Пет стубова преврата

Пише Стефан Каргановић

Може ли невесело искуство Грузије да помогне челницима Републике Српске да избегну сличан сценарио, који им увелико припремају усрећитељи из Вашингтона

Англосаксонци имају користан обичај да после добро или лоше одрађеног посла седну и подробно размотре узроке добијених резултата. За разлику од Балканаца, који ретко анализирају разлоге својих промашаја, Aнглосаксонци посвећују немалу пажњу чак и успешним потезима – да би их следећи пут могли поновити, али са још већим успехом.

ЛЕКЦИЈА ИЗ ГРУЗИЈЕ Република Српска зато треба да буде захвална Корију Велту (Cory Welt) доценту за међународне односе на престижном „Џорџ Вашингтон“ универзитету, који у једној краткој али информативној расправи („Causes for the Rose Revolution: Lessons for democracy assistance“, реферат припремљен за USAID Workshop on Democratic Breakthroughs in Serbia, Georgia, and Ukraine, 18. март 2005) анализира околности које су условиле успех „Револуције ружа“ у Грузији 2003. године и описује тактику која је тај успех обезбедила. Велт говори са знатним ауторитетом зато што се специјализује за „безбедност на подручју Русије и Евроазије, за Кавказ (Грузију, Јерменију и Азербејџан) постсовјетске републике и етничке сукобе.“ Његов стручни реферат је припремљен за потребе познате америчке „невладине организације“ Ју-Ес-Еид. Око синтагме „невладина организација“ стављамо наводнике зато што је у случају Ју-Ес-Еида у изворном смислу тај статус споран. Бар у Руској Федерацији, која је неубеђена у „невладин“ карактер ове дружине, па јој је недавно забранила присуство на својој територији.

Пре свега, расправа обрађује општи контекст кризне ситуације у Грузији 2003. године, која је предмет Велтових разматрања. На власти је већ скоро деценију Едвард Шеварднадзе, министар иностраних послова Совјетског Савеза у последњим годинама Горбачовљеве владавине, а пре тога шеф партијског апарата совјетске Грузије. Од како је Грузија стекла независност 1991, Шеварднадзе води изразито проамеричку политику, без обзира на претходни изразито комунистички педигре. У моменту када се одигравају догађаји које Велт описује, објективних разлога за претерано незадовољство западних спонзора Шеварднадзеом није било, осим зебње да би незадовољство плодовима његове владавине, које се осећало у дубинама грузијског друштва, могло измаћи контроли. Западни покровитељи изводе (вероватно правилан) закључак – чак и у недостатку специфичних замерки – да не би било лоше склонити Шеварднадзеа и кооперативни режим освежити новим кадровима да би се на такав начин предупредила могућност слома сарадњи врло склоног система.

Добри ујка Ричард Мајлс Позорница је припремљена за оркестрирану смену екипе под привидом популарне револуције, са свим главним обележјима тако драматичног чина: масовна мобилизација, коришћење „независних“ медија, координисање делатности политичке опозиције, активирање „невладиних организација“ и снажна пропагандна подршка релевантних фактора „међународне заједнице“. Ох да, не заборавимо учешће још једног неопходног ингредијента: искусног недавно постављеног амбасадора САД Ричарда Мајлса (Richard Miles). После краћег и заслуженог одмора, после бриљантно одрађеног посла на челу Мисије у Београду, на време пред догађаје, у априлу 2002. године, Мајлс је премештен у Тбилиси, где је опет доказао своје вештине на пољу успешног подривања безбедносних структура таргетираног режима.

Велт у својој анализи издваја пет основних фактора који су условили пад Шеварднадзеовог режима: (1) режим је непопуларан, толерантан и слаб; (2) изборни процес је био очигледно непоштен; (3) вође опозиције су одавале утисак кредибилних и одлучних особа, и на крају им је пошло за руком да се уједине; (4) притисак извана; и(5) пасивност апарата државне безбедности.

Велт почиње са наизглед парадоксалном констатацијом: „Спој непопуларности режима са неуобичајеном трпељивошћу за демократске форме, поред очите попустљивости режима, обезбедило је опозицији барем могућност да на дан избора објави победу.“ Да не би било забуне и утиска да је Шеварднадзе био неки тиранин, Велт појашњава да је „у Грузији режим био чврсто опредељен за демократске структуре, па је дозволио приличном броју политичких странака да слободно делују, као и разним медијима, да без препрека воде кампању а владу да отворено критикују“.   Наводе се председникове речи да на предстојећим парламентарним изборима „свако има право да слободно бира“ и да „треба да гласа у складу са савешћу“.

[restrictedarea]

Ово све звучи прилично демократски. Велт уверљиво закључује да „тако нешто председник не би поручио да су он, или други у владајућим круговима, имали намеру да наместе резултате коначног гласања“. Међутим, Велт уопште не поставља питање са којим се, онда, правом страни фактор уплиће у изборни процес једне државе, нити покушава да на то очигледно питање пружи одговор.

