Kosovo za signal

Piše Nikola Vrzić

Hašim Tači i Ivica Dačić dogovorili su se i o načinu ukidanja Srbije na Kosovu i Metohiji. A sada na dnevnom redu: ulazak Kosova u Ujedinjene nacije

Potrebno je čoveku ponekad da se odmakne od onoga što mu je neposredno pred očima – od Briselskog sporazuma o kapitulaciji Srbije, recimo – da bi sagledao čitavu sliku koja je pred njim. Možda nam je, naime, nešto promaklo, možda zaista od drveta ne vidimo šumu kada – kao što, evo, činimo već nedeljama – u Briselskom sporazumu vidimo samo kapitulaciju, predaju i prodaju države Srbije, njenog Kosova i Metohije i svih naših sunarodnika, a u čitavoj raspravi o planu za njegovu implementaciju samo odabir oružja iz kojeg će nam ubiti državu i narod; kada u nemačkom šefu diplomatije Gvidu Vesterveleu ne vidimo prijatelja i dobročinitelja, kako nam ga ove nedelje i ponedeljka predstaviše njegovi beogradski domaćini, već (doduše, nešto lepršavijeg) nastavljača nemačke politike prema Srbiji iz 1914, 1941. i 1999, a u njegovoj poruci Beogradu ne prepoznajemo ni ohrabrenje, ni razlog za radovanje, već naprotiv, samo novi pritisak i novu ucenu.

BERLIN I VAŠINGTON Grešimo li? Da bismo stekli onu širu sliku, da bismo se preispitali, pogledajmo najpre kako se Vesterveleova poseta, Briselski sporazum i njegova implementacija gledaju iz Berlina i Vašingtona. Bez našeg tereta emocija, istorije i porekla.
Pre svega trebalo bi reći da nas, valjda prirodnim refleksom nadmoćnih u odnosu na poražene, jedva i gledaju; u nemačkoj je štampi Vesterveleova poseta Beogradu uglavnom prošla neprimećeno. Uglavnom, jer, primetio ju je dnevnik „Junge velt“, otrežnjujućim komentarom Vernera Pirkera da je Vestervele „uspeo da ostvari ono što je jedan od njegovih prethodnika zacrtao kao cilj nemačke politike na Balkanu: baciti Srbiju na kolena“. I to (bacanje Srbije na kolena), komentariše Pirker, čak i „nije zahtevalo mnogo truda“ jer je, „da bi otpočela pregovore o ulasku u EU, vlada u Beogradu izgleda spremna da plati svaku cenu, čak i da ostane bez dela svoje teritorije“. Briselskim je sporazumom sa Prištinom, navodi Pirker dalje, Srbija „de facto priznala nelegalnu secesiju“ Kosova, ali je i kosovskim Srbima „zabola nož u leđa“… I zaključuje da je „od srpskog mita o herojstvu i izdaji na Kosovu polju, izgleda, ostala samo izdaja…“
Ako nam se pak Verner Pirker čini previše prosrpski nastrojenim (jer, zaboga, ne samo da kaže da je secesija Kosova nelegalna, već usput i podseća na Tačijevu prošlost kriminalca), okrenimo se komentatoru koji je provereno raspoložen antisrpski, vašingtonskom analitičaru Danijelu Serveru. Njegovo zapažanje, gle, istovetno je Pirkerovom: „Istina je da je Beograd odustao od tvrdnje o suverenitetu nad severnim Kosovom, što je cena za početak pregovora o ulasku u EU, što se neće zaista i dogoditi do negde iza 2020. godine.“ Sasvim u skladu sa Pirkerom iz „Junge velta“, Server navodi i da je Briselskim sporazumom predviđeno da Priština ostvari svoj puni suverenitet i nad severom, da će se na granici sa Srbijom plaćati carina, da će Tačijevo Kosovo kontrolisati i jezero Gazivoda, i sve tamošnje rudnike i resurse, a Srbima kojima se to ne sviđa, blagonaklon je Server kao što su svojevremeno bili blagonakloni u Krajini, „trebalo bi da bude omogućeno da odu“…

