Александар МЕЗЈАЈЕВ: Сјај и беда западне дипломатије. Везано за ситуацију у Сирији

Ситуација у Сирији и око ње, остаје и даље најважније питање међународне политике. При том, дипломатски рат у њој нема ништа мањи значај од војних операција. Неуспех западног нацрта Резолуције у Савету Безбедности УН од 19.јула, 2012. године, озбиљно је подстакао активности, како на војном, тако и на дипломатском фронту. Прво је Кофи Анан, специјални изасланик Генералног Секретара УН за Сирију, поднео оставку, а потом је питање о ситуацији у Сирији било упућено Генералној Скупштини УН, која је усвојила нову Резолуцију, што је у супротности са Повељом УН. Као формални разлог за одбијање Кофија Анана да продужи своју мисију, наведено је “одсуство неопходне подршке међународне заједнице”. Међутим, како то разумети? Уосталом, највећи део земаља га је подржао и то безусловно. Потпуно је очигледно, да оставка Кофија Анана представља одговор на вето Русије и Кине. И заиста, Кофи Анан је нешто касније био отворенији, изјавивши – “док је сиријском народу очајнички потребна акција, у Савету Безбедности УН настављају да се међусобно оптужују и препуцавају”. Он је приметио да “у таквој ситуацији, ни он, ни било ко други, није у стању наговорити владу Сирије и опозицију да се усагласе на путу унапређења политичког процеса”. Шта је то, ако није замаскирани позив на војну интервенцију?

Генерална Скупштина УН је 3. августа донела Резолуцију о ситуацији у Сирији. “За” Резолуцију су гласале 133 државе, “против” је било 12, а 31 је била уздржана. То је већ трећа Резолуција о Сирији која је усвојена само током текуће 66. сесије Генералне Скупштине УН.

Прва Резолуција је усвојена на заседању одржаном 19. децембра 2011. године и одликовала се апсолутно једностраним приступом, јер је била усмерена искључиво на сиријске власти, потпуно игноришући другу страну. У првом параграфу те Резолуције се “одлучно осуђује наставак озбиљног и систематског кршења људких права од стране сиријских власти”.¹ Друга Резолуција, усвојена 12. фебруара 2012. године, већ није била толико једнострана и између осталог је осуђивала “свако насиље, са које било стране да долази”, а такође је садржала и позив на неодложан прекид насиља упућен “свим странама у Сирији, укуључујући и оружане групе”. Упркос свему, опште усмерење те Резолуције је отворено уперено против руководства Сирије – кршење људских права од стране сиријских власти названо је “масовним и систематским”, а оптужбама је придодато и “онемогућавање приступа медицинској помоћи”, као и “мучење деце”.²

Последња Резолуција, усвојена 3. августа, суштински се разликује од две претходне. Ранијим (опет поновљеним) оптужбама, придодате су и нове, сад већ потпуно дивљачке – попут оних, да су сиријске власти користиле “деветогодишњу децу као живи штит” или оних за “силовање деце”. Текст Резолуције не помиње ни један злочин почињен у Сирији од стране такозване “опозиције”.

Јасно је да је преношење питања о ситуацији у Сирији из Савета Безбедности у Генералну Скупштину УН, повезано са тим да у Генералној Скупштини УН, Русија и Кина немају право вета. Међутим треба обратити пажњу на незаконитост таквог пребацивања питања из једног органа ОУН у други. У складу са Чланом 2. Повеље УН, Генерална Скупштина не може чинити никакве препоруке које би се тицале питања која се налазе на разматрању у Савету Безбедности, ако сам Савет Безбедности то не затражи. Осим тога, текст Резолуције је много грубљи и једностранији од нацрта Резолуције на који је стављен вето у Савету Безбедности. Тако је, на пример у Резолуцији Генералне Скупштине УН, садржан позив свим земљама да уведу санкције Сирији (параграф 21), као и захтев Савету Безбедности да предузме мере како би се привели правди починиоци међународних злочина (параграфи 8 и 9). И за ту чињеницу, да је захтев упућен управо Савету Безбедности, а не на пример суду, постоји објашњење. Ради се о томе да Сирија није потписница Повеље Међународног кривичног суда, али на основу члана 13 те Повеље, Савет Безбедности УН може да преда на суд ситуацију у било којој земљи, без обзира да ли је она потписала тај међународни уговор или није. На крају, треба обратити пажњу и на то, да осуди није подвргнута само сиријска војска, него и “провладина милиција” (параграф 2) и на тај начин је ова Резолуција отворено иступила не само против владе, него и против читавог сиријског народа који подржава своју владу, што је можда преседан у читавој историји међународног права.³

