Геније и лудило: аутопортрети душе

За „Печат” из Фиренце Снежана Симић

На тематској изложби „Бордерлине. Уметници између нормалности и лудила. Од Боша до Далија, од Арт брута до Баскијата“, која се до средине јуна одржава у Равени, приказано је на стотине радова значајних светских уметника, уз подсећање на танку „међу” која дели креативно надахнуће и болест

Народна пословица каже да је геније обдарен божанским лудилом. Ово прилично распрострањено схватање према којем се уметници сматрају лудим, чудним и ексцентричним, има хиљадугодишњу и ауторитативну традицију. Већ у Старој Грчкој креативност и надахнуће доводили су се у везу са лудилом и мистичним делиријумом. Аристотел је тврдио да се разлика између генија и лудака не би требало тражити у њиховој природи, већ у степену беса: „испади одређени њиховим бесом, доприносе да се сви меланхолици (грч. мélas – црно, cholē – жуч, меланхолија) разликују од других људи, не због болести, већ због њихове оригиналне природе. Платон је писао да уметник, иако обдарен, без делиријума, подареног од муза, није комплетан уметник. Ова идеја, запостављена током средњег века, поново се буди за време хуманизма код појединих фирентинских филозофа. Меланхолија, објашњена као неопходна прелиминарна фаза у стваралачком процесу, за време Чинквечента постаје заштитни знак многих сликара, који и бојом одеће (обично црне) представљају резервисано или екстравагантно понашање. Тако и Ђорђо Вазари у својим „Животима“ често истиче да је управо чудноватост ексклузивни квалитет генија. Ботичелија описује као „стално забринутог“, а Понторма као „усамљеног и меланхоличног“. Сету и потиштеност откривамо и код генијалног вајара, сликара, архитекте и песника Микеланђела. У својим надахнутим сонетима, остарели уметник признаје: „Моја раздраганост је меланхолија/мој одмор су те нелагодности“, док једном од ретких пријатеља пише: „Добро кажете да сам ја стар и луд: а ја вама кажем, да бих остао здрав, не налазим ништа боље од безумља“.
Управо овој „безумној“ креативној генијалности ликовних уметника, у највећем делу, посвећена је тематска изложба „Бордерлине. Уметници између нормалности и лудила. Од Боша до Далија, од Арт брута до Баскијата“, која се до 16. јуна одржава у градском музеју уметности у Равени, а на коју су, поред Дибифеових радова, пристигла и многа остварења из колекције Арт брута његових „одабраних“ уметника.

