Ljudi, poslovi i dani

Kamen temeljac
Na jesen bi mogla da počne obnova rodne kuće Gavrila Principa, koji je 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, što se u istoriji smatra povodom za izbijanje Prvog svetskog rata. Principovi rođaci kažu da uspravljanje tog spomenika predstavlja postavljanje kamena temeljca za buduće naraštaje, koji bi tu trebalo da nađu svoje utočište, piše banjalučki „Glas Srpske“.
Inicijativa za obnovu Principove kuće stigla je iz Novog Sada, od ljudi koji su nekada živeli u Grahovu, a procenjuje se da bi radovi mogli da koštaju oko 30.000 konvertibilnih maraka.
Načelnik Grahova Uroš Makić kaže da je deo novca prikupljen. Jedan od onih koji s nestrpljenjem čekaju da počnu radovi je i Gavrilo Mile Princip, rođak slavnog imenjaka.
Sarajevo, Beč i „ostatak Evrope“ pripremaju se da naredne godine obeleže stogodišnjicu sarajevskog atentata.
Gavrilovih stopa već odavno nema u sarajevskom asfaltu kraj mosta na Miljacki, gde je atentat izveden, a istoričari i političari i dalje vode „večnu“ raspravu: jesu li članovi „Mlade Bosne“ bili heroji ili teroristi?
„Znaš kako, ja se ravnam prema onome što su nas učili u školi i kako nam je u čitankama pisalo: ‚Mlada Bosna‘ je bila revolucionarna organizacija bosanske mladeži, čiji su članovi bili i Srbi i muslimani i Hrvati. Bilo i mlađih, bilo i starijih… Nekada su bili i sportski klubovi kod nas koji su nosili ime ‚Mlada Bosna‘, pa se onda iz nekih razloga to počelo menjati, kako su se vlasti smjenjivale…“, izjavio je za nedeljnik „Slobodna Bosna“ Gavrilo Princip (61), imenjak i potomak slavnog Principa.
Gavrilo Treći sada živi u Istočnom Sarajevu, a poznat je po nadimku Bato.
***
Sve prethodno navedene činjenice javio je „Tanjug“. Upadljivo je izostajanje komentara o drugoj, daleko izvesnijoj činjenici: ako kuća i bude obnovljena, duh i volja Gavrila Principa i njegove herojske generacije teško da će među Srbima u dogledno vreme dočekati obnovu.

Ništa bez mobilnog
Beogradski MUP navodi da je pre ,,nekog vremena“ podneo zahtev da se pooštri procedura kupovine mobilnih telefonskih brojeva, koji se ubuduće – ako se pomenuti zahtev ispoštuje – ne bi mogli dobijati bez lične karte. Napominje se da je to mera u korist suzbijanja kriminala. Na zahtev su hitro reagovali mnogi, među njima i neki profesori Univerziteta, i razni bogomdani zaštitnici građana i građanki, podsećajući na to da se ,,kartice“ sada kupuju na kiosku i menjaju k’o čarape.
Na krilima borbe protiv kriminala pojavila se dakle i ova ideja da bi trebalo da se sazna ko je, po imenu i prezimenu, kupac mobilnih SIM-kartica. Sadašnje „neuređeno“ stanje navodno zadaje velike muke operativcima MUP-a kad ,,jure“ velike kriminalce i dilere droge. Obrazloženje je između ostalog navodilo da su u pojedinim istragama inspektori bili na tragu velikim trgovcima droge, ali da su oni zamenom telefonskih kartica, dan pred hapšenje, uspeli da umaknu. Ukazivanje policijskih zapovednika da su „depersonalizovane“ kartice opstruisale istragu i hapšenje, prema mnogim viđenjima, pre se može smestiti u humorističke ili satirične priče nego u ozbiljniju argumentaciju. Takođe, i tvrdnje da se nigde u svetu ne prodaju pripejd kartice bez evidencije kupaca nisu pak tačne. Primer su zemlje u koje najviše putuju naši građani – Austrija, Nemačka, Grčka, Crna Gora, koje ne traže lične podatke od kupaca telefonskih kartica. Najzad, nabrojimo i neka pitanja koja, nadahnuti ovom „dosetkom“ MUP-a, građani već uveliko postavljaju. Ko bi to u kiosku ili u seoskoj prodavnici beležio podatke – od naših građana i stranaca? Na kojim bi se obrascima sve to evidentiralo, i gde bi se ti podaci čuvali? U slučaju da ovo rešenje „zaživi“, ko garantuje da, na primer, neki nesavesni prodavac u kiosku na crnogorskom primorju ne bi nekom jataku u prestonici dao ,,tip“ i adresu turiste iz Beograda koji je kod njega ostavio svoje podatke, pa da taj ,,opelješi“ stan ili kuću turiste kupca kartice dok se ovaj brčka u moru?

