Сећање на уклетог генија

Пише Дејан Ђорић

Ко је заборављени Сава Мркаљ кога већ два века одбацује његов род и у чију част је у Народном музеју Панчево у петак – симболички на дан славе Мркаљевих – отворена изложба слика и акварела његове даље рођаке Љубице Мркаљ?

Ове године обележава се двеста тридесет година од рођења Саве Мркаља, сто осамдесет година од његове смрти, а недавно се навршило, у јавности незапажено, двеста година од објављивања његове књиге која је имала изузетан значај за развој српског језика. Ко је заборављени Сава Мркаљ, кога већ два века одбацује његов род? Рођен је око 1783. године у засеоку Мркаљ у Крајини и као врло бистро дете упућен је на богословију коју је завршио у Карловцу. Био је болешљив младић, па је добио ослобођење од војне обавезе. У Госпићу је радио као учитељ „славено-сербске” школе, био је исмеван од неуких ђака а потом је (1894-1806) студирао философију у Загребу на Краљевској академији знаности. У Пешти је од 1807. до 1810. на универзитету учио философију и математику. Капиталну књижицу српске науке о језику Сало дебелога јера либо азбукопротрес објавио је 1810. Књига је изазвала жестоке реакције, пре свега у српској цркви, тираж је уништен и започела је његова голгота. Склонио се у родни Кордун, затим у манастир Гомирје у коме се замонашио немајући средстава за живот. Понижаван од полуписмених калуђера, по сопственој жељи напустио је манастир. Боравио је у Турској, Банату, на Фрушкој гори, радио као учитељ по Далмацији, у Дубровнику, Шибенику и у Земуну. Прогањани учитељ луталица нигде у свом народу није наилазио на разумевање, био је шиканиран и изопштен. Држао је приватне часове латинског и, притиснут немаштином, безизгледношћу и сталним презиром – полудео. Умро је у душевној болници 1833.

УКЛЕТИ СТВАРАЛАЦ Сава Мркаљ је један од раних српских романтичарских генија, стваралац несрећне судбине, прва звезда на небу наше новије науке и поезије. У душевној болници написао је неке од најбољих песама новије српске поезије, којима је нашу књижевност увео у савремену европску културу. Претходио је Бранку Радичевићу, а све познатија песма „Јао … триста пута“ издвојила се снагом описа његових личних, али и општељудских патњи, космичким усудом човека који као да је осуђен да другим бићима наноси зло. Уз ту песму је забележио: „Састављено кад у Горњо-Карловачку боловаоницу доспех побеђен, и остављен од свега света“. Срби и Црногорци немају само уклете песнике, приповедаче и сликаре, већ и научнике. Сава Мркаљ је био доктор философије, познавалац математике и астрономије, латинског, немачког, француског, грчког и јеврејског језика – један од најученијих Срба свог времена. Тај прерано сазрели учењак био је нетипична појава чак и за цркву. Дејан Медаковић је на једном од својих предавања рекао да су калуђери у то време више бринули о добром залогају него о образовању, знање је у српским манастирима било на ниском нивоу.
Несхваћен, прогањан и нападан, Сава Мркаљ тек у наше доба стиче признање. Како каже Владо Ђукановић: „А сада је, после два века дуговања, дошао тренутак да се ствари поставе на своје место. Сави Мркаљу требало би да припадне слава што је дефинисао фонолошки систем нашег језика, реформисао азбуку и предложио да се у српски језик уведе начело ‚пиши као што говориш‘. Вук је био маестралан прагматичар који је схватио значај Мркаљевог дела и који је умео да га, уз неколико интервенција, приведе коначној намени, прихвативши га касније као своје дело“. Вуку Караџићу смо се одужили, а Сави Мркаљу нисмо.

