Zoran Vlašković novinar „Jedinstva“: Novinar na Kosmetu – znači ratni reporter

Kulturna politika neretko je bila prethodnica svake druge. Kako u tom svetlu tumačite činjenicu da je prvi put posle 13 godina na Sajmu predstavljeno celokupno stvaralaštvo Kosmeta?
Ono što je Kancelarija za Kosovo i Metohiju u okviru programaKosovo i Metohija na 57. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga uradila vredno je svake pažnje. Konačno se desilo i reprezentovanje pisane reči sa najstarijeg srpskog duhovnog prostora. Sve o Kosmetu se moglo naći na jednom mestu i takvo reprezentovanje srpskih izdavača sa KiM je dovelo do toga da je štand Kosova i Metohije u Hali 2 Beogradskog sajma bio i najposećeniji. Moram da kažem da mi je velika čast što se moja knjiga „Kosmet iza laži“ našla na tako velikom Sajmu pisane reči.
Šta znači biti novinar na Kosmetu?
Baviti se novinarstvom na Kosovu i Metohiji danas, a tako je dve decenije, i uz to biti Srbin, u pravom smislu je rad u ratnim uslovima. Od 1999. godine srpski novinari su do preostalih srpskih mesta u južnoj srpskoj pokrajini odlazili u okopnim transporterima KFOR-a i to sa obaveznim šlemovima na glavi. Od 2005. navodno zbog poboljšane bezbednosti, srpski novinari obavljaju zadatke bez pratnje, ali uz rizik. Kada sam posle 1999. godine išao da fotografišem Samodrežu crkvu, crkvu u Velikoj Reci kod Vučitrna, manastir Devič, pratilo me je šest-sedam vojnika KFOR-a, sa puškama u rukama i prstom na obaraču. Psovke, pljuvanje, pretnje rukama Albanaca pored tih mesta su bile sastavni deo mog posla. Baviti se novinarstvom na Kosmetu danas je dvostruki izazov – rizikuje se da ne budeš napadnut ili jednostavno sprečen da obaviš posao.

[restrictedarea] Koji je bio vaš najveći profesionalni izazov?
Bio je to odlazak na karaulu Košare februara 2011. godine, na srpsko-albanskoj granici na Juničkim planinama iznad Dečana. Na tom području zapadne Metohije, Albanci su se još 1999. godine zakleli da tamo srpska noga nikada neće kročiti. U najvećoj tajnosti, naravno i uz veliki rizik prošao sam više čisto albanskih sela i pešice iznad Batuše stigao greškom i bez pasoša na teritoriju Albanije, ispred albanske karaule. Posle kraćeg orijentisanja malo se vratio i pronašao karaulu, nekada najlepšu u onoj velikoj Jugoslaviji. Zbog lošeg geografskog položaja pripadnici terorističke UČK su je zauzeli uz pomoć NATO avijacije 9. aprila 1999. godine. Nikada nije uspela da je povrati Vojska Jugoslavije. Bio sam prva srpska noga koja je posle tog datuma kročila na karaulu srušenu od silnih NATO bombi. Ja sam, eto, rizikovao tamo jedan dan, a kako li je srpskim porodicama i samotnim Srbima koji žive u potpunom okruženju Albanaca južno od Ibra. A takvih slučajeva ima u popriličnom broju. U selu Breženik kod Peći danas živi samo jedna Srpkinja, u južnom albanskom delu Kosovske Mitrovice, među 40.000 Albanaca takođe je još samo jedna srpska duša, u Đakovici ih ima troje, Prizrenu 18, Uroševcu četiri… Srpski novinari na Kosovu i Metohiji su još uvek ratni reporteri bez ikakve naknade za rad u, za nas, još uvek vanrednim okolnostima.

