Državotvorna ili anacionalna modernizacija?

Piše Dragomir Anđelković

Iz nekih krugova plasirana je neosnovana teza o istorijski potvrđenoj nespojivosti modernizacije i nacionalne posvećenosti države. I za naše društvo, i za vladajuće političare, bilo bi fatalno ako bi se modernizacija odvijala u tom duhu

Reč modernizacija – obnova, osavremenjivanje – ponovo je ušla u modu. Svakodnevno je prisutna u srpskom „političkom jeziku“. O modernizaciji Srbije, od njene ekonomije do vojske, najčešće govori lider dominantne stranke unutar vladajuće koalicije, ali neretko je pominju i drugi političari iz vlasti i opozicije. U kontekstu toga, valjalo bi da se podsetimo teze koju je svojevremeno plasirala jedna naša istoričarka, koju tzv. Druga Srbija doživljava kao svog gurua. Jer, iako je Srbiji, kako bi postala u svakom pogledu uspešnija zemlja, uistinu potrebna modernizacija, nedopustivo je da ona bude izgovor za odricanje od sebe ili makar i posredno da tome vodi. Modernizacijom bi trebalo da postanemo znatno sposobniji da se borimo za svoje interese, a ne da ubrzamo proces urušavanja sopstvene državnosti.

 

MODERNISTIČKE BAJKE Po mišljenu Latinke Perović i njenih istomišljenika, modernizacija Srbije je suštinski nespojiva sa težnjom srpskog naroda da obezbedi jedinstvo svog etničkog prostora, odnosno da zaštiti vitalne nacionalne interese. Tako je, navodno, bilo juče, a „tako je“ i danas! Na jednoj strani je, tvrdi se, „koncept moderne države“, izgrađene po zapadnoevropskom uzoru. Ta država je odgovorna, pravna, posvećena građanima, demokratska, efikasna. Njena privreda je napredna i liberalna, njen obrazovni sistem je funkcionalan, a kulturne ustanove su dinamične i otvorene. Ukratko, radi se o orijentaciji „države na razvoj u dubinu“. I naravno, takva država nije baš voljna da se „bakće“ srpskim nacionalnim pitanjem. Nasuprot tom modernističko-dubinskom konceptu, postavlja se onaj posvećen „širini“. Razume se – teritorijalnoj.

Tu se sve vrti oko „zavetne misli o oslobođenju i ujedinjenju čitavog srpskog naroda“. A na planu unutrašnjeg razvoja „zatočnici“ tzv. zavetne misli umnogome teže onome što je „antiteza“ moderne države. Suviše vode računa o „socijalnoj pravdi“ umesto da se dosledno zalažu za „liberalni kapitalizam“, ističu interese nacije nauštrb prava pojedinaca, poklonici su običaja i tradicije. Država kakvu žele predstavlja otelotvorenje „naroda kao celine u socijalnom i etničkom smislu“. I, „razume“ se, ta država nije u skladu sa duhom ekonomske i svake druge modernizacije, političke konkurencije i individualne slobode. Štaviše, „nacionalna koncepcija“ uključuje i „mračnu“ spoljnopolitičku orijentaciju na Rusiju, i negativan odnos prema Zapadu, odnosno „evrointegracijama“.

Posmatrajući „problem“ iz istorijske perspektive, tj. na fonu srbijanske politike 19. veka – što je verovatno zamišljeno da posredno baci senku na srpsku sadašnjicu, te konstrukciju o suprotnosti nacionalnog i modernog učini idejnim obrascem koji oblikuje našu državno-političku praksu – zastupa se stav da su „Napredna i Liberalna stranka bile na tragu zapadnoevropskog puta, odnosno izgradnje realne srpske države posle 1878. godine kao moderne države po uzoru na zapadnoevropske države“. „Unutrašnja smetnja“ takvim nastojanjima bila je Narodna radikalna stranka – koja je zagovarala „onaj drugi“ koncept.

