Ој, Видо, ој Видовдане

Пише Драгомир Антонић

Разумимо стих: „Ој, Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив“. Шта нам он казује? Говори нам да гледамо око себе за овоземаљског живота и не затварамо очи пред оним што видимо. Да се не правимо да нисмо видели оно што смо угледали. Да се супротставимо оном што нас угрожава, а да подржимо ствари које нас воде напретку

 

Одавно је прошао „судбоносни“ Ђурђевдан. Стиже велики историјски и народни празник – Видовдан. Ове, 2012. је сто осамдесети дан у години. Још три дана и заврши се прво овогодишње полувреме. Са каквим резултатом улазимо у друго? Хоће ли бити некакве надокнаде времена или ће се све завршити тачно у секунд? Да ли ће опет на некаквом скверу далеке светске метрополе почети одбројавање последњих секунди 2012, а ми ћемо се захваљујући телевизији радовати што нам прође још једна година живота? Светски и домаћи репортери са смешним капама, посути лажним пахуљицама снега лагаће нас да ће у 2013. све бити боље и лепше. Ми ћемо веровати. Лаж је лепша од истине. Благо њима са нама.
Народна веровања о данашњем дану допиру до самих корена српског народа и некадашњег српског бога Вида о чијем постојању сведоче само остаци обредних радњи и понеки стих. У народним предањима, Вид лечи од очних болести и омогућава слепима да прогледају. Још понегде су сачувани обреди да се на Видовдан устане рано, пред излазак сунца и упртог погледа према месту његовог изласка каже: „Ој, Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив“.
Данас се Видовдан поштује као дан јуначког страдања Срба у Косовској бици. Свуда се могу чути разговори и приче о цару Лазару, Милошу Обилићу и другим српским јунацима. Косовске приче и Косовски завет трајаће док трају и Срби. У православним храмовима даваће се парастоси српским јунацима који искрварише за „крст Часни и слободу свету“ од Косовске битке до данашњих дана.

НОВИ ДЕКЛАМАТОР
Празници су дани кад би требали да се сетимо прошлости и право су време за чувене приче о томе „како је некад било“. Можемо разговарати и о садашњости. Смемо размишљати и о будућности, али ниједно нећемо имати ако заборавимо догађаје и ствари „које су некад биле“. Косовске јунаке су народни певачи опевали, родољубиве песме Косовског циклуса су неодвојив део српског националног и духовног бића. Вратимо их у школске клупе, тамо где им је и место и не плашимо се за будућност Србије. Награђујмо оне који их декламују. У најтеже време, теже од овог данас, Срби су на Солунском фронту штампали „Мали декламатор“ са српским јуначким песмама. Он је био снажно оружје из којег су српски војници јачали своју вољу и црпли огромну духовну снагу. Само безвољан човек је слаб човек. Наши преци су били људи јаке воље. Велики део данашње српске младости је снажан и спреман на велика дела. Требало би му само показати и наградити га за чување родољубља. Није сва наша омладина опседнута дрогом, безнађем, материјалним стварима, „уметничким филмовима и делима“ сниманих мобилним телефонима, у којима се понижавају малолетници ( чини ми се да је још увек законски кажњиво манипулисање малолетним лицима) јер не налазе никакав смисао у животу. Млад човек тек почео да живи, а већ је „изгубио“ сваку наду и зато су „криви“ родитељи, школа, друштво… некадашње или садашње власти. Сви су криви осим оних који наручују и финансирају таква ауторска дела. Додељују им се и награде, посвећује велика медијска пажња све у складу са народном изреком: „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.“ Неупућена особа би помислила да је све што се види и приказује стварност. Да другачијег погледа и начина живота у Србији данас нема. А није тако. Свуда око нас су млади жељни знања. Млади који певају у црквеним хоровима, који играју у културно-уметничким друштвима, који су вешти у калиграфији, заборављеним занатима. Младима који чувају породичне вредности. Младима који стварају породице, који одгајају децу и певају им успаванке. Успешним спортистима. Бринимо о њима који су пуни живота и воле државу Србију. Натерајмо државу, односно будуће власти да поведу рачуна о овим младим људима. Држава Србија је одувек школовала даровиту и родољубиву омладину. Никад није жалила средстава да помогне бистрој и српству оданој младој особи. Притиснимо државу, али стварајмо задужбине и друштва која ће награђивати и помагати умној и храброј омладини. Не смемо ни по коју цену дозволити да се родољубље, љубав према домовини, српском народу исмејава. Чак и кажњава.

ДУША И ОБРАЗ
Требало би запамтити речи које је написао почивши академик Чедомир Попов, а прочитала их његова супруга Јелена Попов, приликом доделе награде „Печат времена“(види „Печат“, бр. 217). Речи које никад не би требало сметнути са ума гласе: „Ради се о благој и племенитој речи која је једноставна, али много казује. Та реч је – родољубље. Она данас није омиљена у великом делу српске интелектуалне и политичке елите. Родољубље је чак постало опредељење којег би се требало клонити, јер га повлашћени део јавности у Србији безобзирно изједначава са шовинизмом, хегемонизмом, чак са фашизмом. Међутим родољубље и демократски национализам сасвим су нешто друго – то су синоним за љубав и бригу према свом народу, за одбрану његовог идентитета, па и самог националног, државног и духовног опстанка“.
Поштоване сестре Српкиње и браћо Срби то је наша обавеза. Да сачувамо реч и да не дозволимо да нам се лепа реч родољубље прогласи за некакву наказу. Нити да се особе које реч поштују и према њој се владају буду понижаване, кажњаване или забрањиване. Сачувајмо душу и образ. Разумимо стих: „Ој, Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив“. Шта нам он казује? Говори нам да гледамо око себе за овоземаљског живота и не затварамо очи пред оним што видимо. Да се не правимо да нисмо видели оно што смо угледали. Да се супротставимо оном што нас угрожава, а да подржимо ствари које нас воде напретку. У противном шта ће нам вид, ако желимо да будемо слепи код очију. Мали стих, а много казује.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.