Nenad Todorović direktor Narodnog pozorišta u Prištini – Čekaju nas Lipljan, Šilovo, Goraždevac…

Vaš pozorišni ansambl izveo je na Sajmu knjiga predstavu „Žica“. Na taj način prikazan je i širi kulturni kontekst Kosmeta…
Utisci su više nego dobri, a posebno raduje činjenica da su urednici programa insistirali na multimedijalnosti programa. Tako smo i mi našli mesto na Sajmu koji je prevashodno namenjen pisanoj reči (mada, i mi smo prošle godine izdali fotomonografiju koja predstavlja snažno svedočanstvo o našim gostovanjima u Đakovici, Prizrenu, Peći, Prištini, Orahovcu, Sredskoj). Ono što sam mogao da vidim predstavlja nezabeležen pomak u pokušaju da se ne samo predstavi, već i u neku ruku „sinhronizuje“ kulturno stvaralaštvo sa ostatkom Srbije, i to na najprometnijoj kulturnoj saobraćajnici Srbije – Sajmu knjiga. E, sad, to što nije bilo dovoljno pažnje javnosti, pa, Bože moj, mi smo u pozorištu na to već navikli.
U kakvim okolnostima radi pozorište čiji ste direktor, te značaju jedne ovakve kulturne institucije?
Naše pozorište, iako nosi prefiks nacionalnog, ima u posedu jednu kuću na periferiji Kosovske Mitrovice, četiri sobe, garažu i lep vidik na čitav severni deo Kosovske Mitrovice. Predstave premijerno izvodimo u Domu kulture u Zvečanu, a u kontinuitetu (koji isključivo zavisi od sredstava koja dobijamo od osnivača, Ministarstva kulture Srbije), igramo i u najzabačenijim, da ne kažem najzaboravljenijim sredinama širom Kosova i Metohije. Samo u proteklom mesecu, oktobru, pored dve odigrane predstave u Zvečanu i jedne u Kosovskoj Mitrovici, igrali smo u Gotovuši, šarplaninskom selu, Lapljem selu u centralnom Kosovu, Šapcu, Zvorniku u R. Srpskoj i Narodnom pozorištu u Beogradu. U novembru nas čekaju Lipljan, Šilovo, Goraždevac, Kosovska Kamenica, i naravno sever Kosova i Metohije. I tako će biti i dalje, bez obzira na sve neistine koje čujete o nama! Bar dok sam na čelu ove kuće!

Jevgenij Baranov specijalni dopisnik Ruske državne televizije – Hvala, prijatelji! 

Bili ste na Beogradskom sajmu knjiga i kao gost Kancelarije za KiM izneli ste svoje viđenje situacije u našoj južnoj pokrajini. Kakve utiske ste odneli u Rusiju?
Poziv da dođem u Beograd za mene je neverovatno važan događaj. Za sve ove godine tokom kojih sam se bavio Balkanom, ovo je bio prvi znak da je ono što sam radio neko video. Nisam očekivao da vidim toliko ljudi. Bilo je očigledno da je ovo prvo iskustvo vezano za jedan takav događaj. Vidim to kao nameru da se okupi publika među onima koji se profesionalno bave temom – Kosovo i Metohija. Tada će razgovor biti objektivan. Bilo bi zanimljivo razgovarati o sličnim problemima u drugim zemljama. „Kosovski presedan u međunarodnoj politici i u medijima.“ Ali, to je sve za budućnost. U međuvremenu, zahvaljujem organizatorima što sam pozvan da dođem u omiljeni Beograd.
Koliko su savremena Rusija i njeni mediji zainteresovani za pitanje Kosmeta, te da li smatrate da bi u sferi informisanja morala da postoji veća saradnja između naše dve zemlje?
Ono što se desilo posle bombardovanja Jugoslavije, odlazeći interes Rusije počeo je da jenjava. Prvo, Moskva je povlačila svoje novinare iz regiona, a iza novinara povučene su i vojske. Sve ove godine pokušavao sam, koliko sam mogao, da ne dopustimo da Rusi konačno zaborave šta je Srbija. I to nas spaja. Zatvoreni Biro naših TV kanala u Srbiji nije moguće obnoviti, i tako sam ja bio jedini koji je pokrivao dešavanja u Srbiji, u dugom kontinuitetu. Današnja ruska publika ipak zna za Srbiju, i meni to mnogo govori. Mnogo godina imam jednu ideju o otvaranju ruskog medijskog centra u Beogradu, koji bi bio odgovoran za profesionalnu i brzu razmenu informacija između dve zemlje, i mislim da će to biti dobra alternativa sadašnjim uticajnim informativnim centrima. Udarao sam u sva zvona o toj potrebi – da se obnovi aktivnost predstavništva ruskih kanala državne televizije u regionu. Zato sam poziv Kancelarije za KiM prihvatio najviše kao gest podrške. Hvala vam, prijatelji!

