Pet stubova prevrata

Piše Stefan Karganović

Može li neveselo iskustvo Gruzije da pomogne čelnicima Republike Srpske da izbegnu sličan scenario, koji im uveliko pripremaju usrećitelji iz Vašingtona

Anglosaksonci imaju koristan običaj da posle dobro ili loše odrađenog posla sednu i podrobno razmotre uzroke dobijenih rezultata. Za razliku od Balkanaca, koji retko analiziraju razloge svojih promašaja, Anglosaksonci posvećuju nemalu pažnju čak i uspešnim potezima – da bi ih sledeći put mogli ponoviti, ali sa još većim uspehom.

LEKCIJA IZ GRUZIJE Republika Srpska zato treba da bude zahvalna Koriju Veltu (Cory Welt) docentu za međunarodne odnose na prestižnom „Džordž Vašington“ univerzitetu, koji u jednoj kratkoj ali informativnoj raspravi („Causes for the Rose Revolution: Lessons for democracy assistance“, referat pripremljen za USAID Workshop on Democratic Breakthroughs in Serbia, Georgia, and Ukraine, 18. mart 2005) analizira okolnosti koje su uslovile uspeh „Revolucije ruža“ u Gruziji 2003. godine i opisuje taktiku koja je taj uspeh obezbedila. Velt govori sa znatnim autoritetom zato što se specijalizuje za „bezbednost na području Rusije i Evroazije, za Kavkaz (Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan) postsovjetske republike i etničke sukobe.“ Njegov stručni referat je pripremljen za potrebe poznate američke „nevladine organizacije“ Ju-Es-Eid. Oko sintagme „nevladina organizacija“ stavljamo navodnike zato što je u slučaju Ju-Es-Eida u izvornom smislu taj status sporan. Bar u Ruskoj Federaciji, koja je neubeđena u „nevladin“ karakter ove družine, pa joj je nedavno zabranila prisustvo na svojoj teritoriji.

Pre svega, rasprava obrađuje opšti kontekst krizne situacije u Gruziji 2003. godine, koja je predmet Veltovih razmatranja. Na vlasti je već skoro deceniju Edvard Ševardnadze, ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza u poslednjim godinama Gorbačovljeve vladavine, a pre toga šef partijskog aparata sovjetske Gruzije. Od kako je Gruzija stekla nezavisnost 1991, Ševardnadze vodi izrazito proameričku politiku, bez obzira na prethodni izrazito komunistički pedigre. U momentu kada se odigravaju događaji koje Velt opisuje, objektivnih razloga za preterano nezadovoljstvo zapadnih sponzora Ševardnadzeom nije bilo, osim zebnje da bi nezadovoljstvo plodovima njegove vladavine, koje se osećalo u dubinama gruzijskog društva, moglo izmaći kontroli. Zapadni pokrovitelji izvode (verovatno pravilan) zaključak – čak i u nedostatku specifičnih zamerki – da ne bi bilo loše skloniti Ševardnadzea i kooperativni režim osvežiti novim kadrovima da bi se na takav način predupredila mogućnost sloma saradnji vrlo sklonog sistema.

Dobri ujka Ričard Majls Pozornica je pripremljena za orkestriranu smenu ekipe pod prividom popularne revolucije, sa svim glavnim obeležjima tako dramatičnog čina: masovna mobilizacija, korišćenje „nezavisnih“ medija, koordinisanje delatnosti političke opozicije, aktiviranje „nevladinih organizacija“ i snažna propagandna podrška relevantnih faktora „međunarodne zajednice“. Oh da, ne zaboravimo učešće još jednog neophodnog ingredijenta: iskusnog nedavno postavljenog ambasadora SAD Ričarda Majlsa (Richard Miles). Posle kraćeg i zasluženog odmora, posle briljantno odrađenog posla na čelu Misije u Beogradu, na vreme pred događaje, u aprilu 2002. godine, Majls je premešten u Tbilisi, gde je opet dokazao svoje veštine na polju uspešnog podrivanja bezbednosnih struktura targetiranog režima.

Velt u svojoj analizi izdvaja pet osnovnih faktora koji su uslovili pad Ševardnadzeovog režima: (1) režim je nepopularan, tolerantan i slab; (2) izborni proces je bio očigledno nepošten; (3) vođe opozicije su odavale utisak kredibilnih i odlučnih osoba, i na kraju im je pošlo za rukom da se ujedine; (4) pritisak izvana; i(5) pasivnost aparata državne bezbednosti.

