Pečat nedelje

Posthumno odlikovanje

Posle serije odlikovanja zaslužnim srpskim prijateljima, koje je podelio od B92 do Gruzije, predsednik Srbije Tomislav Nikolić dodelio je i jedno koje je otišlo na pravu adresu. Makar i sa zakašnjenjem. Posle smrti predsednika Venecuele Uga Čaveza, predsednik Nikolić posthumno ga je odlikovao „Ordenom Republike Srbije“ sa lentom, za zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa Srbije i Venecuele.

 

Briselski Frankenštajn

Ako dosad nismo bili sigurni u pravu prirodu Evropske unije, otkrio nam ju je njen dobar poznavalac iznutra, predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, inače, jedan od kandidata za predsednika Evropske komisije. „Sadašnji institucionalni poredak EU podseća na frankenštajnovsko čudovište zato što demokratska podela vlasti u njoj ne postoji“, rekao je Šulc ovog ponedeljka u Hamburgu. „Nacionalna suverenost u Evropi zasnovana je na modelu podele vlasti: imamo vlade koje mogu biti oborene u parlamentu i nezavisno sudstvo koje nadgleda poštovanje pravila. A mi trenutno uzimamo delove ovog sistema i prenosimo ih na nivo EU, ali pri tom ne transferišemo i ovu podelu vlasti. Rezultat je ono što nazivam ‚Frankenštajn Evropom‘.“
„Postoje dve škole mišljenja u Evropskoj komisiji“, otkrio je duhovito. „Jedna koja se ne smiruje dok ne privatizuje sve, do poslednjeg lokalnog groblja, i druga koja neće biti zadovoljna dok EU ne uvede pravila za sahranjivanje.“

 

Siroti mali žuti

Izgleda da žuti kartel nije osiromašio samo sve nas, već i čitavu Demokratsku stranku.
Ove srede javnost je obaveštena da su svi bankovni računi DS-a (u zemlji) blokirani zato što ova stranka ne plaća rate za kredit od 335,4 miliona dinara koji je, zbog troškova predizborne kampanje, podigla kod „Razvojne banke Vojvodine“. U dopisu sekretara DS-a Tamare Tripić članovima svih odbora ove stranke, otkrio je „Danas“, navodi se da su stranački računi blokirani „jer je DS za potrebe kampanje pred prošlogodišnje majske izbore podigla kredit kod RBV, a u predviđenom roku nije ponudila sredstva obezbeđenja, te je banka pokrenula postupak prinudne naplate. Molimo Vas da razumete situaciju u kojoj se od danas DS nalazi, i da ne predviđate i ne pravite bilo kakve troškove, jer ćemo takvim poslovanjem prekršiti Zakon.“
Božidar Đelić, „rukovodilac centra Resornih odbora DS-a“, pokušao je, naivnošću francuske sobarice, da se opravda: „Mi smo se zadužili u kampanji i čekamo dva meseca da nam Ministarstvo finansija da odobrenje da sredstva koja dobijemo iz budžeta budu usmerena na banku. Nadam se da to nije neki pritisak na našu stranku. Kad se to uradi, onda ćemo imati dovoljno sredstava da to pokrijemo.“
Uverljivost ovog opravdanja, međutim, kratko je trajala, a Đelić je uhvaćen s kratkim nogama (da ne kažemo u laži). Ministarstvo finansija, naime, saopštilo je da „DS za finansiranje redovnog rada dobija svakog meseca iz budžeta iznos od 19.092.439 dinara koji se isplaćuje redovno, do desetog u mesecu za prethodni mesec“. Štaviše, saopšteno je i da je, za troškove minule predizborne kampanje, budžetski novac isplaćen još u vreme prethodne, njihove vlade Mirka Cvetkovića – 196.025.753 dinara za republičke, i još 249.165.601 dinara za predsedničke izbore.
A ministar finansija Mlađan Dinkić pokrenuo je i ovo zanimljivo pitanje, vredno policijske istrage: „Zaprepastilo me je kako je moguće da je ta stranka dobila višemilionski kredit u evrima od ‘Razvojne banke Vojvodine’ bez sredstava obezbeđenja, što nijedan preduzetnik, ni privrednik ne može da dobije.“
Ko je, dakle, pokrao DS, i ko je pokušao da pokrade „Razvojnu banku Vojvodine“?

 

Prvi okrugli sto o titoizmu!

U Udruženju književnika Srbije, kultnom mestu nekadašnjih disidentskih strujanja u bivšoj Jugoslaviji, drugog dana marta održan je okrugli sto na temu „TITO I MI – Posledice titoizma“, u organizaciji izdavačke kuće „Catena mundi“. Pozdravnu reč dao je Boško Obradović, jedan od osnivača i urednika dotične kuće, posle čega je koordinisanje radom okruglog stola preuzeo mr Vladimir Dimitrijević, član uređivačko-organizacionog odbora.
O pogubnom uticaju titoizma i jugoslovenstva na istorijsku, ali i današnju Srbiju, reč je imalo 15 govornika, koji su u skraćenoj verziji izneli svoje referate: prof. dr Milo Lompar, dr Miša Đurković, prof. dr Srđa Trifković, Aleksandar Pavić, Kosta Dimitrijević, Nikola Žutić, Vladan Vukosavljević, Antonije Đurić, Marinko Arsić Ivkov, Dragan Hamović, Veljko Đurić, Radovan Kalabić, pukovnik Dragan Krsmanović, Miloslav Samardžić i Dragan Petrović. Sva obraćanja biće objavljena kao referati u posebnom tematskom zborniku koji će se u toku godine pojaviti u izdanju „Catena mundi“. Okruglom stolu prisustvovali su i prof. dr Žarko Vidović, Đorđe Janjić i Pero Simić, koji će takođe priložiti svoje referate, kao i opravdano odsutni prof. dr Zoran Avramović, dr Srđan Cvetković, Ratko Dmitrović, Igor Ivanović, Bojan Dimitrijević, Željko Cvijanović, Milan Brdar, Miloš Knežević, Miloš Timotijević i Kosta Nikolić.