ДАР ПРЕТХОДИ БОЛЕСТИ Упркос генерализованим и идеолошки обојеним схватањима, у европској култури с почетка XX века, рађају се иновативне тенденције: представници уметничке авангарде и психијатри „бацају“ ново светло на уметничка дела настала у психијатријским установама. До тада, тзв. психопатолошка уметност је била један од начина који је омогућавао болесницима да искажу своје опсесије, смире бруталне инстинкте и дају глас најскривенијем делу сопствене душе. Овај метод, практикован и током претходног века, служио је лекарима да обогате дијагнозе и болесничке листе: ликовне креације болесника указивале су на симптоме њихове болести. Медицинска истраживања су, међутим, довела до радикалне реформе термина „уметност лудака“ и „психопатолошке уметности“, прихватајући та дела као креативне изворе упркос неформалном језику њихових аутора.
Тако, на пример, за разлику од италијанског психијатра, антрополога и криминолога Ћезара Ломброза који је тврдио (у књизи „Геније и лудило“, 1864) да би карактеристике генијалних људи требало тражити у њиховој психичкој поремећености, немачки филозоф и психијатар Карл Јасперс је (у својој студији „Геније и лудило. Стриндберг и ван Гог“, 1922) истицао да се креативни дух уметника може метафорички представити као бисер који се рађа због болести шкољке: „Као што се не мисли на болест шкољке дивећи се бисеру, тако испред виталне снаге дела не мислимо на шизофренију која је можда била разлог њеног рођења“. Устајући у одбрану стваралачког потенцијала умоболних аутора, он је навео да је код психички болесних уметника таленат тај који претходи болести и да шизофренија није креативна сама по себи, али је могући разлог за отварање тих дубина. По његовом мишљењу, шизофренија не доноси уметнику „апсолутно“ ништа ново него само подупире већ постојеће снаге.
У том периоду, поводом одржавања прве изложбе уметничког покрета Der Blaue Reiter (Плави јахач) у Минхену, Пол Кле је 1912. објавио значајан чланак у магазину „Ди Алпен“ у којем је у „другим“ културама, дечјим цртежима и сликама менталних болесника јасно препознао изворе креативности. У тим формама изражавања, до тада сматраним маргиналним за уметност, он је пронашао предуслове за нову оријентацију, односно реформу. Током двадесетих година неки психијатри, као Ханс Принцхорн, подржали су његове идеје. Међутим, требало је сачекати завршетак Другог светског рата и појаву француског сликара и вајара Жана Дибифеа да би ова уметност из сенке, често настала у лудницама, дакле далеко од светлости и рефлектора, пробила укорењену каталогизацију и престала да се сматра (само) патолошком и бизарном.
Иако је у свом узбурканом животу често мењао место боравка и занимање (једно време је чак трговао вином), под утицајем Клеа и Принцхорнове књиге о уметности умоболних, Дибифе почиње да теоретише и 1945. утврђује нови уметнички концепт Арт брут који се односи на креативну активност особа без специфичне уметничке формације и без естетских намера, гоњених искључиво личним емотивним поривима. Већ 1947, са песником Андре Бретоном, оцем надреализма, оформио је Друштво „Арт брут“. У складу са принципима надреалистичког манифеста, којим је лудило проглашено за најсавршенију форму превазилажења ограничења наметнутих рационалношћу, Дибифе се упустио у потрагу за уметношћу ослобођеном од културних и социјалних условљавања. Започео је да интензивно прикупља дела уметника у чијим радовима је запазио потпуно чисту уметничку операцију: сирову и грубу, у свим својим фазама, базирану на уметниковим импулсима. Од 1976. његова богата колекција (60 хиљада радова четиристо аутора) налази се у швајцарском граду Лозани (уметников поклон граду).

[restrictedarea]

ИСТРАЖИВАЊЕ НЕСТАБИЛНИХ ГРАНИЦА Танана гранична нит ове изложбе у Равени прати, наиме, танану граничну нит између тзв. инсајдера и аутсајдера: „званичних“ сликара који су, упркос својим опсесијама, живели и радили у „нормалном“ окружењу и оних, затворених у луднице, где су грозничаво пунили листове папира и платна дубоким и ирационалним страховима. Занимљива и поучна, са циљем да превазиђе границе које су тзв. уметност лудака (арт брут), уз издашну помоћ критике и тржишта уметнинама, изоловали од „званичне“ уметности, ова експозиција омогућава конфронтацију два различита, а ипак, блиска света, у којима су две димензије испреплетане експлозивном нелагодношћу настањеном у људском мозгу. У том смислу, изложба истражује нестабилне границе уметничког израза изван утврђених категорија, тако препознајући креативну зону мобилних граница, којој припадају како „званични“ аутори, тако и они „луди“, који су седамдесетих година прошлог века почашћени савременијим називом: „аутсајдери“.
„Бордерлине изложба се отвара узнемирујућим интроспективним уводом: Бошовим и Бројгеловим алегоричним фигурама. На улазу у царство сенки, после паклене сценографије где доминирају фантазмагорични пејзажи Хијеронимуса Боша, који на гротескан начин излаже јавној порузи човечанство и гравира Питера Бројгела Старијег, где је човек, жртва или господар зла, представљен у свим својим најсрамнијим аспектима, посетиоце дочекује Франциско Гоја са својим изванредним сличицама о лудилу, у којем је уметник открио једну врсту међусвета, ускомешаног у страху.
Изванредни шпански сликар који се, пловећи испред свог времена, у својој уметности отварао према романтизму и реализму, антиципирао је модерност. Његови чувени „Капричи“, присутни на изложби, настали су после тешке и мистериозне болести, када уметник остаје потпуно глув. Слике малог формата, инспирисане сновима и испуњене фантастичним сценама, показују да је уметников интерес за стварност био такође повезан са жељом да прикаже најтамније стране реалности. Мрачну перспективу допуњује и загонентни албум штампи Лос Диспаратес (урађених у техници акватинте и аквафорте), на којем је Гоја пре смрти радио. Његова ослобођена машта почиње да оживљава утваре, сакривене у људској души, које постају протагонисти не само у црним Гојиним сликама већ и у портретима умоболника сликара Теодора Жерикоа.