Neprirodna granica
Časni oci Srpske pravoslavne crkve,
Draga braćo i sestpe iz velike srpske Stare Hercegovine,
Evo nas na Vučjem dolu. Vi ste dokaz da Srbi još vole Vučji do. Kao potomak barjaktara Zubačko-korjenićko-kruševičko-sutorinskog bataljona, Đura Danilovića, želim da vas pozdravim i da poželim da se svake godine okupljamo pored crkve Sveštenomučenika Atinogena, koja je posvećena junacima iz Velikog srpskog starohercegovačkog ustanka, koja obilježava mjesto pobjede nad okupatorima – Turcima Osmanlijama.
Pobjeda na Vučjem dolu 29. jula 1876. godine, predstavlja krunu u Velikom srpskom starohercegovačkom ustanku.
Bolna je i tragična istina, da su englesko-jevrejski masoni na Berlinskom kongresu 1878. godine, ukrali pobjedu naših đedova za krst časni i slobodu zlatnu i nametnuli nam novog okupatora – katoličko austro-ugarsku državu.
Turci Osmanlije okupirali su veliku srpsku Staru Hercegovinu 1463. godine. Njihova brutalna okupacija, nabijanje Srba na kolac, uzimanje danka u krvi trajalo je nepodnošljivih 415 godina.
Hercegovina od Svetoga Save, na Berlinskom kongresu 1878. godine je prepolovljena. Danas se jedna pola nalazi u Republici Srpskoj, a druga u Republici Crnoj Gori.
Svakom razumnom potomku se postavlja samo jedno razumno pitanje:
„Ako od 01. decembra 1918. godine, više ne postoji austro-ugarska država, otkud njena granica i u 2013. godini???“
Postojanje ove neprirodne austro-ugarske granice iz 1878. godine namjerno poništava naš identitet. Ona sprečava obnovu kulturno-istorijskog identiteta velike srpske Stare Hercegovine.
Da nije bilo velikog Petra Drugog Petrovića – Njegoša ne bi bilo niti Vučjeg dola, niti Velikog srpskog starohercegovačkog ustanka. Njegoš je u duhovnom smislu pripremio naše đedove. Kao tragični junak kocovske misli, kao zavjetnik Kosova jedino je vladika Rade mogao dati snagu našim đedovima, da poraze Turke i da ih vpate tamo odakle su došli.
Oni koji danas priznaju povratak Turske na srpsku svetu zemlju Kosovo i Metohiju, koji priznaju stvaranje turske države na Kosovu i Metohiji negiraju i poništavaju junake sa Vučjeg dola i Velikog srpskog starohercegovačkog ustanka iz 1875. godine. Oni negiraju kosovskog zavjetnika Petra Drugog Petrovića – Njegoša.
Svima njima trebamo poručiti:
Mi smo zavjetnici Vučjeg dola i Kosova polja.
Ukradenu pobjedu naših đedova ćemo vratiti.
Sveta mjesta na Kosovu i Metohiji osloboditi.
Veliku srpsku Staru Hercegovinu vaskrsnuti.
Austro-ugarsku granicu poništiti.
Bog vam dao dobro zdravlje i da istrajete na svetome putu.

