Косово за сигнал

Пише Никола Врзић

Хашим Тачи и Ивица Дачић договорили су се и о начину укидања Србије на Косову и Метохији. А сада на дневном реду: улазак Косова у Уједињене нације

Потребно је човеку понекад да се одмакне од онога што му је непосредно пред очима – од Бриселског споразума о капитулацији Србије, рецимо – да би сагледао читаву слику која је пред њим. Можда нам је, наиме, нешто промакло, можда заиста од дрвета не видимо шуму када – као што, ево, чинимо већ недељама – у Бриселском споразуму видимо само капитулацију, предају и продају државе Србије, њеног Косова и Метохије и свих наших сународника, а у читавој расправи о плану за његову имплементацију само одабир оружја из којег ће нам убити државу и народ; када у немачком шефу дипломатије Гвиду Вестервелеу не видимо пријатеља и доброчинитеља, како нам га ове недеље и понедељка представише његови београдски домаћини, већ (додуше, нешто лепршавијег) настављача немачке политике према Србији из 1914, 1941. и 1999, а у његовој поруци Београду не препознајемо ни охрабрење, ни разлог за радовање, већ напротив, само нови притисак и нову уцену.

БЕРЛИН И ВАШИНГТОН Грешимо ли? Да бисмо стекли ону ширу слику, да бисмо се преиспитали, погледајмо најпре како се Вестервелеова посета, Бриселски споразум и његова имплементација гледају из Берлина и Вашингтона. Без нашег терета емоција, историје и порекла.
Пре свега требало би рећи да нас, ваљда природним рефлексом надмоћних у односу на поражене, једва и гледају; у немачкој је штампи Вестервелеова посета Београду углавном прошла непримећено. Углавном, јер, приметио ју је дневник „Јунге велт“, отрежњујућим коментаром Вернера Пиркера да је Вестервеле „успео да оствари оно што је један од његових претходника зацртао као циљ немачке политике на Балкану: бацити Србију на колена“. И то (бацање Србије на колена), коментарише Пиркер, чак и „није захтевало много труда“ јер је, „да би отпочела преговоре о уласку у ЕУ, влада у Београду изгледа спремна да плати сваку цену, чак и да остане без дела своје територије“. Бриселским је споразумом са Приштином, наводи Пиркер даље, Србија „de facto признала нелегалну сецесију“ Косова, али је и косовским Србима „забола нож у леђа“… И закључује да је „од српског мита о херојству и издаји на Косову пољу, изгледа, остала само издаја…“
Ако нам се пак Вернер Пиркер чини превише просрпски настројеним (јер, забога, не само да каже да је сецесија Косова нелегална, већ успут и подсећа на Тачијеву прошлост криминалца), окренимо се коментатору који је проверено расположен антисрпски, вашингтонском аналитичару Данијелу Серверу. Његово запажање, гле, истоветно је Пиркеровом: „Истина је да је Београд одустао од тврдње о суверенитету над северним Косовом, што је цена за почетак преговора о уласку у ЕУ, што се неће заиста и догодити до негде иза 2020. године.“ Сасвим у складу са Пиркером из „Јунге велта“, Сервер наводи и да је Бриселским споразумом предвиђено да Приштина оствари свој пуни суверенитет и над севером, да ће се на граници са Србијом плаћати царина, да ће Тачијево Косово контролисати и језеро Газивода, и све тамошње руднике и ресурсе, а Србима којима се то не свиђа, благонаклон је Сервер као што су својевремено били благонаклони у Крајини, „требало би да буде омогућено да оду“…

Тако да, да, исправна је наша емотивна перспектива, и нажалост, тачне су све црне слутње о злокобној природи Бриселског споразума, о његовој имплементацији, и слутње о садржини Вестервелеове поруке Београду. Све другачије тврдње, намештени осмеси и лежерно подврнути рукави представљају само покварену пропаганду и опасну лаж.
Уосталом, и сам је премијер Ивица Дачић отворено, на конференцији за новинаре, признао да је Косово и Метохију п(р)одао за датум; рекао је, наиме, после разговора са Вестервелеом да ће „Србија испунити свој део обавеза које је преузела потписивањем Бриселског споразума, а од Немачке очекује позитивну одлуку о почетку преговора о чланству у ЕУ“.
Вестервеле му је на то узвратио охрабрењем да Косово и Метохију п(р)ода онако како су се већ договорили, али да и поред тога позитивну одлуку он не може да обећа. Већ, у најбољем случају, може да упути позитиван сигнал Бундестагу да 27. јуна гласа за ту позитивну одлуку о датуму. Вестервеле: „Не могу да прејудицирам одлуке које би требало да донесу шефови држава и влада ЕУ или Бундестага, али уколико овде буду донете праве одлуке, и ако буду видљиви и опипљиви резултати имплементације Бриселског споразума, онда могу да пошаљем позитиван сигнал нашем парламенту.“ А како ће, све и ако се ови Вестервелеови услови испуне, па он пошаље тај свој сигнал Бундестагу, Бундестаг гласати, од Вестервелеа и његових либерала (ФДП) – имају 93 од укупно 620 посланика у Бундестагу – изгледа да и не зависи баш много. Открио је то Дитмар Нитан, посланик опозиционих социјалдемократа (СПД) и члан Одбора за послове Европске уније немачке Скупштине: „После посете министра Гвида Вестервелеа и извештаја државног министра Михаела Линка у Одбору за послове ЕУ Бундестага, стекао сам утисак да две партије које сачињавају немачку владу немају јединствен став. Чини се да је ФДП, коме припадају министар Вестервеле и државни министар Линк, спреман за приближавање одређивању датума за Србију када буде сачињен план за имплементацију споразума. Питање је, међутим, да ли ће већи коалициони партнер бити спреман на то. ЦДУ/ЦСУ, партија немачког канцелара Ангеле Меркел, успорава процес и, чини се, није заинтересована да Србија што пре добије датум за почетак приступних преговора са ЕУ.“ Подсећамо, „Печат“ је већ писао да је ЦДУ/ЦСУ у своја програмска документа још пре неколико година унела могућност да никаквих даљих проширења ЕУ, после пријема Хрватске, уопште више и не буде, а исто је недавно поручио и Нитанов партијски шеф и противкандидат Меркелове на предстојећим изборима Пер Штајнбрик: „Нека врста аутоматског воза под слоганом ‚проширење, проширење, проширење‘ – то, морам да признам, није мој став.“