„ЛЕКАР, ШЕФ ЛУДНИЦЕ“ И ПАЦИЈЕНТИ Интровертан, аморалан, недруштвен, поменути „проклети“ француски сликар је хранио своју генијалност управо испадима и преступничким понашањем. Његова уметност, одбијајући лепоту, није чезнула за лакоћом и умирењем. Сликама, често испуњеним ужасом, он је тежио да обзнани најдубља осећања људске душе. Интерес овог романтичара за огољен и сиров натурализам одвео га је до језовитих тема, као што су и портрети умоболника затворених у лудницама. Наиме, у одређеном животном раздобљу, опхрван тешком формом депресије, Жерико се обратио за помоћ угледном лекару Жоржеу. Између њих се, поред односа лекар-пацијент, родио присан однос, који је инспирисао сликара да наслика чак десет портрета психичких болесника. Његова слика „Лекар, шеф луднице у Буфону“, чији се поглед не разликује много од погледа осталих његових модела са психијатријске клинике, представљена на изложби, изванредан је пример уметниковог систематског истраживања различитих експресивних форми лудила.
Слична је историја и чувене Ван Гогове слике „Портрет доктора Гашеа“, настале по сликаревом изласку из психијатријске болнице када се његов однос са лекаром Полом Гашеом (пасионирани љубитељ сликарства, дружбеник многих париских уметника и заштитник импресиониста, Гаше је био не само један од првих колекционара Ван Гогових дела, него и његов пријатељ и лични лекар) продубио. На овом озбиљном портрету хладних тонова и меланхоличног израза лица, који, по уметниковим речима, рефлектује „тужну експресију нашег времена“, једини елеменат наде на слици је цвет пустикаре, биљке познате по својим лековитим својствима. Њихов необични лекар-пацијент однос (у којем лекар понекад постаје пацијент, нарочито онда када га муче проблеми слични онима од којих пати његов пацијент) појачао се можда и зато што су обојица, пролазећи кроз депресивне кризе, делили исту зависност у вокацији ка потпуним емоционалним и интелектуалним испуњењем. Ипак, упркос својој привржености и пожртвовању у односу на Ван Гога, доктор Гаше није успео да спречи екстремни гест уметника.

