Pečat nedelje

BURE BARUTA
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije kritikovao je u oštrom tonu Briselski sporazum Beograda i Prištine, navodeći da je u pitanju ponižavajući dokument. On je pošto je u Sabornom hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici služio moleban za spas Kosova i Metohije , kazao da Briselski sporazum predstavlja prihvatanje višegodišnjeg nasilja i terora nad srpskim narodom na Kosmetu, dodajući da tako nešto ne može doneti dobra nikome.
Amfilohije smatra da je ovim dokumentom priznato takozvano nezavisno Kosovo, tvrdeći da će Kosovo postati bure baruta na Balkanu, što će se vratiti kao bumerang i onima koji tamo žive, Srbiji i Crnoj Gori, kao i Evropi. On smatra da je Briselski sporazum nametnut, navodeći da sila Boga ne moli, pa da je trebalo reći da se Kosovo po naredbi predaje.

I nebo plače?

Leta Gospodnjeg 2013. od rođenja Hristovog, 14. aprila po građanskom kalendaru, a 1. aprila po bogoslužbenom kalendaru Pravoslavne crkve, na grobu starca Tadeja (navršila se ovih dana desetogodišnjica njegovog upokojenja), počela je da mirotoči njegova fotografija (o čemu postoji i višeminutni snimak). Svi verujući Srbi su to protumačili kao najavu onoga što se sa Kosovom dogodilo – potpisa i predaje najsvetije srpske zemlje u zamenu za Ništa zvano „datum pregovora sa EU“. Starac Tadej (Štrbulović) je voleo Kosovo i patio za njim. Govorio je: „Kosovo će biti srpsko. Neće biti mira na svetu dok Kosovo ne postane srpsko. Srpski narod mora da se pokaje. Pokajmo se i Gospod nas neće ostaviti.“ Time se nastavila velika serija Božjih opomena vezanih za Kosmet. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, iguman dečanski, otac Justin (Tasić) obavestio je episkopa raško-prizrenskog Pavla, potonjeg patrijarha srpskog, da je grom gađao krst na kupoli manastira Visoki Dečani, i da je plamen zahvatio crkvu, pri čemu je najviše plamena bilo oko ćivota Svetog Stefana Dečanskog; međutim, požar nije izbio, i sve se okončalo na čudesan način, bez posledica. Bila je to opomena pred nasrtaj Šiptara na Pećku patrijaršiju 1981. Opomene su stizale i kasnije. U hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Starom Simonovu, gde počivaju junaci izginuli na ruskom Kosovu, Kulikovom polju, 1382. godine u boju protiv Tatara, i na čiji je grob devedesetih godina spuštena zemlja sa Kosova, zaplakala je ikona Svetog Save kada je NATO napao Srbe. Godine 1999, u doba NATO rata za otimanje naših svetinja, opet u Visokim Dečanima, ljuljalo se kandilo pred ikonom Majke Božje, što je iguman Teodosije protumačio kao znamenje Božje u doba velikog progona Srba. Uoči Vaskrsa 2004, u aprilu, u Lipljanu, proplakala je ikona Majke Božje. Sveštenik Ranđel Denić rekao je: „Za nas je ovo znak da ostanemo, jer su sveci sa nama!“ Krajem 2012, u doba postavljanja graničnih prelaza prema Kosmetu (uvod u briselsku izdaju), proplakala je ikona Majke Božje u manastiru Budisavci kod Kline, iz kojeg je bio jeromonah Stefan (Purić), koga su šiptarski zlikovci ubili 1999. godine.

Gazimestanska provokacija

Kao da mu nije dovoljno što se Srbija u Briselu odrekla svog Kosova i Metohije, uz njegovu očekivanu i svesrdnu podršku, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak baš sada je, da dospe so na otvorenu ranu na srcu, otišao na Gazimestan i slikao se pred spomenikom kosovskim junacima, stojeći pred njim umesto da padne na kolena od stida i sramote. I u tom je obilasku sopstvenog mesta zločina pronašao „pobedu evropske politike i poraz politike mržnje i podela“, i „još jedan dokaz da su evropske integracije jedini put u dobru budućnost Srbije, koji otvara vrata i briše granice“.
Ili je, ipak, makar malo straha i sopstvene ništavnosti osetio pred večnom opomenom Lazarevom koji mu je, udaljen vekovima, s kamenog spomenika poručio: „Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne došao na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga, ni devojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino, ni pšenica bela, rđom kapo dok mu je kolena.“
A sveci na freskama crkava i manastira Kosova i Metohije, čujemo, pokrili su oči i zapušili nos na vest o Čankovom dolasku na Gazimestan. Isto su učinili i svi Srbi koji nisu Tačijevi.