На облачној страни Алпа

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Владу Аленке Братушек не притиска само Брисел него и финансијске институције, које непрестано лансирају све лошије прогнозе у вези са опоравком словеначке економије

Изгледа да је криза еврозоне нашла нову жртву: Словенију. ММФ је, наиме, како би избегла финансијску помоћ, затражио од Словеније да што пре докапитализује своје банке, што би морало да забрине остале европске земље јер Словенија, за разлику од осталих земаља које су затражиле помоћ – није била економски пропала земља. Све до недавно била је пропагирана као економска „прича о успеху“, као најстабилнија и напросперитетнија од постсоцијалистичких земаља. Како је уопште дошло до овога, запитао се Игор Гуардианчич, истраживач данског Центра за истраживање држава благостања. Његова анализа, под насловом „Суноврат Словеније, и зашто је важан за Европу“, објављена је на академској страници „Conversations“ на којој „најбриткији академски умови“ са британских и других европских универзитета у новинарском маниру објављују размишљања о најтежим проблемима савременог света.

 

МРАЧНИ ИЗГЛЕДИ Како је уопште дошло до овога, како смо упали у живи песак, то је питање које себи постављају и многи Словенци, упркос прошлогодишњим снажним уличним протестима, којима су успели да отерају омрзнуту владу Јанеза Јанше – а ипак им није боље. Штавише, ситуација је сада још гора. Ове седмице словеначку премијерку Аленку Братушек чека пресудно гласање о буџету, за које је везала и парламентарно гласање о поверењу својој влади. Упркос кресањима свих могућих и немогућих ставки у државној каси, на крају је морала да призна да држави само до краја ове године фали милијарда евра. Влада се нада да ће обезбедити поверење посланика, али је буџет – који намерава да закрпи новим порезима и драконским наметима – налетео на отпор великог дела јавности. Грађани су нарочито кивни на план за увођење пореза на некретнине, који ће представљати гадан удар на џеп не само сиромашних него и кризом ојађеног средњег слоја. У Словенији је чак 80 одсто кућа и станова у приватном власништву, што је највиши проценат у ЕУ, а претежни број власника су људи са скромнијим примањима који су за социјализма, помоћу повољних кредита, успели да подигну сопствени кров над главом. Међу њима је велики број пензионера. Нови порез за све њих значи неочекиван харач, тежак од неколико стотина до неколико хиљада евра годишње, јер би се постојећи намет на некретнине увећао за три до четири пута. Стога је, за свега неколико дана, већ 55 хиљада људи потписало петицију којом се противе увођењу новог пореза.

С друге стране, владу Аленке Братушек притиска не само Брисел него и финансијске институције, које непрестано лансирају све лошије прогнозе у вези са опоравком словеначке економије. Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) је, на пример, у најновијем извештају записала да Словенија у 2014. може рачунати на пад БДП-а од 2,5 одсто, иако се још колико у мају прогнозирало да тај пад неће бити већи од 0,9 одсто. Томе треба додати и 2,4 одсто пада БДП-а у 2013. години. Иако извоз донекле показује пораст, презадужене словеначке државне банке које гутају милијарде евра, као и мала куповна моћ становништва (са 115.000 незапослених)онемогућавају Словенији да брже исплива на површину.

Ни Европска комисија није нарочито оптимистична када је Словенија у питању; у извештају од 5. новембра Комисија оцењује пад словеначког БДП-а само у овој години за 2,7 одсто. У ЕУ још само Кипар (са падом БДП-а од 8,7 одсто у 2013, и најављеним падом од 3,9 одсто у наредној години) показује лошије резултате од Словеније. Најгоре стање је у банкама; Нова љубљанска банка (НЛБ) и друге домаће банке, које би да се отарасе трулих кредита њиховим трансфером на нетом основану „лошу банку“, потражују од државе чак 7,9 милијарди евра за попуњавање „финансијске рупе“ у банкарском сектору. Одустало се од кипарског сценарија јер у Словенији „шишање“ власника банкарских рачуна не може дати жељене резултате пошто је највећи власник банака – сама држава. Отуда Словенији не преостаје друго него да се лати продаје „породичног сребра“, а то су преостала државна предузећа, на челу са „Телекомом“, који има приличан удео и у телекомуникацијама на Косову. Ни тај план, међутим, није без мана, јер је криза драстично оборила вредност преостале „државне сребрнине“, па калкулације кажу да се може очекивати лоша понуда и још гора продаја.

 

[restrictedarea]

ЦРНА ТРОЈКА Лист „Finance“ упозорава да Словенији не би помогло ни када би имала (а нема) за продају тринаест „Телекома“, јер ни тако не би испливала из кризе. Словенија се тако већ месецима опире да крене путем Грчке и Кипра, иако опозиција све чешће најављује баш такав сценарио као неизбежан. Премијерка Братушек до сада није замолила ЕУ за финансијску помоћ, јер је долазак озлоглашене бриселске Тројке предмет политичке битке за престиж између власти и опозиције. Опоненти Братушкове, на челу са претходним премијером Јанезом Јаншом, устрајно најављују „долазак Тројке“, јер њен долазак не значи само да је Словенија додирнула дно дна, већ представља доказ више о некомпетентном и лошем раду актуелне владе. Зато се гарнитура Аленке Братушек радије одлучила на распродају словеначких државних предузећа испод цене све како би избегла европску финансијску инјекцију уз медијацију омражене Тројке.

