Sajam knjiga ili istraga predaka

Piše Radomir Uljarević 

Bilo bi razumno pretpostaviti da bi članovi sajamskog Odbora trebalo da brinu o srpskoj književnosti i da zaborave na vanknjiževne animozitete. Ali gle čuda, oni su očigledno odbacili sve ono što su kao princip proklamovali, a rukovodili su se isključivo dnevnopolitičkim stavovima znajući da mogu da čine nekažnjeno šta god hoće

Završen je ovogodišnji beogradski Sajam knjiga, manifestacija čije svako naredno izdanje srpska kulturna javnost sa nestrpljenjem iščekuje. Teško se, međutim, posle završetka Sajma oteti glavnom utisku da je jedna od najvećih kulturnih manifestacija na Balkanu pretvorena u stvarni buvljak, najveći na Balkanu.
Kao izdavač koji je i sam žrtva različitih vanknjiževnih, vanizdavačkih, prosto vankulturnih mahinacija, želim da makar obznanim, da kažem bobu da je bob. Da ne prećutimo svaki put.
Bilo bi prirodno pretpostaviti da bi članovi sajamskog Odbora trebalo da brinu o srpskoj književnosti i da zaborave na vanknjiževne animozitete. Ali gle čuda, oni su očigledno odbacili sve ono što su kao princip proklamovali, a rukovodili su se isključivo dnevnopolitičkim stavovima znajući da mogu da čine nekažnjeno šta god hoće.

[restrictedarea]

VISOKA CENA Da podsetim, „Štampar Makarije“ je kao izdavač konkurisao za prostor od 85 kvadrata u Areni sajma, a jedva je dobio 35 kvadrata u Prstenu. Tražili smo samo ono što nam pripada prema važećim kriterijumima s obzirom da objavljujemo dela za koja se pouzdano može reći da određuju magistralne tokove naše duhovnosti. Raspodeljujući sajamski prostor, sajamski Odbor navodno razmatra kvalitet i kvantitet izdavačke ponude, da bi posetioci i čitaoci imali jasniji pregled, da bi bio uspostavljen barem načelni vrednosni poredak u prezentaciji književnog stvaralaštva.
I nije samo „Štampar Makarije“ platio visoku cenu – naša kulturna javnost olako prelazi preko činjenice da su i drugi izdavači, pre svih „Dereta“, izdavači kojima je nesumnjivo mesto u centru Arene izbačeni iz tog centra, a oni kojima nije mesto ni na stepeništu ispred ulaza u halu zakulisnim politikantskim mehanizmima su u taj centar dospeli. Da ironija bude veća, to su baš oni koji su dospeli i na crne liste evropskih i svetskih agenata za zaštitu prava, koji su dakle postali zastiđe srpskog izdavaštva, baš oni dobijaju nagradu za izdavača godine! O čemu se tu radi? To je koncepcija antikulture, prema kojoj valja uniziti svaki istinski kulturni projekat, a sve ono što ima prvorazredno značenje pretvoriti u neku besmislenu impersonalnost. U takvoj impersonalnosti najvažniji su nepostojeći izdavači koji nisu objavili nijedan naslov. Oni su nesumnjivo podobni. Uvođenje nepodobnih i podobnih izdavača, nije li to ono što danas zagovara beogradski Sajam knjiga, manifestacija koja je osnovana i decenijama postojala kao velika otvorena kulturna scena!
Da podsetim na kontinuitet koji traje godinama: kad su izašla Sabrana dela Miloša Crnjanskog u 16 tomova, taj projekat nije ni ušao u konkurenciju za izdavački poduhvat godine iako bi upravo to izdanje moglo s pravom da bude proglašeno i za izdavački poduhvat decenije.
Isto tako, projekat Sabrana dela Iva Andrića u 20 tomova koja su objavljena povodom pedesete godišnjice Nobelove nagrade, priređena na potpuno novim priređivačkim principima, po zvaničnoj sajamskoj proceni, bila su inferiorna u konkurenciji sa jednim stripom? Strip je naočigled cele srpske kulturne javnosti u konkurenciji sa Andrićevim sabranim delima proglašen za izdvački poduhvat godine. Svaka čast stripu, ali ovde je reč o nečem drugom, o onom lomparovskom duhu samoporicanja – organizatori Sajma su smatrali da je Andriću mnogo i tih 50 godina, i da je njegov jubilej trebalo malčice skloniti obeležavajući, kako je to i činio Kulturni centar Beograda – mesec Krleže u Srbiji, kao da je Krleža protivteža Andriću. Je li Bog dao da čitamo i Krležu, ali ne u kontekstu koji je samo bedno licitiranje, bežanje od vlastite kulture i vlastitog identiteta?
Ove godine ni Njegoševa Sabrana dela, pripremljena u čast jubileja, ni Sabrana dela Matije Bećkovića u 12 tomova nisu zavredela da budu izdavački poduhvat godine jer je jedan član Žirija izrazio sumnju u to da se desila istraga poturica, a s druge strane nema nikakve sumnje da se u našem vremenu odvija, naočigled naše kulturne javnosti ona, kako bi Negrišorac rekao – istraga predaka. A istraga predaka dopuštena je kako bi se kompenzovala ona istraga poturica, i za tu kompenzaciju bio je zadužen, niko drugi do taj sajamski Odbor. Umesto da Sajam bude posvećen 200. godišnjici Njegoša, on je posvećen priči o niskožanrovskoj uvezenoj književnosti, ili još gore, onoj proizvedenoj u kuhinji neke od srpskih književnica domaćica koja talenat nadomešta blagoslovom crkvenih verodostojnika koji ne mogu da se ne sažale pred ambicijama njenog raskošnog stila. Ko bi tom stilu odolio.
Nema tog posetioca beogradskog Sajma knjiga koji može reći: da, uverio sam se da postoje nova izdanja, video sam koje su to kuće objavile nove naslove, koje su to knjige i koji su to autori! Da bi se stekla makar i ovlašna informacija o svemu tome, morao bi čovek na Sajmu da provede mnogo više vremena nego što Sajam uopšte traje. A sa malo dobre volje, sa malo dobre namere, organizatori Sajma mogli su da učine veliku stvar, i za srpsku kulturu i za ovaj sajam knjiga. Naime, u centralnoj sali Sajma valjalo je obezbediti izložbeni prostor samo za nova izdanja, i na tom izložbenom prostoru ukinuti prodaju knjiga. Međutim, to bi podrazumevalo i ukidanje komesara kulture koji je postavljen, kao u ratnom stanju, za glavnokomandujućeg i u Odboru i u Žirijima.

