РЕАГОВАЊЕ – Нове неистине проф. Чавошког

Пише др Сима Аврамовић

Човек не мора бити ни судија ни правник да би схватио шта је увреда. Када се неко без икаквог основа у медијима оквалификује као издајник јер пише књигу о неопходности заштите српских светиња на КиМ, уз неистиниту тврдњу да за то добија бакшиш од Хашима Тачија и Агима Чекуа, да је продао веру за вечеру и сл. и када се текст поентира завршном реченицом да се издаја исплати, то не може бити ништа друго него увреда и у колоквијалном и у правном смислу. А када таква увреда није заснована на било каквом конкретном доказу о „парама из иностранства“, онда је то и клевета. Но, пошто је клевета као кривично дело декриминализована док се одвијао дуготрајни кривични поступак који сам покренуо против Косте Чавошког, професора Правног факултета у пензији, због текста у „Печату“ од 23. 7. 2010. године, преостала ми је само заштита од увреде. Осуђујућа пресуда која је изречена због школског примера острашћеног насртаја на туђу част и углед, уз очигледну намеру омаловажавања (и то у средствима јавног информисања) јесте нешто што би свако, па и проф. Чавошки, морао очекивати.

Чавошки проглашава издајничком једну национално веома корисну књигу и  углавном је напада не због онога што у њој пише, него због тога што ОН мисли да је требало написати. Књига, писана на енглеском језику, настала је да би се међународној јавности указало на опасност у којој се налазе српска света места на КиМ, уз обиље упечатљивих фотографија и са богатом документацијом о уништеним српским манастирима, црквама и гробљима. Књигом и пројектом о светим местима се настојало (и успело) да се српске светиње на КиМ укључе међу најзначајнија света места на Медитерану, попут Јерусалима, Свете Горе, Меке или Ватикана, која треба да добију посебну међународну правну заштиту. Проглашавати тако нешто издајом је не само увреда него и тешка неистина.

Склоност ка изношењу неистина, полуистина или прећуткивању истине проф. Чавошки је поновио и у одговору на жалбу на пресуду Првог основног суда у Београду којом је оглашен кривим због кривичног дела увреде. Пошто немам намеру да се упуштам у било какву даљу расправу преко штампе са проф. Чавошким, осећам једино обавезу, а надам се и Редакција листа „Печат“ која је објавила жалбу проф. Чавошког у прошлом броју, да се јавност упозна само са неколико примера нових неистина које он сада износи.

а) Нападајући осуђујућу пресуду, проф. Чавошки наводи да „не пребацује Сими Аврамовићу да не зна шта је агресија… него му замера што у очекивању новца из иностранства избегава да оружани напад Атлантског пакта на СРЈ квалификује као агресију“.

То, напросто, није истина. Проф. Чавошки на стр. 34 спорног текста у „Печату“ од 23. 7. 2010. године пише дословце: „Сасвим је могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија, а да је и оно што је о њој некада знао напрасно заборавио“. Не треба доказивати да је већ и таква тврдња увреда par excellence.

б) Мада марљиво тражи штампарске грешке у пресуди, он нигде не помиње много важнију чињеницу наведену у образложењу пресуде, да сам два пута у току судског поступка, па и у завршној речи, исказао спремност да повучем кривичну тужбу уколико ми се проф. Чавошки извини, што је он два пута одбио и тиме несумњиво допринео осуђујућој пресуди.

в) Покушавајући да на сваки начин покаже како наводно постоји „тајни чинилац који је утицао на пресуђивање“, проф. Чавошки износи евидентну неистину да је мој асистент, Никола Селаковић, сада министар правде и државне управе, „својеврсни коаутор књиге… коју је он дизајнирао“. Коаутори књиге су јасно наведени на корицама и међу њима нема Селаковића. Он није ни дизајнирао књигу, већ издавачка кућа „Досије“, што такође јасно стоји у импресуму, где се само наводи да је фотографију на насловној страни књиге начинио Н. Селаковић. Све је то недвосмислено, али Чавошки опет изврће истину. Од свега је, дакле, тачно само то да је Никола Селаковић творац узбудљиве фотографије манастира Грачаница опасане бодљикавом жицом, коју је снимио приликом једне од бројних посета Косову и Метохији са студентима Правног факултета Универзитета у Београду.

г) Износећи увредљиве и крајње неукусне тврдње о потреби Николе Селаковића да се додвори свом професору, проф. Чавошки наводи да ме је он „увео у државну Комисију за помиловање“. То је још једна апсолутна неистина. За члана Комисије за помиловање ме је именовао председник Републике Србије Томислав Николић, што је искључиво у његовој надлежности.

Текст је пун и других неистина и подвала, нарочито оних које циљају на то да покажу да је судија по мишљењу проф. Чавошког у пресуди нарушила материјално и процесно право, а да је то у вези са чињеницом да је Никола Селаковић мој асистент.  Све инсинуације о зависности Николе Селаковића према мени, коју Чавошки замишља у будућности, а које су потпуно неумесне јер је Селаковић један од најбољих асистената које сам имао, говоре искључиво о перцепцији односа асистент-професор коју у себи носи проф. Чавошки. Потреба да се разлози за осуђујућу пресуду због тешких увреда и неистина траже у неком или нечем другом, а не у себи самом, тј. у склоности да се људи безобзирно и неосновано блате, јесте усуд проф. Чавошког. За то нико други није крив осим њега самог.