Јубилеј туге и резигнације

Пише Владислав Панов

Стигло се да се и по шездесети пут одржи „Београдски фестивал кратког метра“, играног и документарног, на којем су у обиљу празничног програма приказани филмови чији је значај остао у сенци лајтмотива фестивала – туге за југословенским временом у којем је настао

Није мала ствар ни за човека, а ни за фестивал када се домогне шездесетог рођендана. И човек и фестивал у тим годинама имају обиман „пртљаг“, ваљда и много прича које би могле да се причају данима. А можда и драгоценог искуства. Овај данас само наш „Београдски фестивал документарног и краткометражног филма“ родио се још у СФР Југославији, и то у Пули. Занимљив педигре, дакле. Упркос томе што га и данас воде, лицкају и по својој вољи уређују поносни борци против „титоизма“, поклоници капитализма, припадања западним стремљењима и породицама, он је и даље исти као некада када је био титоистичко одојче добро префарбано црвеним бојама од којих се данас многи с гнушањем окрећу. Иако му је, дакле, овогодишњи јубиларни слоган „reset“ (како би малограђански отужно звучало да су се определили за неку досадну српску реч), што би у компјутерском речнику и у слободнијој интерпретацији требало да означава поновни почетак, али, авај, може да означи и враћање у пређашње стање (на шта ли су мислили када су хтели да звуче светски и да „ресетују“ наш времешни Кратки метар?), тешко да се понудио у новом руху или да је то рухо најавио за наредна издања.
Протест против државе Најстарији филмски фестивал у овој земљи је кратка смотра људи који се баве краткометражним филмским изразом, било играним, било документарним. Отуда је одувек била, а и данас је, готово породична атмосфера на пројекцијама филмова. Све са повременим навијањем. Једино што се у међувремену променило је да аутори ове филмске форме више нису једини који могу да преброје све своје гледаоце, па и да већину њих овако на фестивалу и упознају. То је судбина и њихових „великих“ колега који такође своје филмове приказују готово искључиво фестивалској публици с гомилом пријатеља и родбине. Јер, биоскопа је мало и све су више пусти. Овогодишњи Кратки метар ће можда покушати да „ресетује“ себе, али неће моћи да се нада бољој будућности. Његови ће учесници правити своје филмове као и до сада препуштени себи и својој довитљивости. Њихов је јубиларни скуп понудио и организацију малог-великог протеста управо због оваквог стања и по том искораку од уобичајеног ће можда моћи да се памти боље. Током фестивала је, наиме, одржана протестна трибина „Нула из владања за 60. Рођендан“, на којој је наведено да нема никаквог разлога за рођенданско расположење и славље јер је држава одлучила да за културу издвоји једва мало више од пола процента буџета, али од тих средстава ове године српска кинематографија неће добити ни динара. Што је прилично иронично имајући на уму најпре горепоменуте организационе структуре зато што су се они у овом протесном осврту на време данашње, толико од свих њих жељено капиталистичко, са великом тугом и носталгијом осврнули на „ону“ државу, у којој је овај фестивал рођен и брижно (финансијски) гајен деценијама, иако су на њему понекад приказивани и филмови који су се противили тој држави. Најзанимљивија је, међутим, тугаљива реченица: „Па чак и култура и филм у време мрачних Милошевићевих година почињу да се доимају као права ренесанса у поређењу са данима који  очекују српски филм ако овакве одлуке остану на снази“!? Јесте да су, дакле, те године за све њих и даље подразумевајуће мрачне, боље су од ових светлих „демократских“. Открише велику тајну. Светле и просветљене демократске „бизнисмене“ и „тајкуне“ није брига за филм и српску културу.

[restrictedarea] Богата интернационална понуда Срећом, ипак, барем по фестивал, ова наша смотра кратког метра је интернационалног карактера. Макар неће у будућим ресетованим годинама оскудевати у понуди. Ове године је, ваљда због јубилеја, била врло богата управо делима и гостима из целог света. Понуда је смештена у сегменте с географским одредницама. Видесмо тако филмове с „Токијског фестивала кратког метра“, али и лондонског, као и најновије производе руских, украјинских, јужноамеричких и комшијских, екс-југословенских, стваралаца с посебним фокусом на црногорски краткометражни филм. Бројни су били и представници из других, западних делова Европе. Уосталом, жири, у коме је најпознатије име Лордан Зафрановић, определио се да за најбољи прогласи управо један од наслова из нове западно-европске продукције. „Гран при“ за редитеља дела од изузетне уметничке вредности додељен је ауторки петнаестоминутног италијанског филма „Тајне“, Маргерити Спампинато, који нам је представио савремени нимало ружичасти западни свет кроз очи деветогодишње девојчице. Награђен је и препознат рад и двоје домаћих аутора који су на иностраним фестивалима већ сакупили бројне похвале, Ани Недељковић и Николи Мајдаку за „Рабит-
ленд“ („Златна плакета Београд“) и Ивани Тодоровић за „Ја када сам била клинац, била сам клинка“ (најбољи документарни филм). Бројне друге награде (с новчаним делом између хиљаду и две хиљаде евра) распоређене су политички и домаћински коректно ауторима „из окружења“ и шире, и њиховим друштвено
-политички ангажованим остварењима. На крају, можда би јубилеј могао да се испрати и констатацијом да видесмо још један фестивал који није морао да се деси, мада ипак јесте, а после којег је остала жеља да и убудуће мора да се „дешава“, иако је сва прилика да неће.

[/restrictedarea]