ТАЛОЖЕЊЕ БОЛА Са сво-јим аналитичким погледом у поноре људске душе, Гоја и Жерико су, као претече новог сензибилитета, припремили терен за дубљу анализу вечне везе уметности и лудила. Они су антиципирали историјску дихотомију која започиње крајем XIX и почетком XX века: потрага за типичним у лудилу, урањањем у дело и биографију уметника, којој се супротстављала друга струја мишљења која је уметност умоболних сматрала дивљом, несавршеном и примитивном.
У тематској секцији „Неудобност реалности“, међу значајним делима признатих уметника, увршћени су радови српског сликара Војислава Јакића (1932-2003). Син православног свештеника, већ у детињству суочен са породичним трагедијама, после очеве смрти живи у сиромаштву. Када је напунио двадесет година, занесен сликарством и вајарством, долази у Београд који га не прихвата. После узалудних покушаја да организује изложбу, он напушта Београд. Јакићева продукција одликује се великим форматима. Извесни радови су урађени на табацима дугим више од 50 метара. У својим делима (композиције настањене инсектима, ембрионима и људским бићима) призивао је живот испуњен сталним бекствима, погрешним љубавима и исцрпљујућим медицинским третманима у психијатријским болницама. Јакић је своје креације, набијене малим монструмима објашњавао:„То нису цртежи или слике: то је таложење бола.“
На изложби значајно место припада и секцији са серијом радова у којима се анализира својеврсно проширивање сликарске површине где тело постаје протагониста, понекад чак само тело у свим могућим изненађујућим трансформацијама, како поетичним, тако и насилним, о чему сведоче радови бечких акциониста, чији главни експонент Херман Нич унакажено и крваво тело користи као метафору човека измученог хроничним унутрашњим немиром.
У „Портретима душе“, делу изложбе посвећеном портретима и аутопортретима који представљају једну врсту несвесне аутоанализе уметника-пацијента, мешају се дела „званичних“ сликара Френсиса Бејкона и Мишела Баскијата са остварењима „аутсајдера“ (радови легенде Арт брута Alőise Corbaz заузели су читаву салу), обично клаустрофобичним, без ваздуха и неба и без перспективе, сликара, који у незадрживом ритму сликају где стигну не бирајући радну површину, понекад, својим агресивним бојама, „нападајући“ и зидове музеја. Међутим, италијански сликар Антонио Лигабуе, један је од ретких „лудих“ сликара, који је (упркос шизофренији) успевао да наслика небеско плаветнило и достигне тродимензионалност, можда и зато што је у лудници провео само неколико година, а друштво у којем је живео није га одбацило. Ипак, његови аутопортрети носе трагове саморањавања. Наравно, пажљивом посматрачу разлика између радова „званичних“ сликара и оних „одбачених“ је очигледна. Док „официјелни уметник“, као нпр. Бејкон, свесно деформише ствар или лик и успева да контролише сопствене нагоне, брут уметник уноси у сликарску „игру“ све и само себе.
После секције посвећене скулптури, уз неколико дела примитивне уметности, ова савремена изложба – не само зато што нека од изложених дела припадају још увек живим ауторима, већ и зато што прича о душевном немиру у којем се, у извесној мери, сви могу препознати – завршава се ониричком секцијом „Сан открива природу ствари“, са селекцијом сликара надреалиста Салвадора Далија и Макса Ернста, коју допуњују нежни Клеови ликови.

ИДЕОЛОШКЕ ЗАМКЕ

Уз науку, која се одушевљавала психотичним, манијакално-депресивним случајевима, као што је онај Ван Гогов, и уметници су уживали у сопственим изузетним способностима да пате. Почев од Марсела Пруста, који је тврдио да за „све што је велико на свету, треба да захвалимо неуротичарима“, до Томаса Мана, који је био убеђен да је болест та која може да усаврши и прочисти човека чинећи га интелигентним и изузетним, стигло се до идеолошких замки које су кулминирале код неких немачких психијатара на почетку XX века, да би се за време нацизма пропагирало мишљење да је модерна уметност утемељена на регресији и болести, а уметници дегенерисане личности које већином припадају расно инфериорним групама.
Готово сви уметнички правци, набујали почетком прошлог столећа (нарочито експресионизам), били су тада проглашени „декадентним“. Занимљиво је да су се између 650 конфискованих уметничких дела, изузетих из европских музеја због „изопачености“ и у ту сврху приказаних на изложби у Минхену 1937. године (а коју је отворио нико други до Јозеф Гебелс), нашла и ремек-дела холандског сликара Винсента ван Гога.

[/restrictedarea]