[restrictedarea]

ПАЖЊА ПОТОМАКА Осим научника, пажњу овом усамљеном прогнанику, великану српске културе, придају сада и уметнице. Пре свих, његова даља рођака, наследница лозе, српско-француска сликарка Љубица Мркаљ. Изложби слика Љубице Мркаљ у славу Саве Мркаља, претходила је изложба Милице Грбић, рођене у Лици, сликарке и магистра Филолошког факултета у Београду, у Галерији Историјског архива у Панчеву. У организацији Удружења Крајишника у Народном музеју Панчево симболички је пре недељу дана, на дан славе Мркаљевих, отворена већа изложба слика и акварела Љубице Мркаљ, на којој су представљена педесет два рада. Поред слика из серије „Бела жива природа – скривена хералдика“, посвећене српском грбу, изложена је и слика из исте серије „Сало дебелога јера“. Сава Мркаљ је покушао у наслову своје књиге да се нашали са изгледом старог слова, међутим, његова даља судбина није била нимало шаљива. Љубица Мркаљ је „рођена на дну Панонског мора средином двадесетог века“ а после постдипломских студија отишла је 1973. године у Француску. Као изразита индивидуалност, свесна енергије и знања стечених у „Београдској школи“ високог модернизма и фантастичне фигурације, придружила се уметницима старије генерације у Паризу, где живи, повремено боравећи у свом београдском атељеу. Враћа се често у Београд и Србију, у своје родне Оџаке, представља нове и старе, мало познате циклусе слика, акварела и мозаика, као и своју онеобичену поезију и прозу. Члан је три удружења: Удружења ликовних уметника Србије (1971), Француског удружења „Кућа уметника“ (1974) и Удружења српских писаца (2012). Њена дела су откупили Национални фонд савремене уметности и Национална библиотека у Паризу, Народни музеј у Београду, Музеј савремене уметности у Београду, Галерија Матице српске у Новом Саду и Музеј Херцеговине у Требињу.

МАГИЧНО СЛИКАРСТВО Реч је о сликарки и књижевници чија се остварења могу вредновати као најбољи изрази магичног или поетског реализма, у појединим примерима као визионарска или ониричка фантастика. Њој је, као и Љуби Поповићу, страна хладноћа савремене уметности, отуђеност хиперреализма који је обухватио скоро све видове фигурације. Стварајући магично сликарство, потпуно независна од било кога, задобила је поштовање наших најбољих сликара у Паризу и тиме што их никада није, као други, мољакала за помоћ. Њен ликовни пут је особен, она је за себе и за друге значајна појава, сада наша највећа жива сликарка. Упркос превласти модернизма на Ликовној академији и професорском настојању да се колорит сведе на неколико пастелних тонова, међу првима је у својој генерацији устала у одбрану слике схваћене као славље за очи. Неколицина уметника и уметница из њене генерације, попут Кемала Рамујкића, Лидије Мацуре, Божидара Дамјановског и Слободане Матић, истрајно се бавила чарима Медитерана, хеленистичком културом и античком Грчком, као претходницом византијске и модерне уметности. Свесни да грчко-римски стил претходи свему и условљава оно што је касније настало у балканским културама, а што има још дубљу историјску позадину у древним балканским културама, ови уметници су на посебан начин редефинисали медиалну фантастику и нову фигурацију претходних генерација. Међу њима је у понирању у античке мистерије најдаље отишла Љубица Мркаљ, иницирана у древне тајне, колико је то данас могуће, на својим сталним путовањима по Италији, Грчкој и Египту. Она је првосвештеница особеног погледа на свет и на модерну уметност, што јој је у појединим уметничким круговима у Паризу донело ласкаву титулу једне од последњих наследница Париске школе. Схватајући уметност као живи организам, као духовни изазов и животну авантуру, а не као професију, учинила је да српско и француско сликарство упозна „хлорофилне пределе опојних трава и растиња, мирисних супстанци и симболичких значења“, како у уводном тексту Каталога каже историчарка уметности Милана Веиновић, веома заслужна за приређивање ове изложбе. Српски сликари и сликарке из генерације Љубице Мркаљ претходе две деценије италијанском покрету анахронизма или сликарства меморије, кључном постмодерном окретању, крајем осамдесетих година прошлог века, ка антици и класичним темама. Једино је ова српско-француска сликарка пронашла начин како да оде даље од типских одређења; њена духовност, као крилато око у античким митовима, сагледава и сажима векове, интуицијом надилазећи време.

[/restrictedarea]