Genije i ludilo: autoportreti duše

Za „Pečat” iz Firence Snežana Simić

Na tematskoj izložbi „Borderline. Umetnici između normalnosti i ludila. Od Boša do Dalija, od Art bruta do Baskijata“, koja se do sredine juna održava u Raveni, prikazano je na stotine radova značajnih svetskih umetnika, uz podsećanje na tanku „među” koja deli kreativno nadahnuće i bolest

Narodna poslovica kaže da je genije obdaren božanskim ludilom. Ovo prilično rasprostranjeno shvatanje prema kojem se umetnici smatraju ludim, čudnim i ekscentričnim, ima hiljadugodišnju i autoritativnu tradiciju. Već u Staroj Grčkoj kreativnost i nadahnuće dovodili su se u vezu sa ludilom i mističnim delirijumom. Aristotel je tvrdio da se razlika između genija i ludaka ne bi trebalo tražiti u njihovoj prirodi, već u stepenu besa: „ispadi određeni njihovim besom, doprinose da se svi melanholici (grč. mélas – crno, cholē – žuč, melanholija) razlikuju od drugih ljudi, ne zbog bolesti, već zbog njihove originalne prirode. Platon je pisao da umetnik, iako obdaren, bez delirijuma, podarenog od muza, nije kompletan umetnik. Ova ideja, zapostavljena tokom srednjeg veka, ponovo se budi za vreme humanizma kod pojedinih firentinskih filozofa. Melanholija, objašnjena kao neophodna preliminarna faza u stvaralačkom procesu, za vreme Činkvečenta postaje zaštitni znak mnogih slikara, koji i bojom odeće (obično crne) predstavljaju rezervisano ili ekstravagantno ponašanje. Tako i Đorđo Vazari u svojim „Životima“ često ističe da je upravo čudnovatost ekskluzivni kvalitet genija. Botičelija opisuje kao „stalno zabrinutog“, a Pontorma kao „usamljenog i melanholičnog“. Setu i potištenost otkrivamo i kod genijalnog vajara, slikara, arhitekte i pesnika Mikelanđela. U svojim nadahnutim sonetima, ostareli umetnik priznaje: „Moja razdraganost je melanholija/moj odmor su te nelagodnosti“, dok jednom od retkih prijatelja piše: „Dobro kažete da sam ja star i lud: a ja vama kažem, da bih ostao zdrav, ne nalazim ništa bolje od bezumlja“.
Upravo ovoj „bezumnoj“ kreativnoj genijalnosti likovnih umetnika, u najvećem delu, posvećena je tematska izložba „Borderline. Umetnici između normalnosti i ludila. Od Boša do Dalija, od Art bruta do Baskijata“, koja se do 16. juna održava u gradskom muzeju umetnosti u Raveni, a na koju su, pored Dibifeovih radova, pristigla i mnoga ostvarenja iz kolekcije Art bruta njegovih „odabranih“ umetnika.

