarske i od 7. aprila ostala je ista – „narandžasta“ (boja alijanse „Fides“ – KDNP). Jedino će u Budimpešti i na jugu zemlje, u izbornim jedinicama u kojima su kandidati socijalističko–liberalne opozicije dobili veću podršku birača, imati pokoju „crvenu fleku“.

Oko 8,2 miliona birača, od kojih je na glasanje izašlo 61,2 odsto, ovoga puta glasalo je za manje poslanika, budući da je promenom Ustava (stupio na snagu 1. januara 2012. godine) njihov broj smanjen sa 389 na 199. Orbanov savez Mladih i Hrišćanskih demokrata, kao i u prethodnom četvorogodišnjem mandatu, osvojio je dvotrećinsku poslaničku većinu – 133 mesta. Opozicionoj koaliciji pet stranaka leve orijentacije pripalo je 38 mandata, radikalnom „Jobiku“ 23, a partiji „Zelenih“ (LMP) pet.

Proslavljajući parlamentarnu pobedu sa svojim pristalicama, mađarski premijer i vođa „Fidesa“, Viktor Orban, ustvrdio je da su izborni rezultati potvrda politike njegove vlade u stvaranju novih poslova, podržavanju porodice i borbi za nacionalni suverenitet. „Dve stvari su sigurne. Partija čiji sam predsednik postavila je rekord među evropskim strankama – ima najveću podršku. I ono što je najvažnije, Mađarska je najujedinjenija nacija u Evropi i na najboljem putu da ponovo bude velika i jedinstvena“, podvukao je Orban.

Treba, međutim, istaći da je harizma kontroverznog Orbana ipak smanjena. Uprkos prigrabljenoj dvotrećinskoj većini u oba mandata, na izborima 2010. „Fides“ je osvojio 52,7 odsto glasova, a ove godine – 44,31 odsto.

Uprkos svim manama dosadašnje desničarske vlasti, drugoplasirana, socijalističko–liberalna opozicija, jednostavno nije imala čime da poentira. Orbanova snaga dobrim delom je, zapravo, bila slabost njegovih protivnika. Pet opozicionih partija leve orijentacije – neka vrsta mađarskog DOS-a u pokušaju (pod sloganom „Promena režima“) – tek su nekoliko nedelja pred izbore na jedvite jade uspele da se međusobno dogovore. Tome su prethodila unutrašnja trvenja oko stranačkih položaja, ali i nedovoljna vera u mogućnost pobede. Vođa leve koalicije Atila Mešterhazi ipak je prihvatio rezultate izbora, ali nije čestitao pobedniku. „Viktor Orban konstantno, i naočigled svih, zloupotrebljava svoja ovlašćenja i – nikom ništa! Mađarska nije slobodna, izgubila je demokratiju, u njoj ne postoji vladavina prava“, rezignirano je konstatovao Mešterhazi, dodajući da nema objašnjenje za „neobjašnjivu podršku mađarske nacije Orbanovoj antievropskoj i antidemokratskoj politici“.

[restrictedarea]

USPON „JOBIKA“ Trećeplasirani, ultradesničarski „Jobik“, u odnosu na pre četiri godine (kada je prvi put učestvovao na izborima i osvojio 15,86 odsto glasova) popravio je svoju poziciju u mađarskoj politici za više od pet odsto (rezultat na ovim izborima je bio 21 odsto). „Najsnažnija smo radikalna nacionalistička stranka u Evropskoj uniji“, naglasio je njen predsednik Gabor Vona, argumentujući tvrdnju podatkom da su prestigli austrijski FPO-e koji je s prošlogodišnjih osvojenih 20,5 odsto glasova do sada držao najbolji rezultat krajnje desnice u Evropi.

Kako je to uspelo ovoj mađarskoj nacionalističkoj partiji sa elementima otvorenog nacizma? Malo su se „umili“ i „očešljali“. Zamenili su eksplicitne antisemitske i antiromske parole modernim, uglađenim konzervativizmom. Sada su se isticali mladi kandidati, smešeći se na pozadini od belog cveća. A pratio ih je slogan „Ne možete zaustaviti budućnost“ umesto „Mađarska Mađarima“. I to je imalo efekta. Ipak, „Jobik“ ne ostavlja ni mrvu dileme šta će uraditi ukoliko dođe na vlast (a po procentualnom rastu popularnosti i sa sve više nezadovoljnih Orbanovom politikom i ponudom opozicionih levičara, predviđaju mu siguran parlamentarni trijumf 2018. godine). U tom slučaju bi Mađarska odmah istupila iz Evropske unije, ponovo uvela smrtnu kaznu, bilo bi kontrolisano da li političari i javni službenici slučajno imaju i pasoš Izraela, a romska deca bi bila smeštena u domove…

I ne treba zaboraviti ono najvažnije. Pandorinu kutiju iz koje je krenuo nagli uspon fašističkog „Jobika“ otvorio je niko drugi do – Viktor Orban. A imao je sasvim drugu nameru. Na „Jobikov“ „politički teren“ ušao je s velikim predumišljajem. Vlastitim nacionalizmom, populizmom, proklamovanjem privrženosti hrišćanskim vrlinama i teatralnim sukobima sa EU hteo je da preotima „Jobikove“ glasače za sebe i „Fides“. Pustio je duha iz boce. Iako, istina, nikada nije eksplicitno iznosio rasističke ili antisemitske stavove, njegovom revizijom istorijske uloge regenta Mikloša Hortija (saveznika Adolfa Hitlera) stalnim negovanjem kulta „nacije, krvi i zemlje“ i konstantnim izbegavanjem distanciranja od revanšizma ekstremne desnice – Viktor Orban je srušio većinu doskorašnjih tabua, što su radikalni desničari iz „Jobika“ jedva dočekali.

Vrlo je uznemirujuće to što je blizu 70 odsto Mađara glasalo za desničarski nacionalizam ili – radikalnu desnicu. To za Evropsku uniju i te kako treba da znači zvono za uzbunu. Ali u Briselu do sada još uvek nije pronađeno rešenje za ovakav problem. Posebno zabrinjavajuće je to što se 25. maja održavaju izbori na kojima će se odlučivati o budućnosti Evrope. Izborni rezultat iz Budimpešte alarmantan je znak za buđenje. Jer, očigledna činjenica danas jeste da se Evropa sve više doživljava kao nedemokratska. Bira se parlament, ali on nema veliku moć. Komisija EU nema ni približno dovoljno jak demokratski legitimitet, ali nasuprot EP – ima mnogo moći. On se manifestuje kroz sve veći broj zahteva nacionalnim državama, članicama Unije. Reakcije na te zahteve svi su videli na primeru Mađarske. Ukoliko taj drastičan signal ne bude povod za hitno započinjanje promena, ideja prihvatanja ujedinjene Evrope već sada je pokopana.

[/restrictedarea]