Државотворна или анационална модернизација?

Пише Драгомир Анђелковић

Из неких кругова пласирана је неоснована теза о историјски потврђеној неспојивости модернизације и националне посвећености државе. И за наше друштво, и за владајуће политичаре, било би фатално ако би се модернизација одвијала у том духу

Реч модернизација – обнова, осавремењивање – поново је ушла у моду. Свакодневно је присутна у српском „политичком језику“. О модернизацији Србије, од њене економије до војске, најчешће говори лидер доминантне странке унутар владајуће коалиције, али неретко је помињу и други политичари из власти и опозиције. У контексту тога, ваљало би да се подсетимо тезе коју је својевремено пласирала једна наша историчарка, коју тзв. Друга Србија доживљава као свог гуруа. Јер, иако је Србији, како би постала у сваком погледу успешнија земља, уистину потребна модернизација, недопустиво је да она буде изговор за одрицање од себе или макар и посредно да томе води. Модернизацијом би требало да постанемо знатно способнији да се боримо за своје интересе, а не да убрзамо процес урушавања сопствене државности.

 

МОДЕРНИСТИЧКЕ БАЈКЕ По мишљену Латинке Перовић и њених истомишљеника, модернизација Србије је суштински неспојива са тежњом српског народа да обезбеди јединство свог етничког простора, односно да заштити виталне националне интересе. Тако је, наводно, било јуче, а „тако је“ и данас! На једној страни је, тврди се, „концепт модерне државе“, изграђене по западноевропском узору. Та држава је одговорна, правна, посвећена грађанима, демократска, ефикасна. Њена привреда је напредна и либерална, њен образовни систем је функционалан, а културне установе су динамичне и отворене. Укратко, ради се о оријентацији „државе на развој у дубину“. И наравно, таква држава није баш вољна да се „бакће“ српским националним питањем. Насупрот том модернистичко-дубинском концепту, поставља се онај посвећен „ширини“. Разуме се – територијалној.

Ту се све врти око „заветне мисли о ослобођењу и уједињењу читавог српског народа“. А на плану унутрашњег развоја „заточници“ тзв. заветне мисли умногоме теже ономе што је „антитеза“ модерне државе. Сувише воде рачуна о „социјалној правди“ уместо да се доследно залажу за „либерални капитализам“, истичу интересе нације науштрб права појединаца, поклоници су обичаја и традиције. Држава какву желе представља отелотворење „народа као целине у социјалном и етничком смислу“. И, „разуме“ се, та држава није у складу са духом економске и сваке друге модернизације, политичке конкуренције и индивидуалне слободе. Штавише, „национална концепција“ укључује и „мрачну“ спољнополитичку оријентацију на Русију, и негативан однос према Западу, односно „евроинтеграцијама“.

Посматрајући „проблем“ из историјске перспективе, тј. на фону србијанске политике 19. века – што је вероватно замишљено да посредно баци сенку на српску садашњицу, те конструкцију о супротности националног и модерног учини идејним обрасцем који обликује нашу државно-политичку праксу – заступа се став да су „Напредна и Либерална странка биле на трагу западноевропског пута, односно изградње реалне српске државе после 1878. године као модерне државе по узору на западноевропске државе“. „Унутрашња сметња“ таквим настојањима била је Народна радикална странка – која је заговарала „онај други“ концепт.

 

[restrictedarea]

ИСТИНИТЕ ИСТОРИЈСКЕ ПОУКЕ Све то не стоји. Прво, и наглашено национално усмерени Радикали дали су значајан допринос модернизацији Србије. Убрзо пошто су 1887. године преузели власт, донели су Устав којим је, у складу са највишим стандардима важећим у неколико најнапреднијих земаља епохе, у Србији уведена парламентарна демократија, односно загарантована су грађанска права. Да сада и не причамо о бројним страним и домаћим инвестицијама у индустрију и рударство, које су под влашћу Радикала уследиле почетком 20. века, те о лику и делу Лазе Пачуа – једног од радикалских првака и великог финансијског стручњака – који је у области коју је као министар водио драстично повећао међународни углед Србије и њену ефикасност. Друго, време је да пређемо на Напредњаке и Либерале, и констатујемо да су они такође били непоколебљиве патриоте. Ништа мање од Радикала, они су историјско-политички докази спојивости модернизације и посвећености нацији.

Ево неколико речи из програма последње странке: „Либерали држе да српском народу мора бити главна брига и најсветлији циљ да раскомадане делове државе и земље своје на Балканском полуострву уједини у природним и етнографским границама.“ Што се тиче Напредњака, њихов приоритет је стварно било што брже и темељније „европеизирање“ Србије. Како је то рекао један од њихових првака, Милан Пироћанац, желели су државу која „сматра за циљ човека“. А у погледу спољнополитичке оријентације били су прозападно усмерени. Но, све то не значи да нису били национално настројени. О националним тежњама Напредњака речито говори текст „А сада?“, чији је аутор један од њихових вођа, Стојан Новаковић.