Velt počinje sa naizgled paradoksalnom konstatacijom: „Spoj nepopularnosti režima sa neuobičajenom trpeljivošću za demokratske forme, pored očite popustljivosti režima, obezbedilo je opoziciji barem mogućnost da na dan izbora objavi pobedu.“ Da ne bi bilo zabune i utiska da je Ševardnadze bio neki tiranin, Velt pojašnjava da je „u Gruziji režim bio čvrsto opredeljen za demokratske strukture, pa je dozvolio priličnom broju političkih stranaka da slobodno deluju, kao i raznim medijima, da bez prepreka vode kampanju a vladu da otvoreno kritikuju“.   Navode se predsednikove reči da na predstojećim parlamentarnim izborima „svako ima pravo da slobodno bira“ i da „treba da glasa u skladu sa savešću“.

[restrictedarea]

Ovo sve zvuči prilično demokratski. Velt uverljivo zaključuje da „tako nešto predsednik ne bi poručio da su on, ili drugi u vladajućim krugovima, imali nameru da nameste rezultate konačnog glasanja“. Međutim, Velt uopšte ne postavlja pitanje sa kojim se, onda, pravom strani faktor upliće u izborni proces jedne države, niti pokušava da na to očigledno pitanje pruži odgovor.

Što se tiče „slabosti“ režima, pored istorijata tolerisanja učešća u javnim manifestacijama, za šta niko nije bio hapšen niti je odgovarao, što u funkcionalnom smislu nesumnjivo predstavlja „slabost“ ako ste suočeni sa dobro organizovanom i finansiranom subverzivnom kampanjom, Velt kao specifičan primer navodi „imploziju“ unutrašnje strukture režima u periodu koji je prethodio izborima 2003. godine. Implozija znači urušavanje. Ispada da su Mihail Sakašvili, Zurab Žvanija i ostala „nova lica“ političke opozicije u stvari ranije bili funkcioneri Ševardnadzeovog režima dok od ambasadora Majlsa, ili njegovog prethodnika, nisu dobili mig da počnu da mu jedan za drugim okreću leđa, kao što je pre toga sam Ševardnadze dobio signal da napusti Sovjetski Savez i Gruziju povede sa sobom.

Posle svakog čina napuštanja njenih redova, značajno primećuje Velt, „vladajuća stranka CUG se sve više povlačila u sebe“. Serija prebega najzad je dovela do toga da „CUG-u čak nije preostalo sposobnosti da pokaže snagu na opštinskim izborima 2002. godine“. Poštovanje demokratske procedure i trpeljivost prema opoziciji Ševardnadzeu su malo vredeli od trenutka kada su ga strani pokrovitelji markirali za odstrel. Ovo je lekcija na koju treba da obrati pažnju ne samo rukovodstvo Republike Srpske nego i opozicija koja se trenira da ga zameni. Onaj ko nema duboke korene u svom narodu i ko se za podršku oslanja na inostrane pokrovitelje može lako da bude postavljen, ali podjednako lako i smenjen.

OKIDAČ IZ ADŽARIJE Što se tiče druge tačke, izborne prevare kao okidača za masovni protest, Velt navodi da je „sposobnosti opozicije da dokaže izbornu krađu doprinelo prihvatanje, od strane režima, nevladine organizacije kojoj je bilo dozvoljeno da vodi paralelnu evidenciju prebrojavanja glasova posle parlamentarnih izbora“. Međutim, argument u vezi sa izbornom krađom u ovom slučaju ispada vrlo nategnut jer sa izuzetkom složene izborne situacije, koja je na štetu opozicije nastala u autonomnoj regiji Adžarija, Velt ne navodi značajnije nepravilnosti i priznaje da je vladajuća koalicija u konačnici ipak dobila tanku većinu. Okidač za rasplamsavanje masovnog nezadovoljstva, što je na kraju dovelo do nasilnog zauzimanja zgrade parlamenta (po srpskom scenariju, što opet pokazuje nemaštovitost organizatora, mada iz Tbilisija – za razliku od Beograda ili Kijeva – nema izveštaja o korišćenju bagera) bila je kontroverza oko rezultata iz Adžarije. Te cifre su vladajuću koaliciju stavljale ispod ili iznad pobedničke crte.