 
Beseda koju je na Vučjem dolu – 29. jula 2013. godine,
na dan Svetomučenika Atinogena
– izgovorio osamdesetsedmogodišnji Bogdan Danilović,
po sopstvenom kazivanju i određenju – „Ponosni Srbin“

Fudbal odgovoran za belu kugu?
Kao uzrok za pad nataliteta, „belu kugu“, izumiranje stanovništva uobičajeno se spominju nezavidna finansijska situacija, poremećen sistem porodičnih vrednosti, nemoral, nespremnost mladih da se suoče sa obavezama, zdravstveni problemi itd. Najnoviji rezultati zdravstvenih istraživanja sprovedenih nad širokom populacijom potpuno zdravih ljudi u pravom dobu za reprodukciju izneli su međutim na videlo neočekivanu istinu: Loš fudbal izaziva pad nataliteta!
Objašnjenje se vrti oko koncentracije testosterona, hormona zaduženog za mnogo toga u čovekovom telu: snagu, agresivnost, ali i za osećaj zadovoljstva, libido, potenciju. Razumljivo je da vrhunski sportisti raspolažu znatnim količinama te supstance odgovorne i za sposobnost stvaranja potomstva. Nedavna studija je međutim upozorila na mnogo složenije posledice i odgovore na učinak sportske igre na terenu: navijači jednog tima imali su 50 posto manji nivo testosterona pošto je njihov tim gubio i gotovo 100 posto više vrednosti testosterona kada je tim pobeđivao. Funkcija endokrinog sistema pod uticajem je emocija, pa psihički i fizički stres uzrokuju lučenje kortikotropnog hormona koji podstiče lučenje kortizola koji stoji u obrnutom odnosu sa testosteronom. Prosto rečeno, loš fudbal ubija želju za seksom!
Rukovodstva „Crvene zvezde“ i „Partizana“, ali i fudbaleri oba tima trebalo bi dakle dobro da razmisle o svojim rezultatima.

Spomenik
Udruženje hrvatskih branitelja Domovinskog rata 91 (UHBDR91) iz Koprivnice uputilo je Gradskom veću grada Novog Sada i gradonačelniku Milošu Vučeviću zahtev da se u Novom Sadu, „negde na istaknutom mestu, postavi spomen-ploča u čast i slavu svim poginulim hrvatskim braniteljima i civilima u Domovinskom ratu“.
Na ploči bi, navedeno je u zahtevu, „prigodno pisala samo jedna rečenica“: „Svim poginulim, nestalim i umrlim hrvatskim braniteljima i civilima u odbrambeno-oslobodilačkom Domovinskom ratu 1990-1996 – da se ne zaborave“.
UHBDR91 je zahtev poslala dva dana pošto je u Žirovcu kod Dvora na Uni održan parastos za srpske žrtve stradale u izbegličkoj koloni za vreme akcije „Oluja“ 1995. Portali udruženja hrvatskih veterana dramatično su izveštavali o nameri Željka Vukelića, predsednika novosadskog Udruženja učesnika oružanih sukoba na području bivše Jugoslavije, da u Žirovcu postavi ploču sa natpisom: „Niko njihov san neće usnuti, niti drugim okom videti“. Spomen-ploča, ipak, nije postavljena.

Rozga na Preobraženje
Hrvatska pevačica Jelena Rozga uskoro bi trebalo da dođe u Srbiju, neposredno posle nedavnog nastupa na koncertu u Kninu povodom godišnjice akcije „Oluja“, kada je ubijeno najmanje 1.886 ljudi srpske nacionalnosti, a proterano oko 250.000 Srba. Rozga je pozvana da peva ni manje, ni više nego na veliki pravoslavni praznik Preobraženje Gospodnje. Građani Sokobanje negoduju smatrajući neprihvatljivim i nemoralnim da neko ko slavi zločinačku akciju hrvatske vojske „Oluja“ dolazi da peva u njihov grad, i to na jedan od najvećih pravoslavnih praznika. Uprkos negodovanju, uprava akva parka „Podina“, gde će Rozga nastupiti, ne odustaje od koncerta. Prema rečima upravnika Ljubinka Milenkovića, Rozga je u Srbiji pevala celo proleće, tako da je to kvalifikuje da nastupi i u Sokobanji. Usput je dodao da on nije nacionalista i da nije čuo da se u Hrvatskoj bilo šta slavilo. Reče čovek koji se izgleda informiše isključivo čitajući stripove.