Oj, Vido, oj Vidovdane

Piše Dragomir Antonić

Razumimo stih: „Oj, Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ“. Šta nam on kazuje? Govori nam da gledamo oko sebe za ovozemaljskog života i ne zatvaramo oči pred onim što vidimo. Da se ne pravimo da nismo videli ono što smo ugledali. Da se suprotstavimo onom što nas ugrožava, a da podržimo stvari koje nas vode napretku

Odavno je prošao „sudbonosni“ Đurđevdan. Stiže veliki istorijski i narodni praznik – Vidovdan. Ove, 2012. je sto osamdeseti dan u godini. Još tri dana i završi se prvo ovogodišnje poluvreme. Sa kakvim rezultatom ulazimo u drugo? Hoće li biti nekakve nadoknade vremena ili će se sve završiti tačno u sekund? Da li će opet na nekakvom skveru daleke svetske metropole početi odbrojavanje poslednjih sekundi 2012, a mi ćemo se zahvaljujući televiziji radovati što nam prođe još jedna godina života? Svetski i domaći reporteri sa smešnim kapama, posuti lažnim pahuljicama snega lagaće nas da će u 2013. sve biti bolje i lepše. Mi ćemo verovati. Laž je lepša od istine. Blago njima sa nama.
Narodna verovanja o današnjem danu dopiru do samih korena srpskog naroda i nekadašnjeg srpskog boga Vida o čijem postojanju svedoče samo ostaci obrednih radnji i poneki stih. U narodnim predanjima, Vid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju. Još ponegde su sačuvani obredi da se na Vidovdan ustane rano, pred izlazak sunca i uprtog pogleda prema mestu njegovog izlaska kaže: „Oj, Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ“.
Danas se Vidovdan poštuje kao dan junačkog stradanja Srba u Kosovskoj bici. Svuda se mogu čuti razgovori i priče o caru Lazaru, Milošu Obiliću i drugim srpskim junacima. Kosovske priče i Kosovski zavet trajaće dok traju i Srbi. U pravoslavnim hramovima davaće se parastosi srpskim junacima koji iskrvariše za „krst Časni i slobodu svetu“ od Kosovske bitke do današnjih dana.

NOVI DEKLAMATOR
Praznici su dani kad bi trebali da se setimo prošlosti i pravo su vreme za čuvene priče o tome „kako je nekad bilo“. Možemo razgovarati i o sadašnjosti. Smemo razmišljati i o budućnosti, ali nijedno nećemo imati ako zaboravimo događaje i stvari „koje su nekad bile“. Kosovske junake su narodni pevači opevali, rodoljubive pesme Kosovskog ciklusa su neodvojiv deo srpskog nacionalnog i duhovnog bića. Vratimo ih u školske klupe, tamo gde im je i mesto i ne plašimo se za budućnost Srbije. Nagrađujmo one koji ih deklamuju. U najteže vreme, teže od ovog danas, Srbi su na Solunskom frontu štampali „Mali deklamator“ sa srpskim junačkim pesmama. On je bio snažno oružje iz kojeg su srpski vojnici jačali svoju volju i crpli ogromnu duhovnu snagu. Samo bezvoljan čovek je slab čovek. Naši preci su bili ljudi jake volje. Veliki deo današnje srpske mladosti je snažan i spreman na velika dela. Trebalo bi mu samo pokazati i nagraditi ga za čuvanje rodoljublja. Nije sva naša omladina opsednuta drogom, beznađem, materijalnim stvarima, „umetničkim filmovima i delima“ snimanih mobilnim telefonima, u kojima se ponižavaju maloletnici ( čini mi se da je još uvek zakonski kažnjivo manipulisanje maloletnim licima) jer ne nalaze nikakav smisao u životu. Mlad čovek tek počeo da živi, a već je „izgubio“ svaku nadu i zato su „krivi“ roditelji, škola, društvo… nekadašnje ili sadašnje vlasti. Svi su krivi osim onih koji naručuju i finansiraju takva autorska dela. Dodeljuju im se i nagrade, posvećuje velika medijska pažnja sve u skladu sa narodnom izrekom: „Čega se pametan stidi, time se budala ponosi.“ Neupućena osoba bi pomislila da je sve što se vidi i prikazuje stvarnost. Da drugačijeg pogleda i načina života u Srbiji danas nema. A nije tako. Svuda oko nas su mladi željni znanja. Mladi koji pevaju u crkvenim horovima, koji igraju u kulturno-umetničkim društvima, koji su vešti u kaligrafiji, zaboravljenim zanatima. Mladima koji čuvaju porodične vrednosti. Mladima koji stvaraju porodice, koji odgajaju decu i pevaju im uspavanke. Uspešnim sportistima. Brinimo o njima koji su puni života i vole državu Srbiju. Naterajmo državu, odnosno buduće vlasti da povedu računa o ovim mladim ljudima. Država Srbija je oduvek školovala darovitu i rodoljubivu omladinu. Nikad nije žalila sredstava da pomogne bistroj i srpstvu odanoj mladoj osobi. Pritisnimo državu, ali stvarajmo zadužbine i društva koja će nagrađivati i pomagati umnoj i hrabroj omladini. Ne smemo ni po koju cenu dozvoliti da se rodoljublje, ljubav prema domovini, srpskom narodu ismejava. Čak i kažnjava.

DUŠA I OBRAZ
Trebalo bi zapamtiti reči koje je napisao počivši akademik Čedomir Popov, a pročitala ih njegova supruga Jelena Popov, prilikom dodele nagrade „Pečat vremena“(vidi „Pečat“, br. 217). Reči koje nikad ne bi trebalo smetnuti sa uma glase: „Radi se o blagoj i plemenitoj reči koja je jednostavna, ali mnogo kazuje. Ta reč je – rodoljublje. Ona danas nije omiljena u velikom delu srpske intelektualne i političke elite. Rodoljublje je čak postalo opredeljenje kojeg bi se trebalo kloniti, jer ga povlašćeni deo javnosti u Srbiji bezobzirno izjednačava sa šovinizmom, hegemonizmom, čak sa fašizmom. Međutim rodoljublje i demokratski nacionalizam sasvim su nešto drugo – to su sinonim za ljubav i brigu prema svom narodu, za odbranu njegovog identiteta, pa i samog nacionalnog, državnog i duhovnog opstanka“.
Poštovane sestre Srpkinje i braćo Srbi to je naša obaveza. Da sačuvamo reč i da ne dozvolimo da nam se lepa reč rodoljublje proglasi za nekakvu nakazu. Niti da se osobe koje reč poštuju i prema njoj se vladaju budu ponižavane, kažnjavane ili zabranjivane. Sačuvajmo dušu i obraz. Razumimo stih: „Oj, Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ“. Šta nam on kazuje? Govori nam da gledamo oko sebe za ovozemaljskog života i ne zatvaramo oči pred onim što vidimo. Da se ne pravimo da nismo videli ono što smo ugledali. Da se suprotstavimo onom što nas ugrožava, a da podržimo stvari koje nas vode napretku. U protivnom šta će nam vid, ako želimo da budemo slepi kod očiju. Mali stih, a mnogo kazuje.