Што се тиче динамике гласања држава, она је практично стабилна. Подносиоци Резолуције од 3. августа су САД, Велика Британија и друге НАТО земље, са блискоисточним режимима (Саудијска Арабија, Катар, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Јордан). Посебно блиставо међу подносиоцима изгледају тек одскора “демократизовани” Јемен, Египат и Тунис.⁴ За прву Резолуцију су гласале 133 земље, за другу – 137, а за трећу – поново 133. Међутим, није најважнија ствар у бројности, него у садржајној динамици оних који су гласали против. Ко је у ствари иступио против? Код прве Резолуције то су били Белорусија, Куба, Кина, Еквадор, Иран, Мијанмар, Никарагва, Зимбабве, Венецуела, Узбекистан и сама Сирија. Као што видимо, у тој групи није било ни Русије, ни Кине, које су биле уздржане. Међутим, код друге Резолуције и Русија и Кина су гласале против. Групи која се противи, придружила се и Боливија (која је била уздржана приликом прве Резолуције), премда је низ земаља своје гласове “против” заменио уздржаношћу или просто одсуством из сале (Узбекистан). Треба признати да по питању Сирије, без обзира на сву њихову принципијелност када је у питању савремено устројство света, земље БРИК-а нису демонстрирале јединствену позицију. Тако су Индија, Бразил и Јужноафричка Република гласале или “за” или су биле уздржане (при том мењајући своју позицију од једног нацрта до другог). Што се тиче последње Резолуције, “за” је гласало – 133, “против” – 12, а уздржана је била 31 држава. И тако, премда се бројност и састав оних који су гласали “против” није променила, ова Резолуција је добила 4 гласа мање него претходна. Представник Руске Федерације је раније најавио да ће гласати против предвиђене Резолуције.

Усвајање Резолуције од стране Генералне Скуштине УН од 3. августа, треба разматрати заједно са неуспехом три нацрта Резолуције о Сирији у Савету Безбедности УН. Напомињемо да су Русија и Кина сваки пут искористиле право вета у односу на западне нацрте који су предвиђали примену главе VII, на основу које је могућа примена силе. На још један нацрт западних земаља, 19. јула стављен је вето.⁵ Неприхватљивост нацрта била је повезана са његове две главне одредбе – као прво, позивање на главу VII и као друго, на претњу изрицања мера у складу са чланом 41. Повеље УН (параграф 14 западног нацрта).⁶ А члан 41. Повеље УН предвиђа економске и дипломатске санкције. Важно је приметити да су се од западног пројекта уздржали Пакистан и Јужноафричка Република.

* * *

У свом говору на седници Савета Безбедности, која је одржана 19. јула, представник Русије је рекао да је “иницијаторима блокираног нацрта Резолуције било добро познато да она нема шансе да буде прихваћена”.⁷ Овде се поставља потпуно логично питање – због чега се онда тај пројекат износи на гласање? Уношење нацрта у Савет Безбедности УН највише “чуди” због његове потпуне непотребности за Запад. Текст Резолуције позива на економске и дипломатске санкције. Разумљиво је вето Русије и Кине, које не желе да дају легитимитет сличним акцијама. Али, све те санкције је Запад већ одавно увео! Није било никакве неопходности за Запад, да нову Резолуцију користи за сатанизацију сиријске власти. Она је већ одавно демонизована и светско јавно мњење је одавно припремљено за нову агресију. Закључак – наметање западног пројекта Резолуције било је намењено искључиво због наношења удара на Русију.

И заиста, није се морало дуго чекати на нову рунду антируске хистерије у медијима. Немогуће је не приметити да је данашња хистерија уско повезана са високим званичницима ОУН-а. Одмах после гласања у Савету Безбедности УН од 19. јула, представник САД С. Рајс је потврђивање блокирања Резолуције од стране Русије и Кине назвао “параноичним” и рекао да то отвара пут ка иностраној оружаној интервенцији у Сирији. Представник Британије Л. Грант је изјавио да је – “од тренутка када су Русија и Кина у октобру 2011. године први пут уложиле вето на наше напоре ради прекида насиља” било “убијено 14 хиљада потпуно невиних Сиријаца”. Генерални Секретар УН Бан Ки Мун је 23. јула говорио о могућој примени хемијског оружја од стране власти Сирије. Високи комесар УН за људска права је 27. јула изјавила “да су последице за цивилна лица већ ужасне – више хиљада убијених а између милион и милион и по људи је напустило своје домове”. Она је детаљно описала како владине снаге чисте рејоне које су окупирале снаге “опозиције” – “У почетном стадијуму снаге опкољавају село или град, затим им укидају воду, струју и доступ прехрамбеним производима, а потом се спроводи интензивно гранатирање и бомбардовање из ваздуха”. Високи комесар је рекла да је примила и извешатаје да је и опозиција прибегла тортури и вансудским погубљењима затвореника. Она је подвукла да убиства, почињена како од стране власти, тако и од стране “опозиције”, могу бити оквалификована као ратни злочини или злочини против човечности. Без обзира на то што се овај пут и “опозицији” припретило прстом, општи тон наступа јасно показује на чијој је страни срце Високог комесара УН за људска права. Па наравно, власти “муче и силују децу”, а “опозиција” је прибегла “вансудским погубљењима затвореника”. То јест, није проблем што кажњавају, него што то раде без потребног поштовања процедуре!⁸

Акције Запада указују на то, да су они чврсто решили да униште систем УН у коме постоји Савет Безбедности у коме Русија има право вета. А ради тога је неопходно испровоцирати Русију да то право примењује изнова и изнова, како би се међународна заједница уверила у колапс ефикасности УН “у њеном данашњем облику”.