U daljoj analizi, preuzimajući ulogu đavoljeg advokata, Velt naglašava da je sam režim kriv za utisak slabosti koji ga je na kraju ukopao: „Umesto da zbije redove i da insistira da je pobedio, režim i njegovi saveznici bili su neodlučni kako da reaguju na proteste opozicije.“ Dobar savet od profesora Velta, samo sa malim zakašnjenjem, u slučaju Edvarda Ševardnadzea. Međutim, mogao bi ubuduće koristiti drugima koji se nađu u sličnoj situaciji.

Vratimo se glavnoj lekciji. Jedan od osnovnih mehanizama u tehnologiji prevrata je zaduživanje neke „nevladine organizacije“ da vrši ispitivanja birača pri izlasku sa birališta i da paralelno sa ovlašćenim institucijama broji glasove zatim da ih prema potrebi štimuju da bi se zvanični rezultati mogli osporiti i tako rasplamsati bes javnosti. Iskustvo mnogih obojenih revolucija pruža brojne primere demagoške zloupotrebe ovog mehanizma, čak i u situacijama – kao u Gruziji 2003. godine – gde je izborni proces, po svemu sudeći, obavljen uglavnom korektno.

Treća tačka odnosi se na projektovanje povoljne slike o vođama opozicije. Da bi mase izašle na ulicu, kaže Velt, prvo bi ih trebalo ubediti da je „promena moguća“, a sticanje takvog ubeđenja uslovljavaju tri faktora: utisak da je „režim“ slab, visok kredibilitet političkih protivnika i jedinstvenost njihovog istupanja na izborima. Dakle, radi se o indukovanom, čisto psihološkom procesu. Posmatrano u pravcu vlasti, percepcija je da se režim raspada i povlači, a sa stanovišta opozicije, da je jedinstvena i da nastupa.

Ovakvih percepcija verovatno ne bi bilo bez podrške masovnih medija, što je, po Veltu, bitno uslovilo uspeh prevrata u Gruziji, posebno pojava „nezavisnog televizijskog kanala Rustavi 2“. Čitaoci u Srbiji i Republici Srpskoj lako će uočiti analogije sa svetionicima slobodnog novinarstva na domaćem terenu. Čim se pojavio ovaj „nezavisni“ emiter, čiji signal pokriva 85 odsto Gruzije, a dvadesetčetvoročasovne satelitske emisije mnogo šire područje, na scenu je mogao da stupi gruzijski „Otpor pod odgovarajućim nazivom „Kmara“. Direktor „Rustavija“ Erosi Kicmarišvili nije krio učešće svoje kuće u raspirivanju uličnih nereda koji su doveli do kolapsa Ševarnadzeove vladavine. Njegovo neskriveno hvalisanje: „Mi smo događaje u Tbilisiju prenosili jednostrano“, Velt navodi sa dozom blagonaklonosti pa, vraćajući se na omiljenu temu „slabosti režima“, tome dodaje da je čak i državna televizija emitovala znatnu količinu kadrova sa uličnim neredima.

Četvrti činilac koji je doprineo uspehu prevrata u Gruziji bio je pritisak izvana. Velt je u tom delu svoje analize vrlo otvoren i brutalno konkretan:

„Podrška američke diplomatije na visokom nivou, u znak podrške poštenim izborima (uključujući predizbornu posetu bivšeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera, koji je zahtevao da režim prihvati paralelno brojanje izbornih rezultata i reformu izborne komisije); sredstva koja je Ju-Es-Eid priložio u svrhu reformisanja glasačkih spiskova, za obuku osoblja koje će paralelno brojati glasove i za formiranje lokalnih NVO da nadgledaju izbore; najzad, obuka za omladinsku organizaciju ‚Kmara‘ koju je finansirala Soroševa Fondacija. Sve su to faktori koji su povećali pritisak na vladu da održi manje-više demokratske izbore, dok se istovremeno povećavala verovatnoća otkrivanja eventualne izborne krađe.“

Satanizacija i pritisci dostizali su krešendo: „Na mesec dana pred izbore globalna NVO ‚Transparency International‘ svrstala je Gruziju među tri najkorumpiranije zemlje bivšeg SSSR-a, dok se u tom pogledu od Gruzije u gorem položaju nalazilo samo pet od 133 zemlje sveta. Kada nije uspeo da Gruzine ubedi da usvoje njegove preporuke, MMF je suspendovao pomoć Gruziji. SAD su najavile smanjenje svoje pomoći.“

Čitaocima iz Republike Srpske ovakvi potezi sigurno će zvučati poznato.

