Срце и судбина

Са критичарске траке

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Брус Четвин: На Црном брегу
Зрењанин, 2013.

И међу нашим читаоцима белетристике писац Брус Четвин (1940-1989) ужива култни статус. „Кривац“ за то су истинита легенда о његовим путовањима, пријатељевањима, интервјуима – али понајвише путописи У Патагонији и Вицекраљ Уиде као и кратки роман Уц. Сада се њима придружује роман У Црним брдима (Агора), који је мајсторски превео на српски песник Ален Бешић. Главни јунаци су близанци Луис и Бенџамин Џоунс, велшки сељаци, који читав живот проводе у врлетним Црним брдима, у родној кући чији један прозор гледа на Енглеску а други на Велс. Од рођења до смрти, у позним, осамдесетим годинама живота, близанци су повезани чврстим, невидљивим нитима, не одвајају се и скоро до пете деценије живота спавају заједно у брачном кревету својих родитеља. Рођени у браку жене из виших слојева, која је видела света, а решила да га замени Црним брдима и сељачким животом, и горопадног, примитивног оца, браћа се посвећују земљи, овчарству, тврдичлуку, осами… Али Брус Четвин, с много вештине, овој ишчашеној локалној причи придодаје и низ једнако уврнутих прича о њиховим суседима – покривајући сигурном нарацијом скоро читав 20. век. Велика историја света и Европе, напосе Велике Британија, у позадини је приче о становницима Црног брега, о нараштајима који пролазе животом, најчешће тврдоглаво одбијајући да напусте завичај, чак ни толико да би погледали шта се дешава у суседним крајевима Велса, а о Краљевини да не говоримо. Лишивши свој роман универзалнијег смисаоног хоризонта, Брус Четвин врло мудро ставља нагласак на форму саме мозаичке приче, коју мање-више изводи хронолошки, као и на стил. Следбеник најбоље традиције енглеског реалистичког романа 19. века, што је нарочито видљиво у психо-физичким портретима мноштва протагониста, Четвин снагом талента и кићеним, орнаменталним стилом, преображава проседе у своје добитно оружје. Његова упућеност у мноштво дисциплина и у разноврсна специјалистичка знања (од историје авијације до лептирологије) – то му оптимално омогућавају. Овај изванредно написан роман плени нас управо стилом – и отуда истичемо минуциозни Бешићев превод,који у српском звони и блеска опчињавајуће – на најбољем трагу онога што је енглески писац постигао у оригиналу. Било би добро да ускоро добијемо у преводу и преостале Четвинове књиге.

Харлод Р. Фостер: Принц Валијант (1937-1938)
Београд, 2013.

Подељена су мишљења који је најбољи стрип свих времена. За некога је то Мали Немо Виндзора Мекеја, за друге Крејзи Кет Херимена. Трећи ће свима претпоставити неку варијацију Тарзана, четврти неки од четири стрипа Рејмонда. Они евроцентричнији ће кренути даље кроз време и зауставити се на Блуберију Жироа и Шарлијеа,Корту Малтежанину Прата или Космичким путницима Жијона. Трећи ће вероватно најбољим сматрати Астерикса Гошинија и Удерзоа, а четврти Гастона Франкена. Вративши се у Америку и решивши да не кренемо кроз свет суперјунака у свескама, зауставићемо се на Принцу Валијанту којег је од 13. фебруара 1937. као недељни новински стрип цртао, велики Харолд Р. Фостер. Овај величанствени витешки серијал смештен у пети век наше ере, а по Фостеровим речима у много чему померен два века унапред, већ пре Другог светског рата је био међу југословенским читаоцима – али би се најбољим местом у којем је икад излазио на српском језику могао сматрати дечји недељник Кекец, којег је, у колорној верзији красио од првог броја. Следећа Валијантова српска постаја била је у Стрипотеци новосадског Маркетпринта, где је годинама презентован у црно-белом отиску. Иста редакција је у десетак свезака покушала и да га осамостали, а успела је у двадесет година напора да га објави целог (што се Фостеровог рада тиче) на великом формату, поново црно-белог. Када је едитован вишедеценијски Фостеров рад, без преседана у историји девете уметности, настављено је са штампањем Марфијеве настављачке верзије. Овог просечног цртача је изабрао за наследника сам Фостер – зачудивши многе поклонике стрипа. Фостер је, показало се добро рачунао, јер је аутор Бен Болта, ако ништа друго, показао завидну меру упорности. Срчани Валијант и сада излази (чини се бар цртачки бољи него у Марфијево време) испод маште и пера тандема Шулц и Јејтс…. Све ово говоримо подржавајући колорну инкарнацију Принца Валијанта коју је београдска Чаробна књига покренула негде око Сајма књига. Тврде корице, одлично дизајниране, и квалитетан отисак, предговор и интервју с Фостером чине ово издање драгоценим чак и у библиотекама свих оних који имају кабасто Маркетпринтово издање у целини. Надамо се само да и ово едитовање пустоловина Артуровог витеза неће трајати деценијама.