Сајам књига или истрага предака

Пише Радомир Уљаревић 

Било би разумно претпоставити да би чланови сајамског Одбора требало да брину о српској књижевности и да забораве на ванкњижевне анимозитете. Али гле чуда, они су очигледно одбацили све оно што су као принцип прокламовали, а руководили су се искључиво дневнополитичким ставовима знајући да могу да чине некажњено шта год хоће

Завршен је овогодишњи београдски Сајам књига, манифестација чије свако наредно издање српска културна јавност са нестрпљењем ишчекује. Тешко се, међутим, после завршетка Сајма отети главном утиску да је једна од највећих културних манифестација на Балкану претворена у стварни бувљак, највећи на Балкану.
Као издавач који је и сам жртва различитих ванкњижевних, ваниздавачких, просто ванкултурних махинација, желим да макар обзнаним, да кажем бобу да је боб. Да не прећутимо сваки пут.
Било би природно претпоставити да би чланови сајамског Одбора требало да брину о српској књижевности и да забораве на ванкњижевне анимозитете. Али гле чуда, они су очигледно одбацили све оно што су као принцип прокламовали, а руководили су се искључиво дневнополитичким ставовима знајући да могу да чине некажњено шта год хоће.

[restrictedarea]

ВИСОКА ЦЕНА Да подсетим, „Штампар Макарије“ је као издавач конкурисао за простор од 85 квадрата у Арени сајма, а једва је добио 35 квадрата у Прстену. Тражили смо само оно што нам припада према важећим критеријумима с обзиром да објављујемо дела за која се поуздано може рећи да одређују магистралне токове наше духовности. Расподељујући сајамски простор, сајамски Одбор наводно разматра квалитет и квантитет издавачке понуде, да би посетиоци и читаоци имали јаснији преглед, да би био успостављен барем начелни вредносни поредак у презентацији књижевног стваралаштва.
И није само „Штампар Макарије“ платио високу цену – наша културна јавност олако прелази преко чињенице да су и други издавачи, пре свих „Дерета“, издавачи којима је несумњиво место у центру Арене избачени из тог центра, а они којима није место ни на степеништу испред улаза у халу закулисним политикантским механизмима су у тај центар доспели. Да иронија буде већа, то су баш они који су доспели и на црне листе европских и светских агената за заштиту права, који су дакле постали застиђе српског издаваштва, баш они добијају награду за издавача године! О чему се ту ради? То је концепција антикултуре, према којој ваља унизити сваки истински културни пројекат, а све оно што има прворазредно значење претворити у неку бесмислену имперсоналност. У таквој имперсоналности најважнији су непостојећи издавачи који нису објавили ниједан наслов. Они су несумњиво подобни. Увођење неподобних и подобних издавача, није ли то оно што данас заговара београдски Сајам књига, манифестација која је основана и деценијама постојала као велика отворена културна сцена!
Да подсетим на континуитет који траје годинама: кад су изашла Сабрана дела Милоша Црњанског у 16 томова, тај пројекат није ни ушао у конкуренцију за издавачки подухват године иако би управо то издање могло с правом да буде проглашено и за издавачки подухват деценије.
Исто тако, пројекат Сабрана дела Ива Андрића у 20 томова која су објављена поводом педесете годишњице Нобелове награде, приређена на потпуно новим приређивачким принципима, по званичној сајамској процени, била су инфериорна у конкуренцији са једним стрипом? Стрип је наочиглед целе српске културне јавности у конкуренцији са Андрићевим сабраним делима проглашен за издвачки подухват године. Свака част стрипу, али овде је реч о нечем другом, о оном ломпаровском духу самопорицања – организатори Сајма су сматрали да је Андрићу много и тих 50 година, и да је његов јубилеј требало малчице склонити обележавајући, како је то и чинио Културни центар Београда – месец Крлеже у Србији, као да је Крлежа противтежа Андрићу. Је ли Бог дао да читамо и Крлежу, али не у контексту који је само бедно лицитирање, бежање од властите културе и властитог идентитета?
Ове године ни Његошева Сабрана дела, припремљена у част јубилеја, ни Сабрана дела Матије Бећковића у 12 томова нису завредeла да буду издавачки подухват године јер је један члан Жирија изразио сумњу у то да се десила истрага потурица, а с друге стране нема никакве сумње да се у нашем времену одвија, наочиглед наше културне јавности она, како би Негришорац рекао – истрага предака. А истрага предака допуштена је како би се компензовала она истрага потурица, и за ту компензацију био је задужен, нико други до тај сајамски Одбор. Уместо да Сајам буде посвећен 200. годишњици Његоша, он је посвећен причи о нискожанровској увезеној књижевности, или још горе, оној произведеној у кухињи неке од српских књижевница домаћица која таленат надомешта благословом црквених веродостојника који не могу да се не сажале пред амбицијама њеног раскошног стила. Ко би том стилу одолио.
Нема тог посетиоца београдског Сајма књига који може рећи: да, уверио сам се да постоје нова издања, видео сам које су то куће објавиле нове наслове, које су то књиге и који су то аутори! Да би се стекла макар и овлашна информација о свему томе, морао би човек на Сајму да проведе много више времена него што Сајам уопште траје. А са мало добре воље, са мало добре намере, организатори Сајма могли су да учине велику ствар, и за српску културу и за овај сајам књига. Наиме, у централној сали Сајма ваљало је обезбедити изложбени простор само за нова издања, и на том изложбеном простору укинути продају књига. Међутим, то би подразумевало и укидање комесара културе који је постављен, као у ратном стању, за главнокомандујућег и у Одбору и у Жиријима.

НИЈЕ МУДРО… Није сасвим мудро давати тако неограничену власт над стварима културе људима који поуздано раде искључиво у интересу неког, по правилу страног центра моћи, и који културу на најгори могући начин политизују.
Сваки трезвени глас у том комесарском амбијенту делује као глас који треба угушити, а наши независни и слободни медији су осуђени да слушају оне који им намећу своје аргументе као једине. Тако је природно што су многе камере зазирале од издавачких кућа оних издавача који су као неподобни избачени из Арене, од њихових аутора и од њихових изложених дела. Тако све до Његоша.
Да ли је то случајно? Приврженици идеје о завери рећи ће – није случајно, а ја, пак, који не верујем у завере, рећи ћу да је ово завера у којој ништа није случајно.
Београдски сајам књига, сећамо се тих времена, био је манифестација на коју су из света долазили са пуним поштовањем, јер заиста је то био један од најбоље осмишљених и организованих сајмова књига у свету. Али није се могло догодити да у Арени сајма нема кључних српских писаца, а да они издавачи који имају везе и политичку моћ на трон седе неправо узети, да се шепуре на туђим местима која су у беспоштедним политичким гурањима и угуравањима коначно и освојили.
А о Његошу, ни говора. Сајам је био посвећен новом комесару српске културе. Има ли још неко ко није чуо за њега?

[/restrictedarea]