Tako da, da, ispravna je naša emotivna perspektiva, i nažalost, tačne su sve crne slutnje o zlokobnoj prirodi Briselskog sporazuma, o njegovoj implementaciji, i slutnje o sadržini Vesterveleove poruke Beogradu. Sve drugačije tvrdnje, namešteni osmesi i ležerno podvrnuti rukavi predstavljaju samo pokvarenu propagandu i opasnu laž.
Uostalom, i sam je premijer Ivica Dačić otvoreno, na konferenciji za novinare, priznao da je Kosovo i Metohiju p(r)odao za datum; rekao je, naime, posle razgovora sa Vesterveleom da će „Srbija ispuniti svoj deo obaveza koje je preuzela potpisivanjem Briselskog sporazuma, a od Nemačke očekuje pozitivnu odluku o početku pregovora o članstvu u EU“.
Vestervele mu je na to uzvratio ohrabrenjem da Kosovo i Metohiju p(r)oda onako kako su se već dogovorili, ali da i pored toga pozitivnu odluku on ne može da obeća. Već, u najboljem slučaju, može da uputi pozitivan signal Bundestagu da 27. juna glasa za tu pozitivnu odluku o datumu. Vestervele: „Ne mogu da prejudiciram odluke koje bi trebalo da donesu šefovi država i vlada EU ili Bundestaga, ali ukoliko ovde budu donete prave odluke, i ako budu vidljivi i opipljivi rezultati implementacije Briselskog sporazuma, onda mogu da pošaljem pozitivan signal našem parlamentu.“ A kako će, sve i ako se ovi Vesterveleovi uslovi ispune, pa on pošalje taj svoj signal Bundestagu, Bundestag glasati, od Vestervelea i njegovih liberala (FDP) – imaju 93 od ukupno 620 poslanika u Bundestagu – izgleda da i ne zavisi baš mnogo. Otkrio je to Ditmar Nitan, poslanik opozicionih socijaldemokrata (SPD) i član Odbora za poslove Evropske unije nemačke Skupštine: „Posle posete ministra Gvida Vestervelea i izveštaja državnog ministra Mihaela Linka u Odboru za poslove EU Bundestaga, stekao sam utisak da dve partije koje sačinjavaju nemačku vladu nemaju jedinstven stav. Čini se da je FDP, kome pripadaju ministar Vestervele i državni ministar Link, spreman za približavanje određivanju datuma za Srbiju kada bude sačinjen plan za implementaciju sporazuma. Pitanje je, međutim, da li će veći koalicioni partner biti spreman na to. CDU/CSU, partija nemačkog kancelara Angele Merkel, usporava proces i, čini se, nije zainteresovana da Srbija što pre dobije datum za početak pristupnih pregovora sa EU.“ Podsećamo, „Pečat“ je već pisao da je CDU/CSU u svoja programska dokumenta još pre nekoliko godina unela mogućnost da nikakvih daljih proširenja EU, posle prijema Hrvatske, uopšte više i ne bude, a isto je nedavno poručio i Nitanov partijski šef i protivkandidat Merkelove na predstojećim izborima Per Štajnbrik: „Neka vrsta automatskog voza pod sloganom ‚proširenje, proširenje, proširenje‘ – to, moram da priznam, nije moj stav.“

