Зоран Влашковић новинар „Јединства“: Новинар на Космету – значи ратни репортер

Културна политика неретко је била претходница сваке друге. Како у том светлу тумачите чињеницу да је први пут после 13 година на Сајму представљено целокупно стваралаштво Космета?
Оно што је Канцеларија за Косово и Метохију у оквиру програмаКосово и Метохија на 57. Међународном београдском сајму књига урадила вредно је сваке пажње. Коначно се десило и репрезентовање писане речи са најстаријег српског духовног простора. Све о Космету се могло наћи на једном месту и такво репрезентовање српских издавача са КиМ је довело до тога да је штанд Косова и Метохије у Хали 2 Београдског сајма био и најпосећенији. Морам да кажем да ми је велика част што се моја књига „Космет иза лажи“ нашла на тако великом Сајму писане речи.
Шта значи бити новинар на Космету?
Бавити се новинарством на Косову и Метохији данас, а тако је две деценије, и уз то бити Србин, у правом смислу је рад у ратним условима. Од 1999. године српски новинари су до преосталих српских места у јужној српској покрајини одлазили у окопним транспортерима КФОР-а и то са обавезним шлемовима на глави. Од 2005. наводно због побољшане безбедности, српски новинари обављају задатке без пратње, али уз ризик. Када сам после 1999. године ишао да фотографишем Самодрежу цркву, цркву у Великој Реци код Вучитрна, манастир Девич, пратило ме је шест-седам војника КФОР-а, са пушкама у рукама и прстом на обарачу. Псовке, пљување, претње рукама Албанаца поред тих места су биле саставни део мог посла. Бавити се новинарством на Космету данас је двоструки изазов – ризикује се да не будеш нападнут или једноставно спречен да обавиш посао.

[restrictedarea] Који је био ваш највећи професионални изазов?
Био је то одлазак на караулу Кошаре фебруара 2011. године, на српско-албанској граници на Јуничким планинама изнад Дечана. На том подручју западне Метохије, Албанци су се још 1999. године заклели да тамо српска нога никада неће крочити. У највећој тајности, наравно и уз велики ризик прошао сам више чисто албанских села и пешице изнад Батуше стигао грешком и без пасоша на територију Албаније, испред албанске карауле. После краћег оријентисања мало се вратио и пронашао караулу, некада најлепшу у оној великој Југославији. Због лошег географског положаја припадници терористичке УЧК су је заузели уз помоћ НАТО авијације 9. априла 1999. године. Никада није успела да је поврати Војска Југославије. Био сам прва српска нога која је после тог датума крочила на караулу срушену од силних НАТО бомби. Ја сам, ето, ризиковао тамо један дан, а како ли је српским породицама и самотним Србима који живе у потпуном окружењу Албанаца јужно од Ибра. А таквих случајева има у поприличном броју. У селу Бреженик код Пећи данас живи само једна Српкиња, у јужном албанском делу Косовске Митровице, међу 40.000 Албанаца такође је још само једна српска душа, у Ђаковици их има троје, Призрену 18, Урошевцу четири… Српски новинари на Косову и Метохији су још увек ратни репортери без икакве накнаде за рад у, за нас, још увек ванредним околностима.

Ненад Тодоровић директор Народног позоришта у Приштини – Чекају нас Липљан, Шилово, Гораждевац…

Ваш позоришни ансамбл извео је на Сајму књига представу „Жица“. На тај начин приказан је и шири културни контекст Космета…
Утисци су више него добри, а посебно радује чињеница да су уредници програма инсистирали на мултимедијалности програма. Тако смо и ми нашли место на Сајму који је превасходно намењен писаној речи (мада, и ми смо прошле године издали фотомонографију која представља снажно сведочанство о нашим гостовањима у Ђаковици, Призрену, Пећи, Приштини, Ораховцу, Средској). Оно што сам могао да видим представља незабележен помак у покушају да се не само представи, већ и у неку руку „синхронизује“ културно стваралаштво са остатком Србије, и то на најпрометнијој културној саобраћајници Србије – Сајму књига. Е, сад, то што није било довољно пажње јавности, па, Боже мој, ми смо у позоришту на то већ навикли.
У каквим околностима ради позориште чији сте директор, те значају једне овакве културне институције?
Наше позориште, иако носи префикс националног, има у поседу једну кућу на периферији Косовске Митровице, четири собе, гаражу и леп видик на читав северни део Косовске Митровице. Представе премијерно изводимо у Дому културе у Звечану, а у континуитету (који искључиво зависи од средстава која добијамо од оснивача, Министарства културе Србије), играмо и у најзабаченијим, да не кажем најзаборављенијим срединама широм Косова и Метохије. Само у протеклом месецу, октобру, поред две одигране представе у Звечану и једне у Косовској Митровици, играли смо у Готовуши, шарпланинском селу, Лапљем селу у централном Косову, Шапцу, Зворнику у Р. Српској и Народном позоришту у Београду. У новембру нас чекају Липљан, Шилово, Гораждевац, Косовска Каменица, и наравно север Косова и Метохије. И тако ће бити и даље, без обзира на све неистине које чујете о нама! Бар док сам на челу ове куће!