DAR PRETHODI BOLESTI Uprkos generalizovanim i ideološki obojenim shvatanjima, u evropskoj kulturi s početka XX veka, rađaju se inovativne tendencije: predstavnici umetničke avangarde i psihijatri „bacaju“ novo svetlo na umetnička dela nastala u psihijatrijskim ustanovama. Do tada, tzv. psihopatološka umetnost je bila jedan od načina koji je omogućavao bolesnicima da iskažu svoje opsesije, smire brutalne instinkte i daju glas najskrivenijem delu sopstvene duše. Ovaj metod, praktikovan i tokom prethodnog veka, služio je lekarima da obogate dijagnoze i bolesničke liste: likovne kreacije bolesnika ukazivale su na simptome njihove bolesti. Medicinska istraživanja su, međutim, dovela do radikalne reforme termina „umetnost ludaka“ i „psihopatološke umetnosti“, prihvatajući ta dela kao kreativne izvore uprkos neformalnom jeziku njihovih autora.
Tako, na primer, za razliku od italijanskog psihijatra, antropologa i kriminologa Ćezara Lombroza koji je tvrdio (u knjizi „Genije i ludilo“, 1864) da bi karakteristike genijalnih ljudi trebalo tražiti u njihovoj psihičkoj poremećenosti, nemački filozof i psihijatar Karl Jaspers je (u svojoj studiji „Genije i ludilo. Strindberg i van Gog“, 1922) isticao da se kreativni duh umetnika može metaforički predstaviti kao biser koji se rađa zbog bolesti školjke: „Kao što se ne misli na bolest školjke diveći se biseru, tako ispred vitalne snage dela ne mislimo na šizofreniju koja je možda bila razlog njenog rođenja“. Ustajući u odbranu stvaralačkog potencijala umobolnih autora, on je naveo da je kod psihički bolesnih umetnika talenat taj koji prethodi bolesti i da šizofrenija nije kreativna sama po sebi, ali je mogući razlog za otvaranje tih dubina. Po njegovom mišljenju, šizofrenija ne donosi umetniku „apsolutno“ ništa novo nego samo podupire već postojeće snage.
U tom periodu, povodom održavanja prve izložbe umetničkog pokreta Der Blaue Reiter (Plavi jahač) u Minhenu, Pol Kle je 1912. objavio značajan članak u magazinu „Di Alpen“ u kojem je u „drugim“ kulturama, dečjim crtežima i slikama mentalnih bolesnika jasno prepoznao izvore kreativnosti. U tim formama izražavanja, do tada smatranim marginalnim za umetnost, on je pronašao preduslove za novu orijentaciju, odnosno reformu. Tokom dvadesetih godina neki psihijatri, kao Hans Princhorn, podržali su njegove ideje. Međutim, trebalo je sačekati završetak Drugog svetskog rata i pojavu francuskog slikara i vajara Žana Dibifea da bi ova umetnost iz senke, često nastala u ludnicama, dakle daleko od svetlosti i reflektora, probila ukorenjenu katalogizaciju i prestala da se smatra (samo) patološkom i bizarnom.
Iako je u svom uzburkanom životu često menjao mesto boravka i zanimanje (jedno vreme je čak trgovao vinom), pod uticajem Klea i Princhornove knjige o umetnosti umobolnih, Dibife počinje da teoretiše i 1945. utvrđuje novi umetnički koncept Art brut koji se odnosi na kreativnu aktivnost osoba bez specifične umetničke formacije i bez estetskih namera, gonjenih isključivo ličnim emotivnim porivima. Već 1947, sa pesnikom Andre Bretonom, ocem nadrealizma, oformio je Društvo „Art brut“. U skladu sa principima nadrealističkog manifesta, kojim je ludilo proglašeno za najsavršeniju formu prevazilaženja ograničenja nametnutih racionalnošću, Dibife se upustio u potragu za umetnošću oslobođenom od kulturnih i socijalnih uslovljavanja. Započeo je da intenzivno prikuplja dela umetnika u čijim radovima je zapazio potpuno čistu umetničku operaciju: sirovu i grubu, u svim svojim fazama, baziranu na umetnikovim impulsima. Od 1976. njegova bogata kolekcija (60 hiljada radova četiristo autora) nalazi se u švajcarskom gradu Lozani (umetnikov poklon gradu).

[restrictedarea]

ISTRAŽIVANJE NESTABILNIH GRANICA Tanana granična nit ove izložbe u Raveni prati, naime, tananu graničnu nit između tzv. insajdera i autsajdera: „zvaničnih“ slikara koji su, uprkos svojim opsesijama, živeli i radili u „normalnom“ okruženju i onih, zatvorenih u ludnice, gde su grozničavo punili listove papira i platna dubokim i iracionalnim strahovima. Zanimljiva i poučna, sa ciljem da prevaziđe granice koje su tzv. umetnost ludaka (art brut), uz izdašnu pomoć kritike i tržišta umetninama, izolovali od „zvanične“ umetnosti, ova ekspozicija omogućava konfrontaciju dva različita, a ipak, bliska sveta, u kojima su dve dimenzije isprepletane eksplozivnom nelagodnošću nastanjenom u ljudskom mozgu. U tom smislu, izložba istražuje nestabilne granice umetničkog izraza izvan utvrđenih kategorija, tako prepoznajući kreativnu zonu mobilnih granica, kojoj pripadaju kako „zvanični“ autori, tako i oni „ludi“, koji su sedamdesetih godina prošlog veka počašćeni savremenijim nazivom: „autsajderi“.
„Borderline izložba se otvara uznemirujućim introspektivnim uvodom: Bošovim i Brojgelovim alegoričnim figurama. Na ulazu u carstvo senki, posle paklene scenografije gde dominiraju fantazmagorični pejzaži Hijeronimusa Boša, koji na groteskan način izlaže javnoj poruzi čovečanstvo i gravira Pitera Brojgela Starijeg, gde je čovek, žrtva ili gospodar zla, predstavljen u svim svojim najsramnijim aspektima, posetioce dočekuje Francisko Goja sa svojim izvanrednim sličicama o ludilu, u kojem je umetnik otkrio jednu vrstu međusveta, uskomešanog u strahu.
Izvanredni španski slikar koji se, ploveći ispred svog vremena, u svojoj umetnosti otvarao prema romantizmu i realizmu, anticipirao je modernost. Njegovi čuveni „Kapriči“, prisutni na izložbi, nastali su posle teške i misteriozne bolesti, kada umetnik ostaje potpuno gluv. Slike malog formata, inspirisane snovima i ispunjene fantastičnim scenama, pokazuju da je umetnikov interes za stvarnost bio takođe povezan sa željom da prikaže najtamnije strane realnosti. Mračnu perspektivu dopunjuje i zagonentni album štampi Los Disparates (urađenih u tehnici akvatinte i akvaforte), na kojem je Goja pre smrti radio. Njegova oslobođena mašta počinje da oživljava utvare, sakrivene u ljudskoj duši, koje postaju protagonisti ne samo u crnim Gojinim slikama već i u portretima umobolnika slikara Teodora Žerikoa.