Тај текст је објављен после аустроугарске анексије БиХ 1908. године, а његова поента је да ако тада ништа нисмо могли да урадимо на плану политичког уједињена, уместо да срљамо у пропаст, требало је да се усредсредимо на културно уједињење српског простора и јачање Србије, те да чекамо својих „пет минута“. Сами нисмо били довољно јаки да изборимо уједињење. „Једини сплет догађаја којим би се могао изазвати такав обрт, био би велики европски сукоб, у којем би учествовале западне земље, заједно с Русијом, против средњоевропског савеза.“ Но, „очевидно је да смо од тога далеко“, па би Србија требало да ради оно што може: да ојача економски и у сваком другом погледу, и да широм свог етничког простора подстиче „дух српства“.

 

НАЦИОНАЛНА МОДЕРНИЗАЦИЈА Ситуација је слична и данас. На основу огољене силе, а противно међународном праву, српски простор је раскомадан током деведесетих година као што нам је 1908. отета БиХ. А данас исте оне силе које су стајале иза насилничке антисрпске политике са краја 20. века, сада не само што намећу накарадну косовску државност, већ и не допуштају уједињење Србије и Републике Српске или пак њену независност (зашта има много више историјских и правних, и бар једнако етничких основа, него када се ради о Косову). У таквим околностима остаје нам да чинимо исто оно што је Новаковић препоручивао Србима почетком 20. века.

Мали смо и слаби, те противно вољи великих сила од којих зависи наша судбина, све док се глобално прекомпоновање моћи не осети и у нашем региону, ништа не можемо да урадимо (а као што нашем великом поменутом историчару и политичару 1908. није изгледало реално да тадашњи светски поредак доживи тотално урушавање за десет година, можда и ми много пре дочекамо геополитички земљотрес него што тренутно делује да је могуће). Међутим, то не значи да би и сада, када су регионалне околности по нас још неповољне, требало да идемо у другу крајност, те да се одрекнемо себе. То нуде они који прижељкују да и онда када будемо могли да нешто учинимо да исправимо неправде које су нам учињене, то не пожелимо да урадимо јер ћемо се идентификовати са онима који су нам их учинили.

А да су модернизација, и на реалним основама национална оријентација, и данас, као и у прошлости, и те како реални, на изразит начин сведочи пример Израела. У питању је држава која је демократска и врло посвећена својим грађанима. Наведено јој не смета да буде и наглашено национална, али и да не занемарује идеју социјалне правде.

 

ИЗБЕГАВАЊЕ КРАЈНОСТИ Србија је, по Уставу, национална држава српског народа, те је дужна да се, на начин који је реалан, бори за његове интересе у целини, од Републике Српске и Црне Горе, преко других земаља региона, па надаље. Модернизација није неспојива са њеном обавезом да води национално одговорну политику према Србима у окружењу, односно када се ради о заштити бар минимума интереса Београда у вези са његовом, од стране НАТО-а окупираном и у лажну државу промовисаном, јужном покрајином. На промишљен начин можемо и једно и друго, а одрицање од националних интереса ради модернизације, односно од модернизације ради националних интереса – подједнако је штетно.

Историја нас учи да су оне државе које су, у страху да не угрозе своју самобитност, истрајно избегавале да се приклоне развојним трендовима, пре или касније нестајале или постајале колоније (и то не метафорично), и тако на најбруталнији начин потпадале под страни утицај од којег су бежале. Но, с друге стране, никада не смемо да заборавимо ни то да би Србија која би се одрекла своје националне мисије ради некаквог апстрактно схваћеног напретка, била негација саме себе.

Таква не мора ни да постоји. Шта ће нам? Није ваљда зато да би локални политичари имали „радна места“? Ако се тако официјелни Београд буде понашао, свеједно нам је да ли смо провинција неке обновљене европске империје или формално независна држава, а оне који заговарају такву политику нећемо моћи да схватимо на други начин осим као унутрашње окупаторе и у складу са тим да се према њима поставимо. Нису наши преци дизали устанке и гинули за слободу у светским ратовима да би се ико поигравао са нашом националном судбином.

 

СУД ГРАЂАНА И ИСТОРИЈЕ Србија може и мора да буде и модерна и – у духу епохе и у складу са искуствима успешнијих држава од наше – земља још много већих националних капацитета! Сада, када интензивно разматрамо стазе и богазе могуће модернизације, имајмо то непрекидно у фокусу. Потребна нам је државотворна и национално конструктивна модернизација, а не модернизација као изговор за разарање свега националног. Већина грађана Србије жели оно прво, и, не чак дугорочно већ средњорочно, никоме неће опростити ако српски брод усмерава ка (гео)политичким водама у којима ће се све интензивније дешавати оно друго!

У свом, колико и у нашем интересу, надам се да кључни фактори у српској власти то схватају. А ко сумња у то да Срби желе национално конструктивну, а не деструктивну модернизацију, нека их, без замене теза, на време на изборима јасно „пита“ да ли је тако. Не би требало веровати празним причама припадника тзв. Анти-Србије

– који ништа друго и не желе него да сами коначно ставимо тачку на процес одрицања од српске државности, изворног националног идентитета, и са тиме скопчаним могућностима да у будућности побољшамо више него негативан положај у који је, од стране непријатељских великих сила, доведено Српство – већ је упутно услишити вољу већинске Србије.

У крајној инстанци, као што сам већ имплицитно рекао, од тога зависи и актуелна, а не само историјска судбина наших владајућих политичара. Странци играју важну улогу у српском политичком животу, и народ неко време може да буде обртан око „малог прста“, али на крају крајева његова је последња!

[/restrictedarea]