Што се тиче „слабости“ режима, поред историјата толерисања учешћа у јавним манифестацијама, за шта нико није био хапшен нити је одговарао, што у функционалном смислу несумњиво представља „слабост“ ако сте суочени са добро организованом и финансираном субверзивном кампањом, Велт као специфичан пример наводи „имплозију“ унутрашње структуре режима у периоду који је претходио изборима 2003. године. Имплозија значи урушавање. Испада да су Михаил Сакашвили, Зураб Жванија и остала „нова лица“ политичке опозиције у ствари раније били функционери Шеварднадзеовог режима док од амбасадора Мајлса, или његовог претходника, нису добили миг да почну да му један за другим окрећу леђа, као што је пре тога сам Шеварднадзе добио сигнал да напусти Совјетски Савез и Грузију поведе са собом.

После сваког чина напуштања њених редова, значајно примећује Велт, „владајућа странка ЦУГ се све више повлачила у себе“. Серија пребега најзад је довела до тога да „ЦУГ-у чак није преостало способности да покаже снагу на општинским изборима 2002. године“. Поштовање демократске процедуре и трпељивост према опозицији Шеварднадзеу су мало вредели од тренутка када су га страни покровитељи маркирали за одстрел. Ово је лекција на коју треба да обрати пажњу не само руководство Републике Српске него и опозиција која се тренира да га замени. Онај ко нема дубоке корене у свом народу и ко се за подршку ослања на иностране покровитеље може лако да буде постављен, али подједнако лако и смењен.

ОКИДАЧ ИЗ АЏАРИЈЕ Што се тиче друге тачке, изборне преваре као окидача за масовни протест, Велт наводи да је „способности опозиције да докаже изборну крађу допринело прихватање, од стране режима, невладине организације којој је било дозвољено да води паралелну евиденцију пребројавања гласова после парламентарних избора“. Међутим, аргумент у вези са изборном крађом у овом случају испада врло натегнут јер са изузетком сложене изборне ситуације, која је на штету опозиције настала у аутономној регији Аџарија, Велт не наводи значајније неправилности и признаје да је владајућа коалиција у коначници ипак добила танку већину. Окидач за распламсавање масовног незадовољства, што је на крају довело до насилног заузимања зграде парламента (по српском сценарију, што опет показује немаштовитост организатора, мада из Тбилисија – за разлику од Београда или Кијева – нема извештаја о коришћењу багера) била је контроверза око резултата из Аџарије. Те цифре су владајућу коалицију стављале испод или изнад победничке црте.

У даљој анализи, преузимајући улогу ђавољег адвоката, Велт наглашава да је сам режим крив за утисак слабости који га је на крају укопао: „Уместо да збије редове и да инсистира да је победио, режим и његови савезници били су неодлучни како да реагују на протесте опозиције.“ Добар савет од професора Велта, само са малим закашњењем, у случају Едварда Шеварднадзеа. Међутим, могао би убудуће користити другима који се нађу у сличној ситуацији.

Вратимо се главној лекцији. Један од основних механизама у технологији преврата је задуживање неке „невладине организације“ да врши испитивања бирача при изласку са биралишта и да паралелно са овлашћеним институцијама броји гласове затим да их према потреби штимују да би се званични резултати могли оспорити и тако распламсати бес јавности. Искуство многих обојених револуција пружа бројне примере демагошке злоупотребе овог механизма, чак и у ситуацијама – као у Грузији 2003. године – где је изборни процес, по свему судећи, обављен углавном коректно.

Трећа тачка односи се на пројектовање повољне слике о вођама опозиције. Да би масе изашле на улицу, каже Велт, прво би их требало убедити да је „промена могућа“, а стицање таквог убеђења условљавају три фактора: утисак да је „режим“ слаб, висок кредибилитет политичких противника и јединственост њиховог иступања на изборима. Дакле, ради се о индукованом, чисто психолошком процесу. Посматрано у правцу власти, перцепција је да се режим распада и повлачи, а са становишта опозиције, да је јединствена и да наступа.

Оваквих перцепција вероватно не би било без подршке масовних медија, што је, по Велту, битно условило успех преврата у Грузији, посебно појава „независног телевизијског канала Рустави 2“. Читаоци у Србији и Републици Српској лако ће уочити аналогије са светионицима слободног новинарства на домаћем терену. Чим се појавио овај „независни“ емитер, чији сигнал покрива 85 одсто Грузије, а двадесетчетворочасовне сателитске емисије много шире подручје, на сцену је могао да ступи грузијски „Отпор под одговарајућим називом „Кмара“. Директор „Руставија“ Ероси Кицмаришвили није крио учешће своје куће у распиривању уличних нереда који су довели до колапса Шеварнадзеове владавине. Његово нескривено хвалисање: „Ми смо догађаје у Тбилисију преносили једнострано“, Велт наводи са дозом благонаклоности па, враћајући се на омиљену тему „слабости режима“, томе додаје да је чак и државна телевизија емитовала знатну количину кадрова са уличним нередима.

