Srce i sudbina

Sa kritičarske trake

Piše Vasa Pavković

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

Brus Četvin: Na Crnom bregu
Zrenjanin, 2013.

I među našim čitaocima beletristike pisac Brus Četvin (1940-1989) uživa kultni status. „Krivac“ za to su istinita legenda o njegovim putovanjima, prijateljevanjima, intervjuima – ali ponajviše putopisi U Patagoniji i Vicekralj Uide kao i kratki roman Uc. Sada se njima pridružuje roman U Crnim brdima (Agora), koji je majstorski preveo na srpski pesnik Alen Bešić. Glavni junaci su blizanci Luis i Bendžamin Džouns, velški seljaci, koji čitav život provode u vrletnim Crnim brdima, u rodnoj kući čiji jedan prozor gleda na Englesku a drugi na Vels. Od rođenja do smrti, u poznim, osamdesetim godinama života, blizanci su povezani čvrstim, nevidljivim nitima, ne odvajaju se i skoro do pete decenije života spavaju zajedno u bračnom krevetu svojih roditelja. Rođeni u braku žene iz viših slojeva, koja je videla sveta, a rešila da ga zameni Crnim brdima i seljačkim životom, i goropadnog, primitivnog oca, braća se posvećuju zemlji, ovčarstvu, tvrdičluku, osami… Ali Brus Četvin, s mnogo veštine, ovoj iščašenoj lokalnoj priči pridodaje i niz jednako uvrnutih priča o njihovim susedima – pokrivajući sigurnom naracijom skoro čitav 20. vek. Velika istorija sveta i Evrope, napose Velike Britanija, u pozadini je priče o stanovnicima Crnog brega, o naraštajima koji prolaze životom, najčešće tvrdoglavo odbijajući da napuste zavičaj, čak ni toliko da bi pogledali šta se dešava u susednim krajevima Velsa, a o Kraljevini da ne govorimo. Lišivši svoj roman univerzalnijeg smisaonog horizonta, Brus Četvin vrlo mudro stavlja naglasak na formu same mozaičke priče, koju manje-više izvodi hronološki, kao i na stil. Sledbenik najbolje tradicije engleskog realističkog romana 19. veka, što je naročito vidljivo u psiho-fizičkim portretima mnoštva protagonista, Četvin snagom talenta i kićenim, ornamentalnim stilom, preobražava prosede u svoje dobitno oružje. Njegova upućenost u mnoštvo disciplina i u raznovrsna specijalistička znanja (od istorije avijacije do leptirologije) – to mu optimalno omogućavaju. Ovaj izvanredno napisan roman pleni nas upravo stilom – i otuda ističemo minuciozni Bešićev prevod,koji u srpskom zvoni i bleska opčinjavajuće – na najboljem tragu onoga što je engleski pisac postigao u originalu. Bilo bi dobro da uskoro dobijemo u prevodu i preostale Četvinove knjige.

Harlod R. Foster: Princ Valijant (1937-1938)
Beograd, 2013.

Podeljena su mišljenja koji je najbolji strip svih vremena. Za nekoga je to Mali Nemo Vindzora Mekeja, za druge Krejzi Ket Herimena. Treći će svima pretpostaviti neku varijaciju Tarzana, četvrti neki od četiri stripa Rejmonda. Oni evrocentričniji će krenuti dalje kroz vreme i zaustaviti se na Bluberiju Žiroa i Šarlijea,Kortu Maltežaninu Prata ili Kosmičkim putnicima Žijona. Treći će verovatno najboljim smatrati Asteriksa Gošinija i Uderzoa, a četvrti Gastona Frankena. Vrativši se u Ameriku i rešivši da ne krenemo kroz svet superjunaka u sveskama, zaustavićemo se na Princu Valijantu kojeg je od 13. februara 1937. kao nedeljni novinski strip crtao, veliki Harold R. Foster. Ovaj veličanstveni viteški serijal smešten u peti vek naše ere, a po Fosterovim rečima u mnogo čemu pomeren dva veka unapred, već pre Drugog svetskog rata je bio među jugoslovenskim čitaocima – ali bi se najboljim mestom u kojem je ikad izlazio na srpskom jeziku mogao smatrati dečji nedeljnik Kekec, kojeg je, u kolornoj verziji krasio od prvog broja. Sledeća Valijantova srpska postaja bila je u Stripoteci novosadskog Marketprinta, gde je godinama prezentovan u crno-belom otisku. Ista redakcija je u desetak svezaka pokušala i da ga osamostali, a uspela je u dvadeset godina napora da ga objavi celog (što se Fosterovog rada tiče) na velikom formatu, ponovo crno-belog. Kada je editovan višedecenijski Fosterov rad, bez presedana u istoriji devete umetnosti, nastavljeno je sa štampanjem Marfijeve nastavljačke verzije. Ovog prosečnog crtača je izabrao za naslednika sam Foster – začudivši mnoge poklonike stripa. Foster je, pokazalo se dobro računao, jer je autor Ben Bolta, ako ništa drugo, pokazao zavidnu meru upornosti. Srčani Valijant i sada izlazi (čini se bar crtački bolji nego u Marfijevo vreme) ispod mašte i pera tandema Šulc i Jejts…. Sve ovo govorimo podržavajući kolornu inkarnaciju Princa Valijanta koju je beogradska Čarobna knjiga pokrenula negde oko Sajma knjiga. Tvrde korice, odlično dizajnirane, i kvalitetan otisak, predgovor i intervju s Fosterom čine ovo izdanje dragocenim čak i u bibliotekama svih onih koji imaju kabasto Marketprintovo izdanje u celini. Nadamo se samo da i ovo editovanje pustolovina Arturovog viteza neće trajati decenijama.