„LEKAR, ŠEF LUDNICE“ I PACIJENTI Introvertan, amoralan, nedruštven, pomenuti „prokleti“ francuski slikar je hranio svoju genijalnost upravo ispadima i prestupničkim ponašanjem. Njegova umetnost, odbijajući lepotu, nije čeznula za lakoćom i umirenjem. Slikama, često ispunjenim užasom, on je težio da obznani najdublja osećanja ljudske duše. Interes ovog romantičara za ogoljen i sirov naturalizam odveo ga je do jezovitih tema, kao što su i portreti umobolnika zatvorenih u ludnicama. Naime, u određenom životnom razdoblju, ophrvan teškom formom depresije, Žeriko se obratio za pomoć uglednom lekaru Žoržeu. Između njih se, pored odnosa lekar-pacijent, rodio prisan odnos, koji je inspirisao slikara da naslika čak deset portreta psihičkih bolesnika. Njegova slika „Lekar, šef ludnice u Bufonu“, čiji se pogled ne razlikuje mnogo od pogleda ostalih njegovih modela sa psihijatrijske klinike, predstavljena na izložbi, izvanredan je primer umetnikovog sistematskog istraživanja različitih ekspresivnih formi ludila.
Slična je istorija i čuvene Van Gogove slike „Portret doktora Gašea“, nastale po slikarevom izlasku iz psihijatrijske bolnice kada se njegov odnos sa lekarom Polom Gašeom (pasionirani ljubitelj slikarstva, družbenik mnogih pariskih umetnika i zaštitnik impresionista, Gaše je bio ne samo jedan od prvih kolekcionara Van Gogovih dela, nego i njegov prijatelj i lični lekar) produbio. Na ovom ozbiljnom portretu hladnih tonova i melanholičnog izraza lica, koji, po umetnikovim rečima, reflektuje „tužnu ekspresiju našeg vremena“, jedini elemenat nade na slici je cvet pustikare, biljke poznate po svojim lekovitim svojstvima. Njihov neobični lekar-pacijent odnos (u kojem lekar ponekad postaje pacijent, naročito onda kada ga muče problemi slični onima od kojih pati njegov pacijent) pojačao se možda i zato što su obojica, prolazeći kroz depresivne krize, delili istu zavisnost u vokaciji ka potpunim emocionalnim i intelektualnim ispunjenjem. Ipak, uprkos svojoj privrženosti i požrtvovanju u odnosu na Van Goga, doktor Gaše nije uspeo da spreči ekstremni gest umetnika.