DOGOVOR O KONOPCU I sa takvom je perspektivom – srpsko Kosovo za signal koji neće poslušati poslanici dve najveće nemačke partije – Dačić otputovao ovog utorka u Brisel. Na novi dogovor sa Tačijem, na dogovor o sprovođenju dogovora. I dogovorili su se, javljeno je iz Brisela u sredu predveče. Rečima baronese Ketrin Ešton, prve dame EU diplomatije, Tači i Dačić „dogovorili su se o konačnom tekstu, o kojem će se sada konsultovati“, a konačan odgovor ima da joj pošalju „do kraja nedelje“.
U ovom trenutku – sreda, smiraj dana – tekst konačne ponude Eštonove nije poznat. Njenu sadržinu, svejedno, znamo unapred. Kao što se razlika između odbijenog Briselskog sporazuma od 8 tačaka, i onog od 15 tačaka koji je zatim parafiran i prihvaćen, svodila na razliku između smrti streljanjem i smrti vešanjem, tako se i sada usaglašeni plan o sprovođenju ovog sporazuma sastoji samo u izboru konopca kojim će (već dogovorena) egzekucija vešanjem biti implementirana.
Da zaista ničemu dobrom ili makar utešnom, ne bi trebalo ni da se nadamo, dokazuje i nekoliko uzgrednih detalja koje smo uočili. Na ovu rundu pregovora Tači je otputovao s rečima: „Želim da naglasim da je Kosovo prihvatilo predloge baronese Ešton o procesu implementacije i sada ostaje na Beogradu da se oko toga složi u utorak u Briselu.“ Beograd se u utorak ne slaže, u sredu pak izvor iz beogradske delegacije „Tanjugu“, oko dva sata popodne, govori da je situacija „izuzetno komplikovana“. A istog dana u šest popodne stiže informacija da su se tek u tom trenutku prvi put sastali Tači i Dačić. Šta nam sve to govori? Govori nam da je Dačić pred sobom imao zajedničku briselsko-prištinsku ponudu, što će reći da pregovora zapravo nije ni bilo; da o nekakvim bitnim izmenama onoga što je ponuđeno Brisel, a ne samo Hašim Tači, nije hteo ni da razgovara („izuzetno komplikovana“ situacija tokom Dačićevog razgovora sa Eštonovom, a ne sa Tačijem); i da je na kraju – gle čuda – Dačić popustio.
Konačno, da signale tumačimo ispravno opet je potvrdio sam Dačić, rekavši da je (pored ostalog) usaglašeno i da se Zajednica srpskih opština formira posle lokalnih izbora po kosovskim zakonima; u Brisel je, napominjemo, Dačić otputovao sa sasvim suprotnom idejom, koju je obelodanio Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za KiM: „Nemačka insistira na raspuštanju postojećih institucija na severu Kosova, da bi potom bile formirane nove, i to je naše ključno razmimoilaženje. Ne sme da dođe do diskontinuiteta u funkcionisanju naših institucija i one moraju da nastave da žive u drugačijem formatu, kroz Zajednicu srpskih opština. Za Beograd je neprihvatljivo raspuštanje naših institucija, da bi tek onda Priština formirala nove. Kada u samom startu neko pokušava da temelj sporazuma uruši, onda je teško postići dogovor…“
Da, baš. Očigledno, teško je bilo samo postići dogovor koji ide u korist Srbiji i Srbima. I užasno je lako dogovoriti sve ostalo. Tako da im sada, između sveže usaglašenog plana implementacije i njihove žudnje za Vesterveleovim signalom, stoje još samo zakoni Srbije, Ustav Srbije, i narod Srbije na Kosovu i Metohiji. Nekako će tim redom i krenuti da ih ukidaju, počev od severnih opština i sudova. A kome se to ne bude svidelo, pa, po onoj Serverovoj preporuci, trebalo bi da mu bude omogućeno da ode… Hoće li se na tome zaustaviti? Naravno da neće. Jer, reče Ivica Dačić, u narednim nedeljama – sve do Vidovdana i odluke Saveta EU o datumu – biće još rundi dijaloga na visokom nivou, ali „o pitanjima koja nisu obuhvaćena današnjim dogovorom“. Ali čitaoci „Pečata“ to već znaju. Evropska komisija je, pisali smo, još 22. aprila najavila da je sledeće pitanje na dnevnom redu – ulazak Kosova u Ujedinjene nacije.
Hoćemo li im mirno, i ćutke, dopustiti da to učine?