NIJE MUDRO… Nije sasvim mudro davati tako neograničenu vlast nad stvarima kulture ljudima koji pouzdano rade isključivo u interesu nekog, po pravilu stranog centra moći, i koji kulturu na najgori mogući način politizuju.
Svaki trezveni glas u tom komesarskom ambijentu deluje kao glas koji treba ugušiti, a naši nezavisni i slobodni mediji su osuđeni da slušaju one koji im nameću svoje argumente kao jedine. Tako je prirodno što su mnoge kamere zazirale od izdavačkih kuća onih izdavača koji su kao nepodobni izbačeni iz Arene, od njihovih autora i od njihovih izloženih dela. Tako sve do Njegoša.
Da li je to slučajno? Privrženici ideje o zaveri reći će – nije slučajno, a ja, pak, koji ne verujem u zavere, reći ću da je ovo zavera u kojoj ništa nije slučajno.
Beogradski sajam knjiga, sećamo se tih vremena, bio je manifestacija na koju su iz sveta dolazili sa punim poštovanjem, jer zaista je to bio jedan od najbolje osmišljenih i organizovanih sajmova knjiga u svetu. Ali nije se moglo dogoditi da u Areni sajma nema ključnih srpskih pisaca, a da oni izdavači koji imaju veze i političku moć na tron sede nepravo uzeti, da se šepure na tuđim mestima koja su u bespoštednim političkim guranjima i uguravanjima konačno i osvojili.
A o Njegošu, ni govora. Sajam je bio posvećen novom komesaru srpske kulture. Ima li još neko ko nije čuo za njega?

[/restrictedarea]