REAGOVANJE – Nove neistine prof. Čavoškog

Piše dr Sima Avramović

Čovek ne mora biti ni sudija ni pravnik da bi shvatio šta je uvreda. Kada se neko bez ikakvog osnova u medijima okvalifikuje kao izdajnik jer piše knjigu o neophodnosti zaštite srpskih svetinja na KiM, uz neistinitu tvrdnju da za to dobija bakšiš od Hašima Tačija i Agima Čekua, da je prodao veru za večeru i sl. i kada se tekst poentira završnom rečenicom da se izdaja isplati, to ne može biti ništa drugo nego uvreda i u kolokvijalnom i u pravnom smislu. A kada takva uvreda nije zasnovana na bilo kakvom konkretnom dokazu o „parama iz inostranstva“, onda je to i kleveta. No, pošto je kleveta kao krivično delo dekriminalizovana dok se odvijao dugotrajni krivični postupak koji sam pokrenuo protiv Koste Čavoškog, profesora Pravnog fakulteta u penziji, zbog teksta u „Pečatu“ od 23. 7. 2010. godine, preostala mi je samo zaštita od uvrede. Osuđujuća presuda koja je izrečena zbog školskog primera ostrašćenog nasrtaja na tuđu čast i ugled, uz očiglednu nameru omalovažavanja (i to u sredstvima javnog informisanja) jeste nešto što bi svako, pa i prof. Čavoški, morao očekivati.

Čavoški proglašava izdajničkom jednu nacionalno veoma korisnu knjigu i  uglavnom je napada ne zbog onoga što u njoj piše, nego zbog toga što ON misli da je trebalo napisati. Knjiga, pisana na engleskom jeziku, nastala je da bi se međunarodnoj javnosti ukazalo na opasnost u kojoj se nalaze srpska sveta mesta na KiM, uz obilje upečatljivih fotografija i sa bogatom dokumentacijom o uništenim srpskim manastirima, crkvama i grobljima. Knjigom i projektom o svetim mestima se nastojalo (i uspelo) da se srpske svetinje na KiM uključe među najznačajnija sveta mesta na Mediteranu, poput Jerusalima, Svete Gore, Meke ili Vatikana, koja treba da dobiju posebnu međunarodnu pravnu zaštitu. Proglašavati tako nešto izdajom je ne samo uvreda nego i teška neistina.

Sklonost ka iznošenju neistina, poluistina ili prećutkivanju istine prof. Čavoški je ponovio i u odgovoru na žalbu na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu kojom je oglašen krivim zbog krivičnog dela uvrede. Pošto nemam nameru da se upuštam u bilo kakvu dalju raspravu preko štampe sa prof. Čavoškim, osećam jedino obavezu, a nadam se i Redakcija lista „Pečat“ koja je objavila žalbu prof. Čavoškog u prošlom broju, da se javnost upozna samo sa nekoliko primera novih neistina koje on sada iznosi.

a) Napadajući osuđujuću presudu, prof. Čavoški navodi da „ne prebacuje Simi Avramoviću da ne zna šta je agresija… nego mu zamera što u očekivanju novca iz inostranstva izbegava da oružani napad Atlantskog pakta na SRJ kvalifikuje kao agresiju“.

To, naprosto, nije istina. Prof. Čavoški na str. 34 spornog teksta u „Pečatu“ od 23. 7. 2010. godine piše doslovce: „Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, a da je i ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio“. Ne treba dokazivati da je već i takva tvrdnja uvreda par excellence.

b) Mada marljivo traži štamparske greške u presudi, on nigde ne pominje mnogo važniju činjenicu navedenu u obrazloženju presude, da sam dva puta u toku sudskog postupka, pa i u završnoj reči, iskazao spremnost da povučem krivičnu tužbu ukoliko mi se prof. Čavoški izvini, što je on dva puta odbio i time nesumnjivo doprineo osuđujućoj presudi.

v) Pokušavajući da na svaki način pokaže kako navodno postoji „tajni činilac koji je uticao na presuđivanje“, prof. Čavoški iznosi evidentnu neistinu da je moj asistent, Nikola Selaković, sada ministar pravde i državne uprave, „svojevrsni koautor knjige… koju je on dizajnirao“. Koautori knjige su jasno navedeni na koricama i među njima nema Selakovića. On nije ni dizajnirao knjigu, već izdavačka kuća „Dosije“, što takođe jasno stoji u impresumu, gde se samo navodi da je fotografiju na naslovnoj strani knjige načinio N. Selaković. Sve je to nedvosmisleno, ali Čavoški opet izvrće istinu. Od svega je, dakle, tačno samo to da je Nikola Selaković tvorac uzbudljive fotografije manastira Gračanica opasane bodljikavom žicom, koju je snimio prilikom jedne od brojnih poseta Kosovu i Metohiji sa studentima Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

g) Iznoseći uvredljive i krajnje neukusne tvrdnje o potrebi Nikole Selakovića da se dodvori svom profesoru, prof. Čavoški navodi da me je on „uveo u državnu Komisiju za pomilovanje“. To je još jedna apsolutna neistina. Za člana Komisije za pomilovanje me je imenovao predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, što je isključivo u njegovoj nadležnosti.

Tekst je pun i drugih neistina i podvala, naročito onih koje ciljaju na to da pokažu da je sudija po mišljenju prof. Čavoškog u presudi narušila materijalno i procesno pravo, a da je to u vezi sa činjenicom da je Nikola Selaković moj asistent.  Sve insinuacije o zavisnosti Nikole Selakovića prema meni, koju Čavoški zamišlja u budućnosti, a koje su potpuno neumesne jer je Selaković jedan od najboljih asistenata koje sam imao, govore isključivo o percepciji odnosa asistent-profesor koju u sebi nosi prof. Čavoški. Potreba da se razlozi za osuđujuću presudu zbog teških uvreda i neistina traže u nekom ili nečem drugom, a ne u sebi samom, tj. u sklonosti da se ljudi bezobzirno i neosnovano blate, jeste usud prof. Čavoškog. Za to niko drugi nije kriv osim njega samog.