Budimir Ničić autor emisije „Slobodno srpski“ – Slobodno srpski – kako drugačije?

Kancelarija za Kosovo i Metohiju konačno je u žižu javnosti dovela stvaraoce sa Kosmeta. Neka iskustva govore da je u Beogradu bilo teže govoriti slobodno srpski kada je reč o Kosmetu, nego što je to bilo na našoj okupiranoj teritoriji. Kakav je vaš stav o tome?
Na Sajmu smo pokazali da na Kosovu postoje ljudi koji mogu da proizvedu kvalitetne programske sadržaje, pa Beograđani, ali i svi ostali posetioci mogli su da pogledaju inserte, kao i kompletne emisije iz naše „kuhinje“, emisiju, zatim najgledaniji nedeljnik na srpskom jeziku na Kosovu, politički tok šou „Slobodno srpski“, emisiju „Agrar“ o poljoprivredi i selu i „Korene“, emisiju dokumentarnog tipa koja se bavi životom Srba u najizolovanijim sredinama na Kosovu.
Naš cilj je bio i da animiramo beogradske medije, posebno sa nacionalnom frekvencijom, da napravimo nekakvu saradnju u smislu razmene programa kako bi građani cele Srbije mogli iz prve ruke da se upoznaju sa situacijom i životom ljudi na Kosovu. Ali, oni se nisu pojavili niti na našem štandu, niti na posebno organizovanoj tribini o medijima na Kosovu, iako su bili, kako tvrdi organizator, svi blagovremeno pozvani. Ipak, ne odustajemo.

Za koga je vaša emisija – pre svega njen naziv – iritantna, za koga ohrabrujuća, šta sve sa sobom nosi činjenica da ste autor jedne takve emisije u Gračanici?
Većina mojih sagovornika u emisiji govori srpski. I ja mislim slobodno srpski. Kako drugačije? Ako naziv emisije nekog nervira, pa šta…? Kada srpski jezik na Kosovu bude zauzeo mesto koje mu je garantovano i lokalnim i međunarodnim propisima, onda bi možda razmislio da promenim naziv. Sada to nije pleonazam. Pored toga što je upotreba maternjegjezika univerzalno ljudsko pravo, nama na Kosovu je to garantovano i propisima koji vladaju na Kosovu, mada se srpski jezik retko i vrlo slabo čuje u Prištinii drugim gradovima Kosova jer tamo Srba uglavnom nema. A kada i dođu u gradove ili na šaltere južno od Ibra, Srbima je u najmanju ruku nelagodno da pričaju svojim jezikom. Zato bi trebalo da pričaju slobodno srpski. S druge strane, takođe mislim da bi i Albanci trebalo da pričaju slobodno albanski, kao što bi i Nemci trebalo da pričaju slobodno nemački. Nazivom emisije šaljemo poruku svim našim građanima da pričaju slobodno na svom maternjem jeziku, gde god da su, jer niko našim jezikom neće pričati sem nas samih. S druge strane, važno je i to da naše komšije Albanci saznaju u kakvim uslovima živimo, šta nas muči, čemu se nadamo…

Kakav je uloga medija u odbrani Kosmeta?
Puno znači i veoma je bitna. I za juče, i za sutra. Pored našeg redovnog rada u cilju bolje informisanosti ljudi o lokalnim problemima i potrebama, uspeli smo da stvorimo generacije novinara i snimatelja koji se ni po čemu ne smatraju inferiornim u odnosu na svoje kolege iz Beograda ili Niša, na primer. Televizija je neophodna da bi Srbi na Kosovu sačuvali svoj identitet u svakom pogledu.

[/restrictedarea]