* * *

И оставка Анана и Резолуција усвојена од стране Генералне Скупштине УН и неуспех Резолуције Савета Безбедности – све су то објективни елементи дипломатског рата против Русије, а не против Сирије. Руководство Сирије је већ демонизовано. Сада је Запад ставио акценат на демонизацију руководства Русије, где ће за “мучење сиријске деце” бити сваљена кривица на Кремљ…

Није случајна ни масовна психоза поводом “могуће примене” хемијског оружја од стране власти у Сирији. Није искључено да западне специјалне службе припремају међународне злочине широких размера, уз употребу хемијског оружја, за шта ће оптужити руководство Сирије а и саму Русију у својству сарадника “Асадовог режима”. Потребно је коначно јасно повезати руске власти са очигледним међународним злочинима. Важно је целом свету показати како руководство Русије тесно сарађује са међународним злочинцима. А већ постоји међународни орган који врши правну надлежност над руководством Русије – то је Међународни кривични суд, који се већ активно припрема за подизање предмета против највиших државних званичника држава које нису потписнице његове Повеље.⁹

У вези са тим, уопште не изгледа као случајност тек донесена пресуда Међународног суда за Сијера Леоне, бившем председнику Либерије Ч. Тејлору (без обзира на злочине које је извршио у самој Либерији – у односу на њих чак није ни била подигнута оптужница!) који је осуђен због помагања у извршавању кривичног дела, који су починили други, у другој земљи! Аналогна “порука” светским лидерима, написана је и од стране другог међународног трибунала – Међународног Кривичног суда, где се суди бившем потпредседнику Конга. И поново не због поступака у сопственој земљи, него због легитимне војне помоћи коју је пружио суседној земљи.¹⁰ На тај начин се припрема законска основа у облику “обичајног међународног права” и “међународног правосудног преседана”. Поруке тих међународних трибунала су очигледне. И примаоци су познати. Говорећи непосредно после руског вета у Савету Безбедности УН, Високи комесар УН за људска права Н. Пилеј је изјавила отворено: “Нека се не надају да ће успети да утекну правди они који су починили такве злочине (Сирија). Свет неће заборавити нити опростити овакву врсту злочина. То се односи и на опозиционе снаге и на владине снаге и њене савезнике”.¹¹

Превод: Ранко Гојковић

1 Резолуција Генералне скупштине УН № 66/176 – “Стање људских права у Сиријској Арапској Републици”, // Документ ОУН: A/RES/66/176.

2 Резолуција Генералне скупштине УН № 66/253 – “Ситуација у Сиријској Арапској Републици”, // Документ УН: A/RES/66/253

3 Види пројекат Резолуције Генералне Скупштине УН у оквиру тачке дневног реда “Превенција оружаног сукоба” – Ситуација у Сиријској Арапској Републици, // Документ УН: A/66/L.57

4 Укупно су међу 53 земље као подносиоци Резолуције иступили: Аустралија, Аустрија, Албанија, Андора, Бахреин, Белгија, Боцвана, Бугарска, Македонија, Немачка, Грчка, Грузија, Данска, Џибути, Египат, Јордан, Ирска, Шпанија, Италија, Јемен, Канада, Катар, Кипар, Обала Слоноваче, Кувајт, Летонија, Либија, Литванија, Луксембург, Малдиви, Мароко, Монако, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Панама, Пољска, Португалија, Саудијска Арабија, Словачка, Словенија, Велика Британија, САД, Тунис, Турска, Финска, Хрватска, Чешка, Шведска, Естонија и Јапан.

5 Као подносиоци су наступили Немачка, Португалија, Британија, САД и Француска.

6 Са текстом нацрта неприхваћене Резолуције можете се упознати у документу УН: S/2012/538.

7 Види стеногран са 68. заседања СБ УН од 19. јула 2012. године, // Документ УН: S/PV.6810. С.10.

8 Види саопштење УН од 27. јула 2012. године, // Официјелни сајт ОУН на Интернету: http://www.un.org/ russian/ news/ fullstorynews. asp?newsID=17944.

9 Опширније о томе види у тексту А. Б. Мезјајева: “Ради кога је у ствари створен Међународни Кривични Суд?”http://www.fondsk.ru/news/2012/04/10/dla-kogo-na-sozdan-mezhdunarodnyj-ugolovnyj-sud.html

10 Случај “Тужилац против Жан-Пјер Бембе” у Међународном кривичном суду.

11 Види званични сајт Високог комесара УН за људска права на Интернету: http://www.ohchr. org/ EN/ NewsEvents/ Pages/DisplayNews.aspx?NewsID=12393&LangID=E

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)