 

[restrictedarea]

ISTINITE ISTORIJSKE POUKE Sve to ne stoji. Prvo, i naglašeno nacionalno usmereni Radikali dali su značajan doprinos modernizaciji Srbije. Ubrzo pošto su 1887. godine preuzeli vlast, doneli su Ustav kojim je, u skladu sa najvišim standardima važećim u nekoliko najnaprednijih zemalja epohe, u Srbiji uvedena parlamentarna demokratija, odnosno zagarantovana su građanska prava. Da sada i ne pričamo o brojnim stranim i domaćim investicijama u industriju i rudarstvo, koje su pod vlašću Radikala usledile početkom 20. veka, te o liku i delu Laze Pačua – jednog od radikalskih prvaka i velikog finansijskog stručnjaka – koji je u oblasti koju je kao ministar vodio drastično povećao međunarodni ugled Srbije i njenu efikasnost. Drugo, vreme je da pređemo na Naprednjake i Liberale, i konstatujemo da su oni takođe bili nepokolebljive patriote. Ništa manje od Radikala, oni su istorijsko-politički dokazi spojivosti modernizacije i posvećenosti naciji.

Evo nekoliko reči iz programa poslednje stranke: „Liberali drže da srpskom narodu mora biti glavna briga i najsvetliji cilj da raskomadane delove države i zemlje svoje na Balkanskom poluostrvu ujedini u prirodnim i etnografskim granicama.“ Što se tiče Naprednjaka, njihov prioritet je stvarno bilo što brže i temeljnije „evropeiziranje“ Srbije. Kako je to rekao jedan od njihovih prvaka, Milan Piroćanac, želeli su državu koja „smatra za cilj čoveka“. A u pogledu spoljnopolitičke orijentacije bili su prozapadno usmereni. No, sve to ne znači da nisu bili nacionalno nastrojeni. O nacionalnim težnjama Naprednjaka rečito govori tekst „A sada?“, čiji je autor jedan od njihovih vođa, Stojan Novaković.

Taj tekst je objavljen posle austrougarske aneksije BiH 1908. godine, a njegova poenta je da ako tada ništa nismo mogli da uradimo na planu političkog ujedinjena, umesto da srljamo u propast, trebalo je da se usredsredimo na kulturno ujedinjenje srpskog prostora i jačanje Srbije, te da čekamo svojih „pet minuta“. Sami nismo bili dovoljno jaki da izborimo ujedinjenje. „Jedini splet događaja kojim bi se mogao izazvati takav obrt, bio bi veliki evropski sukob, u kojem bi učestvovale zapadne zemlje, zajedno s Rusijom, protiv srednjoevropskog saveza.“ No, „očevidno je da smo od toga daleko“, pa bi Srbija trebalo da radi ono što može: da ojača ekonomski i u svakom drugom pogledu, i da širom svog etničkog prostora podstiče „duh srpstva“.

 

NACIONALNA MODERNIZACIJA Situacija je slična i danas. Na osnovu ogoljene sile, a protivno međunarodnom pravu, srpski prostor je raskomadan tokom devedesetih godina kao što nam je 1908. oteta BiH. A danas iste one sile koje su stajale iza nasilničke antisrpske politike sa kraja 20. veka, sada ne samo što nameću nakaradnu kosovsku državnost, već i ne dopuštaju ujedinjenje Srbije i Republike Srpske ili pak njenu nezavisnost (zašta ima mnogo više istorijskih i pravnih, i bar jednako etničkih osnova, nego kada se radi o Kosovu). U takvim okolnostima ostaje nam da činimo isto ono što je Novaković preporučivao Srbima početkom 20. veka.

Mali smo i slabi, te protivno volji velikih sila od kojih zavisi naša sudbina, sve dok se globalno prekomponovanje moći ne oseti i u našem regionu, ništa ne možemo da uradimo (a kao što našem velikom pomenutom istoričaru i političaru 1908. nije izgledalo realno da tadašnji svetski poredak doživi totalno urušavanje za deset godina, možda i mi mnogo pre dočekamo geopolitički zemljotres nego što trenutno deluje da je moguće). Međutim, to ne znači da bi i sada, kada su regionalne okolnosti po nas još nepovoljne, trebalo da idemo u drugu krajnost, te da se odreknemo sebe. To nude oni koji priželjkuju da i onda kada budemo mogli da nešto učinimo da ispravimo nepravde koje su nam učinjene, to ne poželimo da uradimo jer ćemo se identifikovati sa onima koji su nam ih učinili.