Четврти чинилац који је допринео успеху преврата у Грузији био је притисак извана. Велт је у том делу своје анализе врло отворен и брутално конкретан:

„Подршка америчке дипломатије на високом нивоу, у знак подршке поштеним изборима (укључујући предизборну посету бившег државног секретара Џејмса Бејкера, који је захтевао да режим прихвати паралелно бројање изборних резултата и реформу изборне комисије); средства која је Ју-Ес-Еид приложио у сврху реформисања гласачких спискова, за обуку особља које ће паралелно бројати гласове и за формирање локалних НВО да надгледају изборе; најзад, обука за омладинску организацију ‚Кмара‘ коју је финансирала Сорошева Фондација. Све су то фактори који су повећали притисак на владу да одржи мање-више демократске изборе, док се истовремено повећавала вероватноћа откривања евентуалне изборне крађе.“

Сатанизација и притисци достизали су крешендо: „На месец дана пред изборе глобална НВО ‚Transparency International‘ сврстала је Грузију међу три најкорумпираније земље бившег СССР-а, док се у том погледу од Грузије у горем положају налазило само пет од 133 земље света. Када није успео да Грузине убеди да усвоје његове препоруке, ММФ је суспендовао помоћ Грузији. САД су најавиле смањење своје помоћи.“

Читаоцима из Републике Српске овакви потези сигурно ће звучати познато.

Најзад, последњи али не најмање битан фактор успеха претенциозно именоване „Револуције ружа“ у Грузији било је неутралисање и корумпирање безбедносних структура, што је ужа специјалност амбасадора Мајлса, у чему му је послужило богато искуство из баш те области стечено у Србији. „Амерички званичници су, наводно, преко сопствених канала за преношење порука, охрабривали снаге безбедности да се уздрже од коришћења силе“, невешто саопштава Велт, па додаје: „У случају да стигне наређење за коришћење силе против демонстраната, лојалност министарстава безбедности и одбране, на челу са Валеријем Кабурџанијом и Давитом Тевзадзеом, била је упитна. Од 2001. године, оба министарства су одржавала блиске односе са Сједињеним Државама.“ Ако су уочљиве извесне сличности са Петим октобром и претходним плетењем пучистичке мреже у СРЈ, то није нимало случајно. „Могло би се рећи“, Велт наставља своју анализу, „по питању спровођења наређења да силом обуздају становништво, да су снаге безбедности биле подељене, и да су односи одређене природе са испоставама и агенцијама владе САД одиграли улогу у продубљивању тих подела.“

ПОСЛЕДЊИ НАПОР Као врхунац „револуционарног преврата“, било је зацртано спектакуларно заузимање зграде парламента и инсталирање као новог председника следеће по реду марионете, Михаила Сакашвилија. Међутим, претила је опасност да сценарио пропадне зато што, супротно очекивањима извођача преврата и њихових страних покровитеља, озбиљније изборне нерегуларности ипак нису биле откривене и прописно изабрана парламентарна већина спремала се да почне са радом. У случају да парламент буде редовно сазван и ствари се нормализују, наглашава Кори, могла се догодити непријатност да опозиција не успе да организује уличне нереде и изазове промену власти. У том преломном тренутку, приповеда Велт, Сакашвилијева „одлучност“ је одиграла кључну улогу. „Било је важно“, каже Велт, „убедити следбенике да је недостајао само ‚последњи напор‘ (the final push) то јест мирни јуриш на изабрани парламент, пре његовог формалног сазивања.“

Са бројним средствима обмане која су им била на располагању и захваљујући блокади заштитних механизама државе, „последњи напор“ није изостао. Навођењем изнајмљене руље, парламенту је било онемогућено да отпочне са радом док није прихватио „оставку“ шкартираног Шеварднадзеа и потврдио марионету Сакашвилија на његовом месту. Тако се шарада успостављања демократије западног типа у Грузији завршила устоличењем једног неуравнотеженог кавкаског тиранина. Слично корумпираним производима „обојених револуција“ у Украјини 2004. године, Србији 2000. и осталим несрећним земљама које су се ређале на траци за одстрел, после година тетурања и Сакашвилијев режим је на крају пропао, зато што изван служења страним покровитељима није имао никакву водећу идеју нити моралну визију укорењену у бићу свога народа, а најмање концепт службе његовој добробити.

Сличан сценарио је у припреми и за Републику Српску.

А амбасадор Мајлс? После изврсно обављеног посла у Тбилисију, и још једне паузе за заслужен одмор, у новембру 2008. године послат је у Туркменистан да после неочекиваног инфаркта „туркманбашија“ Нијазова у тој ожалошћеној земљи, пребогатој плином и свакојаким природним ђаконијама, среди прилике и осигура уредно увођење на власт једнако кооперативног аутократе.

У овим узбурканим временима, на евроазијској шаховској табли је тешко наћи професионалнијег дипломату и посвећенијег промотора демократије од њега.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.