Тешки проблеми у које је Словенија запала још теже су разумљиви ако се зна у како доброј, чак одличној кондицији је била њена привреда после уласка у ЕУ маја 2004. године, а нарочито пре тога. Близину Италије, Аустрије и Немачке је успела да искористи за добар пласман своје робе на суседна тржишта. Словеначки бруто друштвени производ је тако, после осамостаљења а нарочито од 2004. до 2008, растао по стопи од 4,5 одсто и достигао 87 одсто европског просека у 2009. години. А онда су кола нагло кренула низбрдо. Прокламована „прича о успеху“ распрсла се као мехурић од сапунице што је, према речима словеначког економисте Јоже Менцингера, последица претходног периода тзв. „касино капитализма“ када су словеначке банке (све у државном власништву) издашно позајмљивале велике своте новопеченим тајкунима који су „пирамидалним“ системом покушавали да откупе и јефтино присвоје (некада успешна) друштвена предузећа. Пошто грамзивост нема граница, успут су куповали и на светским берзама прецењене финансијске „деривате“. Финансијски хазард је потопила светска економска криза, а држава је терет плаћања њених последица пребацила на плећа пореских обвезника, иако се знало да је добро сакривана „банкарска црна рупа“ много дубља него што је власт признавала.

Уследио је пад БДП-а за 7,9 одсто само у 2009. години, и пораст незапослености на преко 10 одсто популације. Удео „лоших кредита“ у БДП-у, према најновијим проценама, износи чак 22 одсто. Агенција „Фич“ је словеначки финансијски рејтинг вредновала оценом БББ+ са негативним изгледима, а за санацију скандалозног банкарског система предвиђа брзо „упумпавање“ од најмање 4,6 милијарди евра. С обзиром на неславно стање државних финансија, „Фич“ оцењује да Словенију чека „битка на узбрдици“. Европска комисија шаље нимало оптимистичне сигнале службеној Љубљани да само још већим стезањем каиша може да избегне тражење помоћи, али је све више стручњака уверено да су то само утешне речи.

Откривена је и још једна велика дилема – колико уопште приватизовати усред кризе (кад је јасно да све вреди драстично мање) и шта уопште доноси приватизација? Економиста Менцингер се, због упозорења да је јавни сектор важан (па се не може унедоглед „давити“) нашао на мети „младоекономиста“ који, због његове критике суровог предлога послодаваца за излазак из кризе, сада чак траже да професор Менцингер због својих изјава „одговара пред судом“. Ево шта их је наљутило: „Зашто би нам био потребан акциони програм за покретање мале привреде, микро и малих предузетника? Многи предузетници су то постали јер им, када су изгубили запослење, ништа друго није преостало. Много чистачица, келнера или фризера се данас убраја у ‚предузетнике‘, а њихове радне машине су метла, послужавник или фризерска столица; њихова или позајмљена… Други предлог реформи јесте повећање еластичности тржишта. Предлагачи програма су убеђени – или се бар праве да су убеђени – да би послодавци, уколико бисмо им допустили да смање минималне плате, доприносе и порезе, и да престану да плаћају топли оброк и трошкове превоза на рад – сваки тако уштеђени евро потрошили за развој свог предузећа, повећање конкурентности и за отварање нових радних места. Међутим, њихови поступци у прошлости не оправдавају таква очекивања. Управо обрнуто. Колико би морао да појефтини рад, на какав ниво би морала да се сроза цена рада – на азијски? А у том правцу полако идемо. Пре кризе је просечна плата у Словенији била за 97 одсто виша од плате у новим чланицама ЕУ, прошле године је износила само 82 одсто од просека. Да ли морамо да је спустимо на ниво Азије? Да ли је избацивањем плаћеног времена за ужину заиста могуће бити конкурентан азијским радницима, на пример са 1.200 кројачица које су погинуле под рушевинама ‚фабрике‘ у Даки? Време утрошено за ужину им највероватније нису ни плаћали, јер га нису ни имале.“ Менцингеров сарказам подигао је на ноге младоекономисте, који у људима виде „ресурсе“ које треба максимално искористити зарад профита.

Реакција на владине супернове планове изласка из кризе али и на алавост послодаваца, стигла је и с неочекиване стране – са улице. Покрет, за који се сматрало да је замро после смене власти прошле зиме, а који је водио уличне протесте, поново се активирао; прошлог викенда су „устаници“ поново изашли на тргове словеначких градова да опомену власт да није вечна, и да осиромашени пук нема куд више да стеже каиш. Јасно је да Словенију чека веома напета година. Њена искуства могу бити важна и за остале државе у региону, јер показују да ни заклињање у „европски пут“ није неки чаробни штапић за решавање дубиоза у које се сурвала држава.

„Ситуација у 2013. години јесте драматична. Пошто су домаће каматне стопе на дугорочне обвезнице постале тако високе да утичу и на високу цену задуживања, прелазна влада Аленке Братушек неће изврдати да просјачи за помоћ. Већ сам тај акт ће бити доживљен као национална трагедија. Тада би могла да крене и перверзна динамика последњих покушаја ‚спасавања‘ путем још већег кресања словеначког БДП-а, као што су на то биле присиљене економије Грчке, Шпаније и других прималаца финансијске помоћи, када су поклекли. Веома мрачни облаци надвили су се над земљу која себе рекламира као државу ‚на сунчаној страни Алпа‘,“ закључује Игор Гуардианчич, стручњак за истраживање екс „држава благостања“, друштвеног диносауруса који је успео да преживи само на северу Европе.

[/restrictedarea] срочный займ на карту займ платизазайм через систему контакт без отказовсрочный займ на киви кошелек от частных лиц