Najzad, poslednji ali ne najmanje bitan faktor uspeha pretenciozno imenovane „Revolucije ruža“ u Gruziji bilo je neutralisanje i korumpiranje bezbednosnih struktura, što je uža specijalnost ambasadora Majlsa, u čemu mu je poslužilo bogato iskustvo iz baš te oblasti stečeno u Srbiji. „Američki zvaničnici su, navodno, preko sopstvenih kanala za prenošenje poruka, ohrabrivali snage bezbednosti da se uzdrže od korišćenja sile“, nevešto saopštava Velt, pa dodaje: „U slučaju da stigne naređenje za korišćenje sile protiv demonstranata, lojalnost ministarstava bezbednosti i odbrane, na čelu sa Valerijem Kaburdžanijom i Davitom Tevzadzeom, bila je upitna. Od 2001. godine, oba ministarstva su održavala bliske odnose sa Sjedinjenim Državama.“ Ako su uočljive izvesne sličnosti sa Petim oktobrom i prethodnim pletenjem pučističke mreže u SRJ, to nije nimalo slučajno. „Moglo bi se reći“, Velt nastavlja svoju analizu, „po pitanju sprovođenja naređenja da silom obuzdaju stanovništvo, da su snage bezbednosti bile podeljene, i da su odnosi određene prirode sa ispostavama i agencijama vlade SAD odigrali ulogu u produbljivanju tih podela.“

POSLEDNJI NAPOR Kao vrhunac „revolucionarnog prevrata“, bilo je zacrtano spektakularno zauzimanje zgrade parlamenta i instaliranje kao novog predsednika sledeće po redu marionete, Mihaila Sakašvilija. Međutim, pretila je opasnost da scenario propadne zato što, suprotno očekivanjima izvođača prevrata i njihovih stranih pokrovitelja, ozbiljnije izborne neregularnosti ipak nisu bile otkrivene i propisno izabrana parlamentarna većina spremala se da počne sa radom. U slučaju da parlament bude redovno sazvan i stvari se normalizuju, naglašava Kori, mogla se dogoditi neprijatnost da opozicija ne uspe da organizuje ulične nerede i izazove promenu vlasti. U tom prelomnom trenutku, pripoveda Velt, Sakašvilijeva „odlučnost“ je odigrala ključnu ulogu. „Bilo je važno“, kaže Velt, „ubediti sledbenike da je nedostajao samo ‚poslednji napor‘ (the final push) to jest mirni juriš na izabrani parlament, pre njegovog formalnog sazivanja.“

Sa brojnim sredstvima obmane koja su im bila na raspolaganju i zahvaljujući blokadi zaštitnih mehanizama države, „poslednji napor“ nije izostao. Navođenjem iznajmljene rulje, parlamentu je bilo onemogućeno da otpočne sa radom dok nije prihvatio „ostavku“ škartiranog Ševardnadzea i potvrdio marionetu Sakašvilija na njegovom mestu. Tako se šarada uspostavljanja demokratije zapadnog tipa u Gruziji završila ustoličenjem jednog neuravnoteženog kavkaskog tiranina. Slično korumpiranim proizvodima „obojenih revolucija“ u Ukrajini 2004. godine, Srbiji 2000. i ostalim nesrećnim zemljama koje su se ređale na traci za odstrel, posle godina teturanja i Sakašvilijev režim je na kraju propao, zato što izvan služenja stranim pokroviteljima nije imao nikakvu vodeću ideju niti moralnu viziju ukorenjenu u biću svoga naroda, a najmanje koncept službe njegovoj dobrobiti.

Sličan scenario je u pripremi i za Republiku Srpsku.

A ambasador Majls? Posle izvrsno obavljenog posla u Tbilisiju, i još jedne pauze za zaslužen odmor, u novembru 2008. godine poslat je u Turkmenistan da posle neočekivanog infarkta „turkmanbašija“ Nijazova u toj ožalošćenoj zemlji, prebogatoj plinom i svakojakim prirodnim đakonijama, sredi prilike i osigura uredno uvođenje na vlast jednako kooperativnog autokrate.

U ovim uzburkanim vremenima, na evroazijskoj šahovskoj tabli je teško naći profesionalnijeg diplomatu i posvećenijeg promotora demokratije od njega.

[/restrictedarea]