Јевгениј Баранов специјални дописник Руске државне телевизије – Хвала, пријатељи! 

Били сте на Београдском сајму књига и као гост Канцеларије за КиМ изнели сте своје виђење ситуациjе у нашој јужној покрајини. Какве утиске сте однели у Русију?
Позив да дођем у Београд за мене је невероватно важан догађај. За све ове године током којих сам се бавио Балканом, ово је био први знак да је оно што сам радио неко видео. Нисам очекивао да видим толико људи. Било је очигледно да је ово прво искуство везано за један такав догађај. Видим то као намеру да се окупи публика међу онима који се професионално баве темом – Косово и Метохија. Тада ће разговор бити објективан. Било би занимљиво разговарати о сличним проблемима у другим земљама. „Косовски преседан у међународној политици и у медијима.“ Али, то је све за будућност. У међувремену, захваљујем организаторима што сам позван да дођем у омиљени Београд.
Колико су савремена Русија и њени медији заинтересовани за питање Космета, те да ли сматрате да би у сфери информисања морала да постоји већа сарадња између наше две земље?
Оно што се десило после бомбардовања Југославије, одлазећи интерес Русије почео је да јењава. Прво, Москва је повлачила своје новинаре из региона, а иза новинара повучене су и војске. Све ове године покушавао сам, колико сам могао, да не допустимо да Руси коначно забораве шта је Србија. И то нас спаја. Затворени Биро наших ТВ канала у Србији није могуће обновити, и тако сам ја био једини који је покривао дешавања у Србији, у дугом континуитету. Данашња руска публика ипак зна за Србију, и мени то много говори. Много година имам једну идеју о отварању руског медијског центра у Београду, који би био одговоран за професионалну и брзу размену информација између две земље, и мислим да ће то бити добра алтернатива садашњим утицајним информативним центрима. Ударао сам у сва звона о тој потреби – да се обнови активност представништва руских канала државне телевизије у региону. Зато сам позив Канцеларије за КиМ прихватио највише као гест подршке. Хвала вам, пријатељи!

Будимир Ничић аутор емисије „Слободно српски“ – Слободно српски – како другачије?

Канцеларија за Косово и Метохију коначно је у жижу јавности довела ствараоце са Космета. Нека искуства говоре да је у Београду било теже говорити слободно српски када је реч о Космету, него што је то било на нашој окупираној територији. Какав је ваш став о томе?
На Сајму смо показали да на Косову постоје људи који могу да произведу квалитетне програмске садржаје, па Београђани, али и сви остали посетиоци могли су да погледају инсерте, као и комплетне емисије из наше „кухиње“, емисију, затим најгледанији недељник на српском језику на Косову, политички ток шоу „Слободно српски“, емисију „Аграр“ о пољопривреди и селу и „Корене“, емисију документарног типа која се бави животом Срба у најизолованијим срединама на Косову.
Наш циљ је био и да анимирамо београдске медије, посебно са националном фреквенцијом, да направимо некакву сарадњу у смислу размене програма како би грађани целе Србије могли из прве руке да се упознају са ситуацијом и животом људи на Косову. Али, они се нису појавили нити на нашем штанду, нити на посебно организованој трибини о медијима на Косову, иако су били, како тврди организатор, сви благовремено позвани. Ипак, не одустајемо.

За кога је ваша емисија – пре свега њен назив – иритантна, за кога охрабрујућа, шта све са собом носи чињеница да сте аутор једне такве емисије у Грачаници?
Већина мојих саговорника у емисији говори српски. И ја мислим слободно српски. Како другачије? Ако назив емисије неког нервира, па шта…? Када српски језик на Косову буде заузео место које му је гарантовано и локалним и међународним прописима, онда би можда размислио да променим назив. Сада то није плеоназам. Поред тога што је употреба матерњегјезика универзално људско право, нама на Косову је то гарантовано и прописима који владају на Косову, мада се српски језик ретко и врло слабо чује у Приштинии другим градовима Косова јер тамо Срба углавном нема. А када и дођу у градове или на шалтере јужно од Ибра, Србима је у најмању руку нелагодно да причају својим језиком. Зато би требало да причају слободно српски. С друге стране, такође мислим да би и Албанци требало да причају слободно албански, као што би и Немци требало да причају слободно немачки. Називом емисије шаљемо поруку свим нашим грађанима да причају слободно на свом матерњем језику, где год да су, јер нико нашим језиком неће причати сем нас самих. С друге стране, важно је и то да наше комшије Албанци сазнају у каквим условима живимо, шта нас мучи, чему се надамо…

Какав је улога медија у одбрани Космета?
Пуно значи и веома је битна. И за јуче, и за сутра. Поред нашег редовног рада у циљу боље информисаности људи о локалним проблемима и потребама, успели смо да створимо генерације новинара и сниматеља који се ни по чему не сматрају инфериорним у односу на своје колеге из Београда или Ниша, на пример. Телевизија је неопходна да би Срби на Косову сачували свој идентитет у сваком погледу.

[/restrictedarea]