 

Veleizdaja EU

Nije dopušteno biti protiv Evropske unije.
Senat češkog Parlamenta podneo je Ustavnom sudu ove zemlje tužbu za veleizdaju protiv odlazećeg predsednika Vaclava Klausa zato što je od 2003. godine, navodno, sistematski kršio Ustav i prekoračivao svoje nadležnosti. Klausu se na teret stavlja to što je odbijao da dovrši ratifikaciju međunarodnih sporazuma usvojenih u parlamentu, otezao sa potpisivanjem Lisabonskog sporazuma o reformi EU i nije imenovao sudije Ustavnog suda, a kao povod za pokretanje tužbe iskorišćena je amnestija koju je proglasio za novu 2013. godinu.
„Žao mi je zbog toga koliko je nisko pala naša politika. Kako je moguće da se politički sukob i razlika u političkim stavovima prenose nekuda gde im nije mesto“, prokomentarisao je Klaus, kome 7. marta ističe drugi predsednički mandat.

 

U POČETKU BEŠE LINIJA

Rajko Petrov Nogo na otvaranju izložbe crteža, pastela i ilustracija Mome Kapora:

Najpre jedan citat, jer se Kapor voleo predstavljati kao naivni pisac i akademski slikar. Hoće se reći da je, što se slikanja tiče, imao majstorsku diplomu: „U početku beše linija. U njoj je sadržana suština likovne umetnosti. Slikar, naime, može da laže dok slika uljem, ali linija na papiru – taj kardiogram duše – otkriva svaki, ma i najmanji treptaj. Svesti svet na liniju, zahteva posebno umeće da se najmanjim mogućim sredstvima, koje čoveku stoje na raspolaganju, postigne ono za šta je slikaru koji izvodi fresku ili ulje na platnu potrebno isuviše materijala… Konačno šta je potrebno da dođe do one svespasavajuće i sveopravdavajuće, najjednostavnije, gole linije, u kojoj je sadržano sve naše iskustvo, sva naša osećajnost, znanje – čitav život? Možda je to ona linija koju, grebući bolnički zid, povlačimo noktom pre nego što se zauvek oprostimo od crtanja i umetnosti.“
I tu bi možda trebalo stati i daljom pričom ne kvariti ovaj Kaporov apokrif. Jer u početku ne beše reč – već linija! Eto kako je crtač ućutkao pisca, jer je, kao što je poznato, Kapor pripadao renesansnom bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali i tako se jedan od drugoga odmarali. Pogledajte, zatim kako se onaj kardiogram duše i ona gola linija jednače sa bolničkim kardiogramom na kojem srce sve sporije i sve tiše kuca, i kako gola linija najzad povlači crtu ispod života, noktom grebući bolnički zid, ne bi li ostavila znak svog hudog postojanja.
I još jedan citat, jer je Kapor imao punu samosvest i znao šta radi: „Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđinama jelovnika, na ogledalima, izjutra, nečijim ružom za usne u znak zahvalnosti za provedenu noć. Crtao sam po zamagljenim prozorima… Šarao sam po zidovima dok bih nekog čekao, obeležavajući trag i proticanje vremena. Možda se u tim dugim beskonačnim linijama krio kardiogram beznađa – seizmograf duše. No, najčešće sam crtao po golim nezastrtim stolovima kafana i sumornih bifea, na glatkoj površini ultrapasa i to običnom (crnom) hemijskom olovkom što se pretvarala u renesansnu srebrnu iglu.“
Pošto je bio slabovid, zavitlavali smo ga, ne znajući kakav mu kompliment dajemo, da slika po sećanju. Njegov pilot-flomaster imao je oči. Pamtio je liniju, slikao po sećanju. U Momčila pero sa očima.
Kada je nekog voleo, brže, lakše i lepše ga je crtao. Svoju Ljilju, recimo, na stotine načina. Kako je samo u jednoj liniji srezao Radovana, a kako Jovana Raškovića. Proverite kako im se, u toj sigurnoj liniji, vide i karakter, i volja, i snaga pregaoca kojima Bog daje mahove.
Kaporova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da „ovekoveči sitnicu“, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima vreba liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu. Jer on je kožom svet osećao. Kapor je bio čudesan sunđer, veliki upijač. Kada bi bio u punom pogonu, imao je stotine antena. Zato je zaista njegov crtež i seizmograf duše, i kardiogram i nade i beznađa. Kapor je, svedočim, svašta znao i umeo to da saopšti na mio, otmen, očaravajući način. Njegovo plemstvo je u ovim crtežima koje je nemilice poklanjao. Plemstvo Kaporovo je u retkoj vrlini neposedovanja. Ima nas onoliko koliko drugima dajemo. Na onaj svet ništa nećemo poneti.
U početku ne beše reč već linija.
U Beogradu, 5. marta 2013. godine;
Velika galerija Doma Vojske Srbije;
o godišnjici smrti slikara i pisca
Mome Kapora (1937-2010)