A da su modernizacija, i na realnim osnovama nacionalna orijentacija, i danas, kao i u prošlosti, i te kako realni, na izrazit način svedoči primer Izraela. U pitanju je država koja je demokratska i vrlo posvećena svojim građanima. Navedeno joj ne smeta da bude i naglašeno nacionalna, ali i da ne zanemaruje ideju socijalne pravde.

 

IZBEGAVANJE KRAJNOSTI Srbija je, po Ustavu, nacionalna država srpskog naroda, te je dužna da se, na način koji je realan, bori za njegove interese u celini, od Republike Srpske i Crne Gore, preko drugih zemalja regiona, pa nadalje. Modernizacija nije nespojiva sa njenom obavezom da vodi nacionalno odgovornu politiku prema Srbima u okruženju, odnosno kada se radi o zaštiti bar minimuma interesa Beograda u vezi sa njegovom, od strane NATO-a okupiranom i u lažnu državu promovisanom, južnom pokrajinom. Na promišljen način možemo i jedno i drugo, a odricanje od nacionalnih interesa radi modernizacije, odnosno od modernizacije radi nacionalnih interesa – podjednako je štetno.

Istorija nas uči da su one države koje su, u strahu da ne ugroze svoju samobitnost, istrajno izbegavale da se priklone razvojnim trendovima, pre ili kasnije nestajale ili postajale kolonije (i to ne metaforično), i tako na najbrutalniji način potpadale pod strani uticaj od kojeg su bežale. No, s druge strane, nikada ne smemo da zaboravimo ni to da bi Srbija koja bi se odrekla svoje nacionalne misije radi nekakvog apstraktno shvaćenog napretka, bila negacija same sebe.

Takva ne mora ni da postoji. Šta će nam? Nije valjda zato da bi lokalni političari imali „radna mesta“? Ako se tako oficijelni Beograd bude ponašao, svejedno nam je da li smo provincija neke obnovljene evropske imperije ili formalno nezavisna država, a one koji zagovaraju takvu politiku nećemo moći da shvatimo na drugi način osim kao unutrašnje okupatore i u skladu sa tim da se prema njima postavimo. Nisu naši preci dizali ustanke i ginuli za slobodu u svetskim ratovima da bi se iko poigravao sa našom nacionalnom sudbinom.

 

SUD GRAĐANA I ISTORIJE Srbija može i mora da bude i moderna i – u duhu epohe i u skladu sa iskustvima uspešnijih država od naše – zemlja još mnogo većih nacionalnih kapaciteta! Sada, kada intenzivno razmatramo staze i bogaze moguće modernizacije, imajmo to neprekidno u fokusu. Potrebna nam je državotvorna i nacionalno konstruktivna modernizacija, a ne modernizacija kao izgovor za razaranje svega nacionalnog. Većina građana Srbije želi ono prvo, i, ne čak dugoročno već srednjoročno, nikome neće oprostiti ako srpski brod usmerava ka (geo)političkim vodama u kojima će se sve intenzivnije dešavati ono drugo!

U svom, koliko i u našem interesu, nadam se da ključni faktori u srpskoj vlasti to shvataju. A ko sumnja u to da Srbi žele nacionalno konstruktivnu, a ne destruktivnu modernizaciju, neka ih, bez zamene teza, na vreme na izborima jasno „pita“ da li je tako. Ne bi trebalo verovati praznim pričama pripadnika tzv. Anti-Srbije

– koji ništa drugo i ne žele nego da sami konačno stavimo tačku na proces odricanja od srpske državnosti, izvornog nacionalnog identiteta, i sa time skopčanim mogućnostima da u budućnosti poboljšamo više nego negativan položaj u koji je, od strane neprijateljskih velikih sila, dovedeno Srpstvo – već je uputno uslišiti volju većinske Srbije.

U krajnoj instanci, kao što sam već implicitno rekao, od toga zavisi i aktuelna, a ne samo istorijska sudbina naših vladajućih političara. Stranci igraju važnu ulogu u srpskom političkom životu, i narod neko vreme može da bude obrtan oko „malog prsta“, ali na kraju krajeva njegova je poslednja!

[/restrictedarea]