TALOŽENJE BOLA Sa svo-jim analitičkim pogledom u ponore ljudske duše, Goja i Žeriko su, kao preteče novog senzibiliteta, pripremili teren za dublju analizu večne veze umetnosti i ludila. Oni su anticipirali istorijsku dihotomiju koja započinje krajem XIX i početkom XX veka: potraga za tipičnim u ludilu, uranjanjem u delo i biografiju umetnika, kojoj se suprotstavljala druga struja mišljenja koja je umetnost umobolnih smatrala divljom, nesavršenom i primitivnom.
U tematskoj sekciji „Neudobnost realnosti“, među značajnim delima priznatih umetnika, uvršćeni su radovi srpskog slikara Vojislava Jakića (1932-2003). Sin pravoslavnog sveštenika, već u detinjstvu suočen sa porodičnim tragedijama, posle očeve smrti živi u siromaštvu. Kada je napunio dvadeset godina, zanesen slikarstvom i vajarstvom, dolazi u Beograd koji ga ne prihvata. Posle uzaludnih pokušaja da organizuje izložbu, on napušta Beograd. Jakićeva produkcija odlikuje se velikim formatima. Izvesni radovi su urađeni na tabacima dugim više od 50 metara. U svojim delima (kompozicije nastanjene insektima, embrionima i ljudskim bićima) prizivao je život ispunjen stalnim bekstvima, pogrešnim ljubavima i iscrpljujućim medicinskim tretmanima u psihijatrijskim bolnicama. Jakić je svoje kreacije, nabijene malim monstrumima objašnjavao:„To nisu crteži ili slike: to je taloženje bola.“
Na izložbi značajno mesto pripada i sekciji sa serijom radova u kojima se analizira svojevrsno proširivanje slikarske površine gde telo postaje protagonista, ponekad čak samo telo u svim mogućim iznenađujućim transformacijama, kako poetičnim, tako i nasilnim, o čemu svedoče radovi bečkih akcionista, čiji glavni eksponent Herman Nič unakaženo i krvavo telo koristi kao metaforu čoveka izmučenog hroničnim unutrašnjim nemirom.
U „Portretima duše“, delu izložbe posvećenom portretima i autoportretima koji predstavljaju jednu vrstu nesvesne autoanalize umetnika-pacijenta, mešaju se dela „zvaničnih“ slikara Frensisa Bejkona i Mišela Baskijata sa ostvarenjima „autsajdera“ (radovi legende Art bruta Alőise Corbaz zauzeli su čitavu salu), obično klaustrofobičnim, bez vazduha i neba i bez perspektive, slikara, koji u nezadrživom ritmu slikaju gde stignu ne birajući radnu površinu, ponekad, svojim agresivnim bojama, „napadajući“ i zidove muzeja. Međutim, italijanski slikar Antonio Ligabue, jedan je od retkih „ludih“ slikara, koji je (uprkos šizofreniji) uspevao da naslika nebesko plavetnilo i dostigne trodimenzionalnost, možda i zato što je u ludnici proveo samo nekoliko godina, a društvo u kojem je živeo nije ga odbacilo. Ipak, njegovi autoportreti nose tragove samoranjavanja. Naravno, pažljivom posmatraču razlika između radova „zvaničnih“ slikara i onih „odbačenih“ je očigledna. Dok „oficijelni umetnik“, kao npr. Bejkon, svesno deformiše stvar ili lik i uspeva da kontroliše sopstvene nagone, brut umetnik unosi u slikarsku „igru“ sve i samo sebe.
Posle sekcije posvećene skulpturi, uz nekoliko dela primitivne umetnosti, ova savremena izložba – ne samo zato što neka od izloženih dela pripadaju još uvek živim autorima, već i zato što priča o duševnom nemiru u kojem se, u izvesnoj meri, svi mogu prepoznati – završava se oniričkom sekcijom „San otkriva prirodu stvari“, sa selekcijom slikara nadrealista Salvadora Dalija i Maksa Ernsta, koju dopunjuju nežni Kleovi likovi.

IDEOLOŠKE ZAMKE

Uz nauku, koja se oduševljavala psihotičnim, manijakalno-depresivnim slučajevima, kao što je onaj Van Gogov, i umetnici su uživali u sopstvenim izuzetnim sposobnostima da pate. Počev od Marsela Prusta, koji je tvrdio da za „sve što je veliko na svetu, treba da zahvalimo neurotičarima“, do Tomasa Mana, koji je bio ubeđen da je bolest ta koja može da usavrši i pročisti čoveka čineći ga inteligentnim i izuzetnim, stiglo se do ideoloških zamki koje su kulminirale kod nekih nemačkih psihijatara na početku XX veka, da bi se za vreme nacizma propagiralo mišljenje da je moderna umetnost utemeljena na regresiji i bolesti, a umetnici degenerisane ličnosti koje većinom pripadaju rasno inferiornim grupama.
Gotovo svi umetnički pravci, nabujali početkom prošlog stoleća (naročito ekspresionizam), bili su tada proglašeni „dekadentnim“. Zanimljivo je da su se između 650 konfiskovanih umetničkih dela, izuzetih iz evropskih muzeja zbog „izopačenosti“ i u tu svrhu prikazanih na izložbi u Minhenu 1937. godine (a koju je otvorio niko drugi do Jozef Gebels), našla i remek-dela holandskog slikara Vinsenta van Goga.

[/restrictedarea]