ДОГОВОР О КОНОПЦУ И са таквом је перспективом – српско Косово за сигнал који неће послушати посланици две највеће немачке партије – Дачић отпутовао овог уторка у Брисел. На нови договор са Тачијем, на договор о спровођењу договора. И договорили су се, јављено је из Брисела у среду предвече. Речима баронесе Кетрин Ештон, прве даме ЕУ дипломатије, Тачи и Дачић „договорили су се о коначном тексту, о којем ће се сада консултовати“, а коначан одговор има да јој пошаљу „до краја недеље“.
У овом тренутку – среда, смирај дана – текст коначне понуде Ештонове није познат. Њену садржину, свеједно, знамо унапред. Као што се разлика између одбијеног Бриселског споразума од 8 тачака, и оног од 15 тачака који је затим парафиран и прихваћен, сводила на разлику између смрти стрељањем и смрти вешањем, тако се и сада усаглашени план о спровођењу овог споразума састоји само у избору конопца којим ће (већ договорена) егзекуција вешањем бити имплементирана.
Да заиста ничему добром или макар утешном, не би требало ни да се надамо, доказује и неколико узгредних детаља које смо уочили. На ову рунду преговора Тачи је отпутовао с речима: „Желим да нагласим да је Косово прихватило предлоге баронесе Ештон о процесу имплементације и сада остаје на Београду да се око тога сложи у уторак у Бриселу.“ Београд се у уторак не слаже, у среду пак извор из београдске делегације „Танјугу“, око два сата поподне, говори да је ситуација „изузетно компликована“. А истог дана у шест поподне стиже информација да су се тек у том тренутку први пут састали Тачи и Дачић. Шта нам све то говори? Говори нам да је Дачић пред собом имао заједничку бриселско-приштинску понуду, што ће рећи да преговора заправо није ни било; да о некаквим битним изменама онога што је понуђено Брисел, а не само Хашим Тачи, није хтео ни да разговара („изузетно компликована“ ситуација током Дачићевог разговора са Ештоновом, а не са Тачијем); и да је на крају – гле чуда – Дачић попустио.
Коначно, да сигнале тумачимо исправно опет је потврдио сам Дачић, рекавши да је (поред осталог) усаглашено и да се Заједница српских општина формира после локалних избора по косовским законима; у Брисел је, напомињемо, Дачић отпутовао са сасвим супротном идејом, коју је обелоданио Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за КиМ: „Немачка инсистира на распуштању постојећих институција на северу Косова, да би потом биле формиране нове, и то је наше кључно размимоилажење. Не сме да дође до дисконтинуитета у функционисању наших институција и оне морају да наставе да живе у другачијем формату, кроз Заједницу српских општина. За Београд је неприхватљиво распуштање наших институција, да би тек онда Приштина формирала нове. Када у самом старту неко покушава да темељ споразума уруши, онда је тешко постићи договор…“
Да, баш. Очигледно, тешко је било само постићи договор који иде у корист Србији и Србима. И ужасно је лако договорити све остало. Тако да им сада, између свеже усаглашеног плана имплементације и њихове жудње за Вестервелеовим сигналом, стоје још само закони Србије, Устав Србије, и народ Србије на Косову и Метохији. Некако ће тим редом и кренути да их укидају, почев од северних општина и судова. А коме се то не буде свидело, па, по оној Серверовој препоруци, требало би да му буде омогућено да оде… Хоће ли се на томе зауставити? Наравно да неће. Јер, рече Ивица Дачић, у наредним недељама – све до Видовдана и одлуке Савета ЕУ о датуму – биће још рунди дијалога на високом нивоу, али „о питањима која нису обухваћена данашњим договором“. Али читаоци „Печата“ то већ знају. Европска комисија је, писали смо, још 22. априла најавила да је следеће питање на дневном реду – улазак Косова у Уједињене нације.
Хоћемо ли им мирно, и ћутке, допустити да то учине?