Jubilej tuge i rezignacije

Piše Vladislav Panov

Stiglo se da se i po šezdeseti put održi „Beogradski festival kratkog metra“, igranog i dokumentarnog, na kojem su u obilju prazničnog programa prikazani filmovi čiji je značaj ostao u senci lajtmotiva festivala – tuge za jugoslovenskim vremenom u kojem je nastao

Nije mala stvar ni za čoveka, a ni za festival kada se domogne šezdesetog rođendana. I čovek i festival u tim godinama imaju obiman „prtljag“, valjda i mnogo priča koje bi mogle da se pričaju danima. A možda i dragocenog iskustva. Ovaj danas samo naš „Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma“ rodio se još u SFR Jugoslaviji, i to u Puli. Zanimljiv pedigre, dakle. Uprkos tome što ga i danas vode, lickaju i po svojoj volji uređuju ponosni borci protiv „titoizma“, poklonici kapitalizma, pripadanja zapadnim stremljenjima i porodicama, on je i dalje isti kao nekada kada je bio titoističko odojče dobro prefarbano crvenim bojama od kojih se danas mnogi s gnušanjem okreću. Iako mu je, dakle, ovogodišnji jubilarni slogan „reset“ (kako bi malograđanski otužno zvučalo da su se opredelili za neku dosadnu srpsku reč), što bi u kompjuterskom rečniku i u slobodnijoj interpretaciji trebalo da označava ponovni početak, ali, avaj, može da označi i vraćanje u pređašnje stanje (na šta li su mislili kada su hteli da zvuče svetski i da „resetuju“ naš vremešni Kratki metar?), teško da se ponudio u novom ruhu ili da je to ruho najavio za naredna izdanja.
Protest protiv države Najstariji filmski festival u ovoj zemlji je kratka smotra ljudi koji se bave kratkometražnim filmskim izrazom, bilo igranim, bilo dokumentarnim. Otuda je oduvek bila, a i danas je, gotovo porodična atmosfera na projekcijama filmova. Sve sa povremenim navijanjem. Jedino što se u međuvremenu promenilo je da autori ove filmske forme više nisu jedini koji mogu da prebroje sve svoje gledaoce, pa i da većinu njih ovako na festivalu i upoznaju. To je sudbina i njihovih „velikih“ kolega koji takođe svoje filmove prikazuju gotovo isključivo festivalskoj publici s gomilom prijatelja i rodbine. Jer, bioskopa je malo i sve su više pusti. Ovogodišnji Kratki metar će možda pokušati da „resetuje“ sebe, ali neće moći da se nada boljoj budućnosti. Njegovi će učesnici praviti svoje filmove kao i do sada prepušteni sebi i svojoj dovitljivosti. Njihov je jubilarni skup ponudio i organizaciju malog-velikog protesta upravo zbog ovakvog stanja i po tom iskoraku od uobičajenog će možda moći da se pamti bolje. Tokom festivala je, naime, održana protestna tribina „Nula iz vladanja za 60. Rođendan“, na kojoj je navedeno da nema nikakvog razloga za rođendansko raspoloženje i slavlje jer je država odlučila da za kulturu izdvoji jedva malo više od pola procenta budžeta, ali od tih sredstava ove godine srpska kinematografija neće dobiti ni dinara. Što je prilično ironično imajući na umu najpre gorepomenute organizacione strukture zato što su se oni u ovom protesnom osvrtu na vreme današnje, toliko od svih njih željeno kapitalističko, sa velikom tugom i nostalgijom osvrnuli na „onu“ državu, u kojoj je ovaj festival rođen i brižno (finansijski) gajen decenijama, iako su na njemu ponekad prikazivani i filmovi koji su se protivili toj državi. Najzanimljivija je, međutim, tugaljiva rečenica: „Pa čak i kultura i film u vreme mračnih Miloševićevih godina počinju da se doimaju kao prava renesansa u poređenju sa danima koji  očekuju srpski film ako ovakve odluke ostanu na snazi“!? Jeste da su, dakle, te godine za sve njih i dalje podrazumevajuće mračne, bolje su od ovih svetlih „demokratskih“. Otkriše veliku tajnu. Svetle i prosvetljene demokratske „biznismene“ i „tajkune“ nije briga za film i srpsku kulturu.

[restrictedarea] Bogata internacionalna ponuda Srećom, ipak, barem po festival, ova naša smotra kratkog metra je internacionalnog karaktera. Makar neće u budućim resetovanim godinama oskudevati u ponudi. Ove godine je, valjda zbog jubileja, bila vrlo bogata upravo delima i gostima iz celog sveta. Ponuda je smeštena u segmente s geografskim odrednicama. Videsmo tako filmove s „Tokijskog festivala kratkog metra“, ali i londonskog, kao i najnovije proizvode ruskih, ukrajinskih, južnoameričkih i komšijskih, eks-jugoslovenskih, stvaralaca s posebnim fokusom na crnogorski kratkometražni film. Brojni su bili i predstavnici iz drugih, zapadnih delova Evrope. Uostalom, žiri, u kome je najpoznatije ime Lordan Zafranović, opredelio se da za najbolji proglasi upravo jedan od naslova iz nove zapadno-evropske produkcije. „Gran pri“ za reditelja dela od izuzetne umetničke vrednosti dodeljen je autorki petnaestominutnog italijanskog filma „Tajne“, Margeriti Spampinato, koji nam je predstavio savremeni nimalo ružičasti zapadni svet kroz oči devetogodišnje devojčice. Nagrađen je i prepoznat rad i dvoje domaćih autora koji su na inostranim festivalima već sakupili brojne pohvale, Ani Nedeljković i Nikoli Majdaku za „Rabit-
lend“ („Zlatna plaketa Beograd“) i Ivani Todorović za „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“ (najbolji dokumentarni film). Brojne druge nagrade (s novčanim delom između hiljadu i dve hiljade evra) raspoređene su politički i domaćinski korektno autorima „iz okruženja“ i šire, i njihovim društveno
-politički angažovanim ostvarenjima. Na kraju, možda bi jubilej mogao da se isprati i konstatacijom da videsmo još jedan festival koji nije morao da se desi, mada ipak jeste, a posle kojeg je ostala želja da i ubuduće mora da se „dešava“, iako je sva prilika da neće. [/restrictedarea]